Pisac starih spomenara

Pisao sam po starim spomenarima tvoje poglede,
raspisao sam jos vrlo malo detalja i tvoja slika
pejzazom kruzi i razliva tvoju kosu nezno mekanu,
prelivaju se sve silne boje, poput tvojih iskrenih
poljubaca.
Da sam te sreo samo malo ranije ispod podlugova
nasih mostova, istim onim mesecom sto je umeo da
ocara tvoje iskrene usne prepune neznosti, al ni to
ne bi bilo dovoljno da nas spoji kao slatka rec
od davnina poznatih sviraca pod okriljem srca naseg.
Svake noci posetim gnezdo sove i umirim plac njihov,
sasvim tiho otskrinim prozor tvojih snova i pustim
harmoniju veselih nota dodira.
Prvim stopama svojim razmaknes i kroz otkucaje
plameno plave vatre ugnjezdis se medju borove sume,
kraj one reke sto si umela sesti i posmatrati svoje
zvezde dok neprestano trepere, jer su ugledale tebe.
Katkad umes da prosetas prstima preko moga srca i
prosaputas neznim notama mlecnog puta i prelepim
osmehom sazvezdja oriona, otkljucas svoje nezno krhko
srce i razvuces veo srebrno tihih uzvika, da pod putem
razlivene zvezde padalice sakupis najsjajnije delice
samog postojanja, i kroz nase poljupce podvuces se pod
svilenim carsavom sva ona natopljena dela pod otokom
nastalih trenutaka.
Tu se sladimo beskonacnom poljupcu rajskih plodova,
zajedno oberemo preslatke dodire i sjezikom prolijem
nemirne cistace nasih uzdaha.
Ulazim i neocekivano rastapam delove tvojih trenutaka
kroz svaki kutak tvoje prelepe zenstvenosti,
pronasao sam sazvezdja toplih uzvika i sve kroz milovanje
vlaznog jezika prodjem, i sam svemir tvoje duse utopim
u vecna zadovoljstva nase ljubavi.

Tvoja osecanja me lome

Tvoja osecanja me lome poput sante leda sa antartika
osecam taj pjev u vazduhu nasem, osecam taj zov sto
nas prekriva ko sto nocno nebo prekrije nase zagrljaje
onih toplih gde nam se jos uvek cuju otkucaji duse.
Sumnje su ti krenule u ratovanje i hladnost duse
pustas da prebaci na kolena, pod stope nasih emocija,
jos se setim nasih zagrljaja, osecam da gubim te u
samom nistavilu ostavljenih.
I dalje se osecam zabrinuto kuda tvoje stope krecu
kako umeju da razliju prste po mome telu,
svaki dodir poput zmarca ostaje uklesan pod notesom
reci, i dalje po secanju pamtim tvoje usne koje su i
dalje se drzale za moje obraze.
Sumnjam na tvoje reci koje odupiru kroz razliveno
mastilo i tvoje ruke sto pocinju da grle nesto tudje,
nesto sto bi moglo biti moje, osecam da kroz zemlju
propadam, taj osecaj nistavila sto odlazi moje bice
u samo srce nepovrata, a kud sad jedino spas je zgaziti
deo nas, da ocuvam secanja na tebe.
Jos se cuju odjeci tvog hoda, kraj srca moga.
Jos i dalje cu se nadati tvom zraku, tim atomima
sto te obvezu i za mene zavezu i u samom svemiru podario
bi ti galaksiju celu, svako zrnevlje dobrote tvoje
usio bi nad zvezdano nebo tvojih pogleda,
da kada pogledas gore, da osetis dublje i vise od mojih
reci kako mi nedostajes u ovom zemaljskom svetu.
Pa kada sve nestane, sve one ptice sto su pevusile pesme
zaljubljenih usana i onih istih svitaca sto su umeli da
docaraju meseceve pokrete pored nasih zagrljaja.
Nista vise nece biti vazno, nit proliveni poljupci po
rasutom snu sto strce pod teskim danima, ostace jedino
vestina stare ljubavi i onih boja osecaja sto pod strucak
odnesu vetrovi, osloni se na nase reci sto se jos cuju
pod okriljem sunceve toplote, a ako prepoznas meseceve
stope ne oklevaj pridruzi mu se i otplesi poslednji ples
zarad nas a ja cu stajati u senci zadnjih redova nasih
rastopljenih usana, pa pod mesecevim vetrom usunjacu se
u tvoju bujnu kosu i zadrzacu se jos jednom tu,
dok me neki drugi vetrovi ne oteraju od tebe i kroz
kafansku muziku setices me se po nekom dalekom putu.
Katkad dopustim mesecevim horizontu da predje preko tvojih
odlivanja slatkih poput jagoda, klize preko tvoga stomaka
pa svom reljefu tvojih uvala zadju sirupi najsladji od stomaka,
i tako krene lavina nekadasnjih bitaka i starih spomenara
dok jos pod haljinom svojom, moja nemirna ruka seta,
proseta se padinom tvojih zrelih grudi i utihnu pod silinom
uzavrelih suncevih poljubaca, bas tu pod hladom mojih zagrljaja.
Setim te se po secanju, dok emocije razliveno stoje u boci i
cekaju da otvorim svoju dusu da se nahrane jos setnih uspomena.

Okupana

Okupao sam te u svojoj ljubavi i kroz biserne
vence svoje duse ostavljao trajne tragove.
Dok si jos koracala stazama zivota svoga u
rosnim kapljicama secanja, potajno sam uklesao
svaki trenutak naseg pamcenja, jer kada pocnes
sanjati, hodi pod moje poglede i ostani u vidu
zvezdane magle, a na moje grudi oseti ukus meda.
Najmilijem bicu mome pridji i otkloni sa osmehom
svojim sve one sanjive zelje nase, ja te kroz
meseceve noci posmatram, dok kroz misli rascvetavam.
Svakim dahom sam ti blize a pod belim svetom sto te
opkruzuje, kroz tvoje uzdahe te prate dok jos beli
mesec prosaputa svoje reci i pod svojim stopama krasi
tvoje umiljate oci.
Tako snena sto si da se i sam san otvara i dubinom
sanjivih trotoara s uzdahom pod tobom uzdrhtava,
posred noci navratim mesecevim svetlom i nezno ususkam
tvoje bice, prilozim jos ceznjivih dodira i nad
proplancima bezbrizno pokrivam.
Tiho hodi i u moje poglede pridji,
poput lista sto tvojim morem plovi,
sasvim tiho pridji kmeni da te i u snovima poljupcima
razlijem.
Kad sa kapima prve jutarnje lepote otvoris oci,
sasvim lagano pridji mome bicu i dopusti dok kroz svoja
prelepa jutra sve tvoje snove ustvari zelje
prostrem ka tebi, a onda ispod svilenih dodira ugostim
sebe i dok jos si onako sanjiva uplovim u tvoju luku,
tamo gde moje bice ocekuje tebe.

Razlio sam zvezde po tvom telu

Imam te kako bih rasuo zvezde po tvom telu,
zeljan sam tople tvoje pore, onako mekane
sto uvek cute, pod obraze svoje prepustis se
osmehu, mila, i slusam kako tvoje ruke neznim
stopama razliju moje poljupce i pred baru naseg
znoja, stoje nase dve senke i u hladu nasih tela
probiraju najiskrenije dozivljaje.
U ovim predvecerima raspalio sam jake vatre naseg
kroja u svetlim ocima tvojim jedrim pod pucinom
tvoga horizonta, ti se molis, da dusa tvoja bude
samo moja i kroz talase prozirno plave pustam
svetlost dok sunce ugreje ljubav tvoju.
U tvojim snovima odjekuje nase zrnevlje nade
da i gradovi prepuni sumnji odlaze, sve sto ostane
je nase i pod prstima nasim sliva se strast golema
dok jos pod potokom sliju se vrele emocije pomesene
sa strascu, iako preko grudi tvoje izlije se purpurno
more, zrelije od flase vina, samo pod dnu od case,
ostaje ljubav da se oseti kroz postojanje nase.
Izlio sam poljupce svoje i tocim kroz pore tvoje,
i zelja mi mine da nanosim jos sa prstima svojim,
usnama svojim nezno, mila, jos sladje je kada se sveze.
Nocas u tvoju kosu poljupcima nalazem,
kroz tvoje gradove u snovima srecem tvoju radost kako
me razbije na atome najsladje, jer snovima svojim kroz
mene dises i pod srebrne niti mesecevih stopa rumenis,
sasvim tiho prilazis optocena zvezdanom prasinom i podajes
mi svoju dusu, onu najvredniju, sto zamnom otkucaje prede
i sve me vise tisti sto je samo ovo san, jer sutra ce se
roditi jos jedan novi dan, prepun nade za tobom.
Imamo sad dovoljno uzavrelih ceznji sto se snasim likom
igra, u srcu sasvim nezno stepenik po stepenik nanize
purpurne talase, ko boja uzdaha kada prolije pod oblake
zaljubljene.
Izmedju nas, zvezde padalice pozdravljaju tvoje ime i
pretvaraju nase misli u smaragdne kristale, a sasvim taj
zar, tih reka beskrajnih dolivaju ljubav nasu,
imamo na postelji izlivene talase i pod zagrljaje u
nasem sazvezdju, mi postajemo celi dok se jos nase dve
senke priblize i eho odjeci pod puteve strasti.

Cvet nade

Prosetah se stazama snova tu pokraj tvog cvetnog vrta
i ubrah cvetic zvani Nada, oblikovan od tvojih snova
u samom vrtu sretoh devojcicu mladu.
Kako sakuplja svaciju rosu sa latica i ne zna za tugu
dok s toliko paznje seje poljupce mlade pod stabljikama
njene nezne reci oblikuju njenu bujnu kosu jaku i od
povetarca neznog sto joj se pribija uz ledja i rascvetava
svu zenstvenost njenu, pa cak i dusa njena ostaje
zapamcena poput cvetica Nade.
Prodje dobar deo noci, spustih svoj obruc reci,
krenuh laganim stopama neznosti i ugledah tebe
kako kroz svoje sne dozivas me po imenu i potrazujes
sunceve zrake da te pomiluju i ukazu na me.
Ja stojim tu pored kapije snova i ocekujem pregrst
prelepog cveca i onaj cvetic Nade dopusticu da ga
zadrzis za sebe i kroz svo ono svoje vreme udenucu
jedan cvetic za te.
Procicu laganim stopama svojih prstiju i necujno cu
odlivati nezne reci svoje i uzburkati svo silno more
kraj one stene sto tvoje srce kuca za mene,
jedricu nad talasima a ti ces me cekati u snovima
dok otkucaji budu blizi i jaci, dohvaticu oluju iznad
mene i poput sunceve lepote podaricu ti deo sebe.

Krenimo ka strasti nasoj

Prekrijes svoje nago telo vlaznim laticama ruze,
jos sa grudi osmeh stize i otklanja sve vrhove
tvoje zagrizene jagode,
u prvom naletu usana tvojih jos se cuje pesma
beline tvoje zenstvenosti.
Jezikom setas po rosnim ocima mojim,
pa kroz svoje prste cedis svu ljubav moju
i porama nasim nudis im bezuslovno nasu strast.
Kad proklija prvo seme nade i kroz zagrljaje nase mlade,
upregnucemo nase ladje,
da preko nasih ledja jos kapne koja strast,
da izjutra ponovno krenemo u rane staze,
i ne bojimo se vise, jer smo mi jos toliko zeljni slave.
Krenuo sam bludnim ocima strasti,
krenuh ka istim stazama slave,
svakim pokretom mamim te dok jos presvlacis
svoje rumene obraze s natopljenim usnama mojim.

Most nade

Stigoh u bezbrojne rasute delice trenutka
i sad se plasim da ne odem u ambis necega,
jer zanos vrelih poljubaca slivas po meni.
Nikada slucajno to ne radis,
ljubis svaki trenutak ostalih desavanja za
nama, iako jos mastam o tvom stasu kako si
prosla tik uz mene, tako prelepi cvet koji
otvara svoje pupoljke ko iz maste prolazis
pored mene, jer i mi retki pronadjemo
izvoriste svoje nade.
Dosao sam na krhke stepenice svojih cula,
ne pitam cija si i ne rasaznajem vise strahove
svoje, pazljivo biram reci, jer se plasim sta
ce doneti sutra, dal ista kisa secanja,
il je nova borba nasih polova, jos mislim dal
si vredna moje duse i dalje cekam kad ce da me
srusi tvoja ljubav, cekam, polako se predajem
ovako bez tebe.
Kada krene prva svetlost ranom zorom, cekam i
tebe draga moja, cekam dok ne ostarim ovako
mlad i u pramenu mojih sedih vlasi, znam ostaricu
iznova bez tebe.
Sta to bese ovo leto sto krece bez tebe
kisa je umela danas da ispada, vise nego moje
suze proklete sto cekaju za tobom, kako ne
vredi vise boriti se sa duhovima svakodnevnim.
Cekao sam tvoju iskrenu dusu i odnekud si se
stvorila na tom platnu od snova, krenula si u
vecna ratista, polomnjenih koplja, odvlacila
ovo malo rajskih dodira i sve odnela u jednoj
poruci u staroj boci s porukom.
Dodji sto pre, srce te zeli!
Tragovi prestaju cim se razbudim u svojim budnim
snovima, ne ocekujem da me shvatis, polako me
pronadji na stanici gde su svi vozovi otisli,
ja cekacu, ko zadnji stanovnik srca tvoga.
Uvek sam cekao zadnji voz sto krece sa perona
tvoga rednog broja, ne poznajem te od malena
nit poznajem tvoje korake, samo one stope sto
po mojoj dusi ostavljaju tvoje reci, poput istih
onih u boci, a boca je izgubljena u vremenu nasem
tamo gde smo oboje se svercovali na zadnjem peronskom
delu, ka putu za vecnu srecu.
Nikad nisam shvatao te reci uklete sto umeju da progone
osamljena ostrva tuge, nisam imao zelje da te pronadjem
u vecnoj vatri strastvenih ljubavi, sasuo sam sve svoje
puteve trnjem i nisam zeleo da ponovno budem ratnik u
necijoj senci.
Boli ova nasa tisina sto ostaje za nama, znam.
Trnje vise nije trnje, izrasta prelepi lavirint u mojoj
dusi, osecam da gubis se u prvom naletu nasih leptirova
mislim se kuda lutas u tom raskoraku svojih dodira,
zasto odlazis na rubove tame, tamo je samo moja dusa gde
niko je vise nece prici, a ti si izgradila svoj most i
nazvala ga Nada, prokleta dusa je sama krenula, zbog tebe.