Dunavom plove secanja za tobom

U prvim znacima vetra,
zastao sam, i seo pored tamnog Dunava.
Iako nisam reagovao na te blage talase,
pricinjavalo mi se. Da tvoj lik gledam.
Podignutih pogleda razvila se slika nasih
secanja, onih uzurbanih kretnji iz
hodnika nasih milovanja.
Strasnim hodom gole zene, tebe draga moja,
svim tim strahovima, oblikovao sam setnu
stranu tvoga zivota, bar na trenutak nas.
Proslo je dosta minuta, polako je i sam
vetar poceo da duva sve vise,
svako izrezano secanje na tebe,
prelistavao je na blago neznim talasima.
Jedino je tu mesec, nezno svojim stopama
oblikovao svoju caroliju,
ponekad nije bio prisutan kada je vetar
prelistavao stranice mojih secanja na tebe.
Jedino je tvoja kosa ostavljala taj,
suncev trag tvoje kose, pa pod krilima galebova
rasprsilo u sve oblike vidljivih boja,
a ni tad nisi umela, biti stidljiva.
Docarala si sav pokret rukama, svaki poljubac
usana, udaralo je talasima od moju obalu,
onako tih a osecajan.
U kratkim crtama naleta vetra, mesec je oslikao
tvoju stranu duse.
Belim prahom zvezdane repatice, saroliko je
ocrtavao tvoje zagrljaje, svaki osmeh je pridodao
tvojim emocijama i kroz tihu mutnu vodu Dunava,
otisla si u moje dlanove i pod kapima, tvojih
usana, zastala si na srce moje.
Jos te pamti mesec sto je svojim belim stopama,
ocrtavao tvoje poglede, iako je vetar bio presudnik
u prelistavanju mojih secanja, za tobom.