Ljubav nas zove

Na rukama tvojim
sunce nas przi ko ludo
ne bira nijednu prugu
nasih useva,
vec nastoji da ponudi
sve sto se ponuditi moze.

Znamo mi varku sunca
sto pokrene lavinu
nasih malih prljavih dela,
otkotrljaju se one male
ceste niz padinu naseg tela,
u same krvotoke,
ugnjezdi se lava
i u obrazima tvojim,
nude se zagrljaji nasi,
nesputavani i ulepsani
u neznoj noci.

Kojim dobrom si dosla
na pragove mojih dodira,
reci mi da znam,
da znam,
kuda se iskradu ti nezni koraci,
kojim putem prodju tamo gde jos
s jezikom nisam zasao.

Protrce tvojom dolinom pejzaza,
otvorenih dlanova razliju
meseceve kapljice
po suvim delovima tvojih vestina,
mislim da ni u dodiru
nije tolika raznolikost,
cak sta vise telo
tvojih misli u toplim krajevima
izliju tastinu njenih predaha.

Uz dlanove osetis se ponovnom zenom,
da u meni razbudis onu zedj,
znam da ti se nudim,
za nase vreme koje tek u prvoj
kazaljci od sata
nadovezuje pratece nase vokale.

Uz prve krike sunceve svetlosti
ti dodji u moja korita jutarnja,
sasvim lagano prodji kroz bezbrojne
zvezde sto lagano istiskuju tvoje
stidljive poglede,
i ne obracaj paznju na tisinu sto
kroz moje telo prolaze,
nije to sto ti mozes okusiti s
prvim jutarnjim suncem,
to te moja dusa uspavljuje u
prve redove neznih intervala.

Ne boj se draga moja, sto kisa
tako tesko pada.
Nikad neces osetiti suzu bistru
u prvom naletu mojih usana
ostace ona rec,
sto svako moli da ga ljubav
pronadje, a nikad nece spoznati
te niti svoje,
kada ljubav pozove.