Rastopljeni beskraj

Tuga je dosla u moj dom na krilima prisutnosti,
sasvim lagano iskliznula deo po deo, tvoje proslosti.

Tihim svojim koracima zauzela je dnevni tron,
jos se osecao miris kisa iz oblaka mojih zenica,
i dalje me prati miris tih suma u priobalnim mislima.

Kazem tebi,
krilata ptico tih trenutaka,
ostavi mi malo sitne sate
da pred zoru umijem se sa ugasenim mesecom,
sto potajno budi svoje sunce iza probudjenog horizonta.

Ova ljubav sto zgrceno stoji u predelu mojih grudi,
bori se vesto s izmaglicom tog jutarnjeg casa
a ta poslednja nada je iscezla pred oltarom vlastitog udaha.

Plac sudbine,
skotrljalo se niz hodnike bespuca i izmedju ljudskih grehova
odgonetnulo je crnu masku sa maskenbala nasih puteva,
samo je jos taj trzaj prisutan, taj tu, u tvome pogledu.

A sta to donosi sledeca jutra,
sta ce mi reci kroz sva iskazana listopadna desavanja,
oblici od kolutanja razjarenih godisnjih doba.

Uvek ce biti po jedan labud sto krstari mojim dveju rekama,
skrivajuci bolnu tastinu njihovih beznadja.

Izgubljeni u lavirintu neznanja,
da okolina odustaje od pretrage svoga vremena,
jos ce kapati kisele kise koje natapaju zemlju gresnih,
a i sta ce meni sada svi ovi trenuci,
kada u svakom zuboru reci ti ostajes nedorecena.

Jos je moja ljubav u meni ostala,
onako iskrena,
posve pazljiva,
darivajuci plodove svojih podrhtaja
a i te lude vetrenjace sto
menjaju pravce svojih vlastitih pogleda.

Oprosti mome srcu, sto moja dusa pati

Zadrhtalo moje bice, zabrinuto,
al jesen sto nadolazi remeti boju
postelje a dok je zivi plamen jos u meni,
po tvojim snovima cu uvek bezbrizan biti.
Izgovaram zelju dok u obrisima tvojih obraza
nadolazi ta dob, taj miris tvoje koze i miris
dinja, podseti me na ne izgovorene zelje.
Zato svako vece ugostim s dlanovima koje teces
i znas da gubimo taj nemir, kad latice ruze
dotaknu stoljnjak naboran od silnih htenja,
pocinjes vristati u sebi, a zid je blizi
da suzbije svaku tvoju vrletnu zelju.
Voleo bi da sam s laticama dosao,
i na svu tvoju zedj s usana se postepeno uspinjao,
neprihvacen i sasvim neobican, razredjen suncevim
zracima dok jos u oku, ispunjeno i tek probudjeno jezero
sto talasima mojih uzdaha razvlacim odoru tvojih snova.
Podseti me kakvi su tvoji dani i nemoj u beskrajnoj tisini
otici u nepovrat vremena, jer bezbrojnih naleta uzdaha ima
opstati snagom tvoga hoda, al ovo ustajalo vreme kaska
za tvojim dodirima duse.
Priljubljena uz moje korake, onaj sapat vetrova,
obuzimas me vatrom koja se igra na dohvatu suncevih prelaza,
a tek uzareni poljupci sto kroz odustajanje nadolaze.
Mirisom opijas vodu sto bescutnim tonovima srece, prepustaju
se talasima tvojih zagrljaja, a toplina pod prstima,
ugrejem ih s izvora moje duse.
Dok cutis, talasima svoje kose posecujes nagovestaje trzaja
tvoje prelepih kukova, ne ne, ne prelistavas svoje nadrazaje,
vec u minulom satu osecaju se trenuci, tek navlazenih prstiju.
Sipe kapljice kise, obuzima slascu, a na konture nalicja u
tu vodu sto padnu na tlo, sve vise i vise lice na te.
Priljubljena ko poput dima od cigarete, oblici slivaju se
niz bradu moju neznu, ne sluteci da s vremena na vreme
obidjes moju bastu gde moja dusa iznova budi,
tvoje latice od pora.

Videh te..

Video sam te ispred prozora mojih secanja
bila si posve sretna,
sva umotana u masnicu svoga ega, znas li to.
A tek sto grlimo nasa tela u svoj toj tisini
i kao vaznost tog detalja,
izgubismo se u bljestavilu starih zagrljaja,
dok nema ulazis u dubinu svojih zelja.

Nocni sapat klizi po rubovima tvojih njedara
razvlaceci odoru tvojih pora,
i znas,
da dublje tonemo u bezbrojne tonove
nasih razbudjenih strasti.
I dalje se cuju krici tvoga daha,
paraju nebeski svod,
dok lagano zalazis na uzvisena mesta
bas tu gde se rojis mekanim usnama.

Srebrne brazde tvoje zenstvenosti,
oslobodimo i s ugrizima vodimo te slatke porive,
razlij svoju divlju kosu sto u mojim dlanovima,
upijaju nezna saputanja.

Tvoji otkucaji usana

Leto je pocelo hladnije biti
i taj pokusaj smirenosti preplanulo
je u pogledu tvome,
a zagasle strune bujnog tvoga hoda,
jos me podsecaju na boje nasih uspomena.
Umes presaviti mesecev struk,
a kuda sada, zanosu neznani,
uocit svih primer nase ljubavi,
jer ti dises u neznim bojama svojih usana
a deljenje uzdaha, toplo telo namirisemo
nasim otkucajima.
Toliko sunca nam preostaje za blazenost
medju nasim prstima,
i uvek ima razloga kraj tebe,
toliko dobrih, da bezbrizno milujemo nasa
tela kroz zrnevlje nasih htenja,
to telo izvijano od grumenja njegovih osecanja,
znamo, da oboje ljubavnicki pruzamo napore
da sluzimo se medjusobno.
Sad kada osecas, kako se gube dani,
s plamickom srece i povetarcem na grudima,
reci mi, devojce moje stidljivo,
da li kroz olujnu pustinju prodje
moj glas, poput rajskih mirisa sa mojih usana.
Osecas li miris rane jeseni sto nam se blizi
blede vlasi sa nase kose, sto se skrivaju
iza olujnih nevremena.
Ovog jutra, posetile su me senke uspomena,
ostavile ptice njihovu simfoniju i zato
pevusim neznim glasom tvojih vetrova,
da obecane purpurne latice, raspem po tebi.
Osecam kroz zagrljaje ovog godisnjeg leta
kako me dozivas, osecaj sto budi,
tvoje drhtavo nezne poglede.
Tvoji poljupci kroz dubinu moju prolaze
i sva ta ljubav njihova u moju dusu,
slezu najcistije nadrazaje..

Svetlost naseg dana

Izgubljeni sjaj u treptaju dana
a jedino me saceka i potapse po
ramenu je tvoj suncev zrak.
Samoca dodje u goste,
kad sam previse umoran od
svog zivota i gledam kako iznova
umirem ja.

Odvazno koracam kroz iluziju nocnu,
odavno osecam severac koji tera tamu
ispred moga prozora, i promatram bokove
tvoga tela, sto mi sapucu zlatne niti
tvoga sunca.
Osecam, kako tisinom obasipas svoje korake,
grlis me, da mi se oduzis zagrljajima postelje
pa pustis otkucaje, tople, i ta jutarnja magla
nikada ne cuti o tvom dolasku.

A kako savladati nemir srca moga, dopustam da
preovladava mojim prasnjavim putem.
Uzdahe jos zbrajam.
Uocih na tebi, tu neznost tela sto sledih,
svetlost il tama, u dubine vrhunca me odvodi,
ne posustajem, nit kamoli odustajem na toj
raskrsnici, gde se racva ta tama u svetlost dana.

A ljubav, beskrajno ceznjiva u nama
potajno se sluzi mirisom tvoje odece iz ormana.
Pod nasim nebom, taj isti miris tvoj, krece i vlada
mojih vazduhom i zove moje bice, osecam niz padine
svojih grudi, sklizne svega po malo ko kapljice naseg
znoja, ta beskrajna ceznja sto se zove.
U najtisem delu svemira, naslucujem stope tvojih dodira,
lutam, trazeci tebe i tvojih obala prepona.

Ko sam talas naseg htenja, otkrivam po tebi, kako ceznja
nosi a sama osecas pod porama svojim u tom sazvezdju
gde se sudaraju nasa nezna tela.
Zato natoci u pehare svoje, tu nepresusnu molitvu svoju
i ja cu doci, tu gde vecno nase sunce sja.
Taj buket crveno zutih plamenova u blizini naseg neba,
razlicu plamen, kad god stignu kod tebe osetices
dubinu moga svemira, tu gde se racva tama i budi
nasu svetlost dana...

Gde si nestala, sudbino moja prokleta

Jos se slika tvoja oseca po budjenju suncevih dodira,
kapljice jutarnjih mirisa okolise oko vlastitih kapaka.
Samo prasina koju obrisem ostaje u zaboravu izgubljenih tvojih lazi,
nedoumice oko tvojih koraka,
posustajes dok trazis izlazak iz sopstvene senke,
nekih svojih reci.

Svakog jutra me probude,
tvoji osmesi iz tvojih raskosnih livadnih pogleda
da tada, niz bradu tvojih podrhtaja osetim,
nezno privijanje suncevih zraka, al, taj osecaj se
provuce svakog jutra iako kisa nastavlja da lije
po rubovima moje bolne duse.

Katkad iscrtam reku medju svojim dlanovima i razlijem
mastilo svojih reci, nadam se svakog jutra da uronim
prste preko tvojih ledja, tu svaku brazdu tvoga tela
osetim na mojim usnama.

Jel samo u nama, da duso, samo sa nasim dusama,
osecam kako jecaj vapi za slobodom nasih koraka
i znam, taj osecaj praznog hoda.

Dogodi se tako, da u zlatnim rukama sunca predosetim
tvoje nedace i boli, al, precutim i nastavim dalje,
te iz okvira slike ukradem jos malo osmeha tvog
pa preko svih livada u tvojim ocima u prikrajku
praskozorja, sacekam, zastanem jos malo da uzivam
u predelu tvoga parceta raja sto skrivas od svih
neznanih i poznatih.

Plima u mojim grudima sapuce uzavreloj mesecini
sto izmedju nas pretvaraju misli, taj zar,
sto tinja niz kristalne zvezde, a imamo na postelji
mekoj, sav zivot uz karmu presvucen, jedno obecanje
a milion trenutaka, sjedinjeno u pregrst tvojih mekano
neznih usana.

Prija kad se ususkam u tvoju kosu i zeljno cekas moje
dodire, jer snenim obrazima nasukas sve moje izgubljene
ladje, a ta buduca svetlost kao voda zapljuskuje moje
umorne noci, i poput pupoljka proputujem kroz tvoje
zenstvenosti.

A za ceste setnje po ivici svoga razuma,
ostavljam svojoj svesti sto me odvelo do prosvetljenja
i u nadi da cu pronaci odgovore, zagubio sam se u listanju
stranica nasih susreta, izgubljeno stojim na raskrscu tvog
nezrelog zivota i kajanja, ne zelim pokleknuti,
nastavicu svoj put do srediste duse svoje.

Zazidacu mermerne zidove gde se tvoj sapat provukao,
otklonicu boljke tvojih naizgled nekakvog cekanja
i cekacu dok vreme povrati snagu.

Jel znam, kad budem stajao na proplanku meseceve simfonije,
necu biti pobednik, a niti heroj, vec samo izgubljen u
datom tvom trenutku neshvatanja, a kud ce bol otici,
verovatno na cistiliste tamo gde moja ljubav se iznova
radja na pepelistu starih i umornih, uvek izgubljenih
poraza.

Uzimam ove reci koje me stiskaju u obruc, zatezu ko omcu
oko vrata, svakodnevnog razmisljanja o tebi,
stigao sam do korice vlastite knjige, a kisa na suncu
pece moje usne, urezuju nove reke, a jesen je jos bliza
iako ti donosim ovaj put sebe na samom ponoru razbijenih
snova.

Tragam za dodirima tvojim, iznova, uvek iznova,
prelazak tih cesta, da u njima pronadjem deo sebe i tebe,
gde smo se pronasli na prvom susretu naseg zivota.

Ogledalo noci

Cekam te u podlugovima secanja,
bas na onoj raskrsnici gde milovanja
prelaze u narastaje tek dogorele svece
i cuje se sapat poljubaca,
kako zora iznova svice..
Cuju se reci,
dok sapatom najavljuju jos toplije dane,
njenih uzdaha.
Dok sapatom dozivam tvoje nago telo,
s prstiju odjekuje boja melodija
sa tvojih usana.

Katkad zastruji kroz ovu nemoc od ove proklete
noci, nikad svica nije bilo ko sto su tvoje
oci gladne bile, mojih poljubaca.
Obukao se dan kroz gresne misli moje
ne posustaje da kroci, al sunce przi
pomislim da cu nestati sa nalicja peska svog.
A noci su besano cudne, svaka svome trenutku
vuce nezasito.
Svakom je svoja muka najveca, pesme mojih
tamburasa jos prkose i ta melodija sto
svice iznova i to svakog jutra,
ostavlja sapatu da se nada na samim
tamnim dubinama, nasih zagrljaja.

A noc mi nije sasvim jasna, izoblicena sva,
svakakva pravila a nigde lepota samo
po malo neka zvezdica sjaji u toj vecnoj tmini.
Otkrivam parcice od pora, a vatra se radja,
iako pred mojim skutima dodirima rastrcas
beskrajno zagrljena i ocekujes svu neznost
iz mojih misli, nekako zenstvenoscu svojom
s strpljenjem uzdises.
Bio sam tvoj slikar snova, bojom strastvenih
smaragda, sarenio tvoje udahe zenstvenosti,
a postelja vrela i sasvim bela, po koja vlas
kose i dodiri smeli, poput ogledala krhkog 

u ovoj noci sto ce doci..