Ljubavna secanja

I opet si molila sebe da me pronadjes u svom oknu
ko onda kada si znala ko dete protrcati medju svim
tim cvecem, oblikovati latice po tvom izgledu lica,
a znala si da su rani mrazevi odavno odustali i otisli
na put kojim si ti krenula, bez stida si otisla
sa mojim laticama, otkinutih iz mojih rajskih vrtova.
Taj lavirint u tvom vrtu nije nista bolji od mog
nit raskrcen od premalog dodira, lagano umrtvljen
bez daska vetra, a kamoli kisa, koje su znale
nakapati tvoju umornu dusu.
Katkad se prosetamo pored oboda nase dveju reka
pomalo zastanemo da oslusnemo tu vilharmoniju dostignuca
uprkos svemu, opet nastavljamo mila,
bez obzira koliko se oboje trzamo grcevito
u nasim neznim bicima.
Voleli smo sve sto nas je cinilo od jutarnje svetlosti
do prve jesenjske veceri, a opet smo zeleli
nasu staru proslost.
Ponekad se sretnemo pogledima, obeznanjeni stojimo
nad nasom ravnicom u potrazi za vlastitim otiscima
odlazili smo pa cak i do samih ivica naseg postojanja
da bi smo na kraju shvatili, da je za nas odavno kraj
i ostali upamceni po secanju, davnih ljubavi.