U narucje tvojih usana lebdi prva kap
i u ritmu tog vlaznog dodira,
golo disanje se odvija, preuzeta srcem
neumorno grlis i sluh vecnog vremena
na moje usne budis.
Zato cutim, nista ne trebam, te stope
sto nejakom vetru hoda, stalno se uzdizem
dodirima pozude a ni nebo plavlje ne moze
biti, tiho plovis kroz mene.
Ovde, gde se sunce rasiroko nasmejalo tvojoj
cupavoj kosi, a bujne brezuljke tvoga
tela daruju neprekidnim vrelim poljupcima
nasih usana.
U mislima me u svoje narucje poljupca oblivas,
i taj moj pogled se ka tvome nagom telu razliva,
malo prekrije, a najvise se zasladi onom stanistu
gde tvoje srce drema.
Prstima vodim ka onim kapima tvoje slasti i sa butina
lagano iscure strasti, i nikuda kao tada ostacemo
sami, ti i ja, na brezuljku neispunjenih zelja.
Jos cekam to sunce sto tone u plavicaste horizonte
da se preobuce u belinu meseca, sakrije mi one pute
sto vode do tebe.
Seo sam na ono isto mesto sto se talas podvija.
Odatle se pogledom rasiri i svo nebo zatalasa,
taj mir sto nam treba, svako sazvezdje poprimi
boju zvuka tvojih udisaja tako bezbrojan,
ukrasen lepotom tvoje kose.
Da na prstima predvecerja, pregrst zaboravljenih
misli pod mostom uspavane duge, kroz svaki
dodir ulepsa tvoje zvezde sa neba.
Toliko cesto mi svratis u moje stope, onih jutarnjih
ukusa raznih jela i bez prestanka miluju se snovi
tvojih novih radjanja.
Istkane su reci ljubavne, akordima znanim, leprsaju
preko tvoga stomaka iako je pozitivna energija uvek
prisutna, ti se vesto prikrivas u ime zauzeta.
Pisem dusom ko sto govorim poljupcima tvojoj dusi
znanoj, uzivam sto me prekrivas svojim osmehom tela,
zato tiho sapucem prstima u slucajnom dodiru u prisustvu
tvoga tela.
Tada veruj samo mojim dodirima, ne pritiskaj one granice
sto se plase, pusti ih neka odu sto dalje, ti slobodno
pridji mome jatu u obrisu svoga neba, prepuno je rajskih
ptica jer svako svome jatu leti, a ti sleti u moj
vecernji zagrljaj.
Dal si ona prava, il zbrajas svoje setne ceznje i mimo svakog
dodira lezis povijena ka svom snu, cesto nocima oslusnem korake
tvoga svemira, da se razbudim nocima i kroz javu dodjem na
tvoje sne, poljupcima ususkujem nezno tvoje telo.
Pratiti sve te pejzaze i konture tvoga lica, znao sam gde pocinje
i zavrsava tvoj slatki pogled, ne dajem dusu u tvoje dlanove,
vec u svoje grudi stavljam da osetim kako odnekud tvoje srce
plamti.
Moja secanja i dalje kruze ko galebovi iznad pucine nase
koji se pred ogledalom moje samoce neprimetno sakuplja, donoseci
mirise tvojih usana.
Slomljen od noci, prasnjavih ulica svojih koraka, zaustavljen na
toj raskrsnici suza, jos se nebo sprema za prve oluje, mozda ce
i moja dusa da se spremi na put koji odvec kasni.
Znao sam posetiti drvo moje mladosti, jos se setim tamnog jutra
i tog stabla sto svetli u najtamnijoj noci.
Uvek te osetim po znoju tvoga tela, al cutim, tu hranu s uzitkom
prastam, nestala je ta zamorna tisina sto se mom bolu sprema.
i u ritmu tog vlaznog dodira,
golo disanje se odvija, preuzeta srcem
neumorno grlis i sluh vecnog vremena
na moje usne budis.
Zato cutim, nista ne trebam, te stope
sto nejakom vetru hoda, stalno se uzdizem
dodirima pozude a ni nebo plavlje ne moze
biti, tiho plovis kroz mene.
Ovde, gde se sunce rasiroko nasmejalo tvojoj
cupavoj kosi, a bujne brezuljke tvoga
tela daruju neprekidnim vrelim poljupcima
nasih usana.
U mislima me u svoje narucje poljupca oblivas,
i taj moj pogled se ka tvome nagom telu razliva,
malo prekrije, a najvise se zasladi onom stanistu
gde tvoje srce drema.
Prstima vodim ka onim kapima tvoje slasti i sa butina
lagano iscure strasti, i nikuda kao tada ostacemo
sami, ti i ja, na brezuljku neispunjenih zelja.
Jos cekam to sunce sto tone u plavicaste horizonte
da se preobuce u belinu meseca, sakrije mi one pute
sto vode do tebe.
Seo sam na ono isto mesto sto se talas podvija.
Odatle se pogledom rasiri i svo nebo zatalasa,
taj mir sto nam treba, svako sazvezdje poprimi
boju zvuka tvojih udisaja tako bezbrojan,
ukrasen lepotom tvoje kose.
Da na prstima predvecerja, pregrst zaboravljenih
misli pod mostom uspavane duge, kroz svaki
dodir ulepsa tvoje zvezde sa neba.
Toliko cesto mi svratis u moje stope, onih jutarnjih
ukusa raznih jela i bez prestanka miluju se snovi
tvojih novih radjanja.
Istkane su reci ljubavne, akordima znanim, leprsaju
preko tvoga stomaka iako je pozitivna energija uvek
prisutna, ti se vesto prikrivas u ime zauzeta.
Pisem dusom ko sto govorim poljupcima tvojoj dusi
znanoj, uzivam sto me prekrivas svojim osmehom tela,
zato tiho sapucem prstima u slucajnom dodiru u prisustvu
tvoga tela.
Tada veruj samo mojim dodirima, ne pritiskaj one granice
sto se plase, pusti ih neka odu sto dalje, ti slobodno
pridji mome jatu u obrisu svoga neba, prepuno je rajskih
ptica jer svako svome jatu leti, a ti sleti u moj
vecernji zagrljaj.
Dal si ona prava, il zbrajas svoje setne ceznje i mimo svakog
dodira lezis povijena ka svom snu, cesto nocima oslusnem korake
tvoga svemira, da se razbudim nocima i kroz javu dodjem na
tvoje sne, poljupcima ususkujem nezno tvoje telo.
Pratiti sve te pejzaze i konture tvoga lica, znao sam gde pocinje
i zavrsava tvoj slatki pogled, ne dajem dusu u tvoje dlanove,
vec u svoje grudi stavljam da osetim kako odnekud tvoje srce
plamti.
Moja secanja i dalje kruze ko galebovi iznad pucine nase
koji se pred ogledalom moje samoce neprimetno sakuplja, donoseci
mirise tvojih usana.
Slomljen od noci, prasnjavih ulica svojih koraka, zaustavljen na
toj raskrsnici suza, jos se nebo sprema za prve oluje, mozda ce
i moja dusa da se spremi na put koji odvec kasni.
Znao sam posetiti drvo moje mladosti, jos se setim tamnog jutra
i tog stabla sto svetli u najtamnijoj noci.
Uvek te osetim po znoju tvoga tela, al cutim, tu hranu s uzitkom
prastam, nestala je ta zamorna tisina sto se mom bolu sprema.
Нема коментара:
Постави коментар