Most nade

Stigoh u bezbrojne rasute delice trenutka
i sad se plasim da ne odem u ambis necega,
jer zanos vrelih poljubaca slivas po meni.
Nikada slucajno to ne radis,
ljubis svaki trenutak ostalih desavanja za
nama, iako jos mastam o tvom stasu kako si
prosla tik uz mene, tako prelepi cvet koji
otvara svoje pupoljke ko iz maste prolazis
pored mene, jer i mi retki pronadjemo
izvoriste svoje nade.
Dosao sam na krhke stepenice svojih cula,
ne pitam cija si i ne rasaznajem vise strahove
svoje, pazljivo biram reci, jer se plasim sta
ce doneti sutra, dal ista kisa secanja,
il je nova borba nasih polova, jos mislim dal
si vredna moje duse i dalje cekam kad ce da me
srusi tvoja ljubav, cekam, polako se predajem
ovako bez tebe.
Kada krene prva svetlost ranom zorom, cekam i
tebe draga moja, cekam dok ne ostarim ovako
mlad i u pramenu mojih sedih vlasi, znam ostaricu
iznova bez tebe.
Sta to bese ovo leto sto krece bez tebe
kisa je umela danas da ispada, vise nego moje
suze proklete sto cekaju za tobom, kako ne
vredi vise boriti se sa duhovima svakodnevnim.
Cekao sam tvoju iskrenu dusu i odnekud si se
stvorila na tom platnu od snova, krenula si u
vecna ratista, polomnjenih koplja, odvlacila
ovo malo rajskih dodira i sve odnela u jednoj
poruci u staroj boci s porukom.
Dodji sto pre, srce te zeli!
Tragovi prestaju cim se razbudim u svojim budnim
snovima, ne ocekujem da me shvatis, polako me
pronadji na stanici gde su svi vozovi otisli,
ja cekacu, ko zadnji stanovnik srca tvoga.
Uvek sam cekao zadnji voz sto krece sa perona
tvoga rednog broja, ne poznajem te od malena
nit poznajem tvoje korake, samo one stope sto
po mojoj dusi ostavljaju tvoje reci, poput istih
onih u boci, a boca je izgubljena u vremenu nasem
tamo gde smo oboje se svercovali na zadnjem peronskom
delu, ka putu za vecnu srecu.
Nikad nisam shvatao te reci uklete sto umeju da progone
osamljena ostrva tuge, nisam imao zelje da te pronadjem
u vecnoj vatri strastvenih ljubavi, sasuo sam sve svoje
puteve trnjem i nisam zeleo da ponovno budem ratnik u
necijoj senci.
Boli ova nasa tisina sto ostaje za nama, znam.
Trnje vise nije trnje, izrasta prelepi lavirint u mojoj
dusi, osecam da gubis se u prvom naletu nasih leptirova
mislim se kuda lutas u tom raskoraku svojih dodira,
zasto odlazis na rubove tame, tamo je samo moja dusa gde
niko je vise nece prici, a ti si izgradila svoj most i
nazvala ga Nada, prokleta dusa je sama krenula, zbog tebe.