Umorna reka samoce

Oslusnuh kako niz zelenu reku rasipaju se tvoji vreli dodiri.
Ponekad zavidim toj mutnoj vodi sto skriva te dubine
od mene, promatrajuci oblake osetih tvoje korake usana pod
mirisima nejakog vetra, sto brsti priobalne krosnje tvojih
uzarenih pogleda, i krivo mi sto se u sudaru nasih maze i
sve to kroz najednostavnije cestice udaha, umire se.
Misli moje i dalje teku kroz muzicki lavirint,
i zamisljam koliko je potrebno vecnom moru da prebrodi moju
samocu za tobom.

Tu smo, rece senka umorne samoce, kazivajuci naglas kroz
ponore moje duse.
Pa sta ako ceznem i ne mogu bez tebe..
Zar se uvek poklanja smisao tankim vidicima, i da li kroz
dnevnu svetlost nadolazi noc u zagrljaje ucestale ceznje.
Zar se moraju sjediniti sunce i mesec na nasim prostranim
cilimom, sto nasim ocima krase pejzaze njihovih dogadjaja.
Desi se katkad da nas obidje povetarac uzdrmanih zelja,
sunce se uvek smeska nad kolevkom mesecevih plesnih koraka,
onih sto je samo za tebe igralo nad bisernim jezerom
svojih iskrenih suza.

Mimoisli su se gradovi i njihova zagadjena mesta, a putnici su
otisli svojim tokom ko nasa mutna reka i dalje me kroz sunceve
osmehe rastrese onaj isti vetar koji vecno luta, i trazi utociste sa tobom
i ceka na kraju svoga toka, bez ijedne reci ostaje veran svome
vremenu da bira.