Dolinom tvojih snova

Kad u svojim dolinama snova zakoracis,
pa s prvim okusom tecne cokolade izlijes
i pod bistrinom svojih ociju,
osetis miris bistrih zagrljaja, vise i
ne trazis biserne svetlosti,
jer ipak ostajemo opijeno u prvom poljupcu,
prepoznajes dolazak mojih prstiju kroz tvoju
bujnu kosu.
Od ledja pa do najgustih delova tvojih misli
zadjem, otvaram svaku prozirnu luku u tebi
i svom silinom, a ujedno sasvim nezno,
pa s prvim uzdahom na obale tvojih neznih
otkucaja prodjem, i nebom tvoje koze prilazem
osmeh sunceve svetlosti pod treptajem usana
zakoracim u snove, a svim tvojim drhtajima i
sa zlatnom bojom suncevih struna otplesem nad
mekanim stomacicem, da drhtajima tvojim,
celom dolinom zadjem i socne pozude podelim.
Uvodim te u prve delove sna, i tiho,
zajecim mirisom povetarca i kroz okuse dobrote
prelepo mirisne cvetove pod tebi prostirem i
beskrajnim notama obraza u svakoj tvojoj liniji
sazvezdja ispletem svoje zagrljaje.
Izvijam dlanove svoje i u neznost prstiju pokrecem
kruzne talase, i oko tvoga vrata nanizem ljubavnu
perlicu, u mirne kutke tvojih pora sto udisu moje
usne, uvodim tvoje usne u svoje palate raskosnih snova.
I sa prvim poljupcima natopljenim cokoladnim okusom
ostavljam tragove pored tvojih grudi i kroz secanja
neznih prilazem kraj snova i celog sebe, da se u prvom
naletu jakih boja mojih izvora u meni pronadjes utociste
s kojim dugo zalazis po cekaonici iskrenih trenutaka,
istih onih u svojoj dolini snova.

Sakrivena

Tvoje lice sto je skriveno pod ruzama
i svim njenim mirisima,
ostajes pod laticama tadasnjih zelja,
izlivena mokrim kapljicama svoga tela,
razlivas svoje ceznjive prste preko moga lica
i navlacis strast preko nasih dodira.
Dok neumorno navlacim sunceve zavese preko tvoje kose,
dok jos prolazim nemirnim prstima preko tvojih ledja
upijajuci svaki pedalj tvojih oranica,
ko klasje koje se njises i uporedo s vetrom ka mojim
usevima nalazes potrebu da zasejes jos svoje vrele kapi
nad nasoj urasloj stazi, neretko se sluzimo izvorima
nasih preljubnih dela.
A ti, preplanula kao ruza, ostajes i dalje neubrana,
poput tvojih vlasi sto prostrano leze preko mog stomaka
i u celini svojih dlanova, pruzas mi celu sebe.
Prikazi sebe sve one kutke sto osecas,
priblizi se u nadi da se opijemo jos sladje od nas,
a onda,
svojim plastom zagrljaja kreni i odmori na ramenu mome,
ne brini za uspavanke ispod obale,
ne brini za nas,
jer sudbina je uzela odmor samo zbog nas.

Tvoje lazno srce

Samo pogledaj me i reci zasto me ostavi u smirenom bezdanu
i kroz sumske krosnje nekadasnje tisine sto nam se zavlacila
kroz nase nezne prste.
Jos do juce smo, drhtavim usnama, sakupljali nase reke uzdaha
i kroz takve obale, vlaznim usnama upijali svaku boju morske
plime po nasim neznim ledjima.
Oprastam ti za tvoje hladne ruke koje su me vesto ranile i
kroz minutno cutanje usled poljupca, ona radoznalost sto nas
je priblizila.
I kroz tvoje ime ne ocekujem ni hvala, iako za tebe predstoji
jos vise osmeha u onom galopu sto jeci i kroz tvoje inspiracije
narastao sam u dugine poljupce.
Mozda ti se cini da tugujem, pa cak ni moj glas vise ne osetis,
kroz noci ove mlade, zaplovicu u najbistrije vodene znake,
a ti, zaplovi nekom drugom u nadi da ti ugreje tvoje hladne duse.
I znam, da kroz svako slovo sto pisem, pustam vise ljubavnog
mastila i kroz zlatne trenutke, ucinicu da i tvoja senka nestane,
i svoje prste za tvojim imenom prekricu, dok jos kucaju otkucaji
nasi, znacu, da lutas svojim nemirnim snovima.
Kako da zaboravim te lazne dodire u boji starog bagrema i
taj biserni odraz tvojih slutnji, naznatno ostavljajuci suvisne
reci izlivene kroz tvoje sjajne usne i svaku melodiju tvojih
vrelih uzdaha osecam, kao da padam, a stalno smo u zagrljaju
skuceni od tvoje prehladne duse.
Ti, koja citas sve sto po mom moru od papira pisem i svaku brazdu
krivudavog papira pomno pratis, kroz senke modrih slova zastajkujes
tamo gde nada sniva na ove zavrsne reci.
Ako ikad posumnjas na moje reci sto ovako uklesano pisu i vremenom
ce se obrisati svako slovo, kreni s mislju dal tvoja oka dva,
pricaju iz dubine srca tvoga il je pamet tvoja luda obrnula dosta
muskih srca, il sam samo jos jedan redni broj u nizu ili je sve
ovo sto pisem od pocetka samo bila tvoja maska, da zadovoljis sebe
i svoje zenske cari, il je ovo jutro sto lagano posustaje u tvoje
nove lazne pobede.

Tvoj san

Pokretac sam tvojih usana i pod onim silnim vetrenjacama
sto nam se ziva zelja vine i posle prvog okreta stane i
ne ide nam se nikuda, poput zara,
njihove senke se pruzaju i po celu tvome,
svo semenje nasih vrtlarskih zanata ostaju i pruzaju,
a ti niz moje obraze kreni, lagano se stopi ko
kapljice male i u pogledu ruze ti me samo dodirni.
Mota mi se misao po glavi, provlaci svoje krake i kroz
plamene jake, dodirno izvijaju i maze se,
istom onom ispod hrasta, kada su nam ruze procvetale,
poput tvojih vlaznih usana.

Kada ustanes ranom zorom, pogledas prvo kroz svoje kapke,
zacujes onu melodije tisine sto se razgalamila po sobici
tvojoj, zacujes, kako zidovi razgovaraju medju svojim stranama,
pomislis ogovaraju tvoje snove, ali ne, nisu to zidovi ni koraci
neciji kroz tisinu, to su samo tvoji otkucaji srca,
sto kucaju samo za mene.
Sanjala si zeleni tepih, prepun sarolikih ptica i svo ono cvece
sto je umelo da buja i sa povetarcom srece, umela si da se ljubis.
Setis se tog starog hrasta, te velike grane, ta ljuljaska sto te
merka da prisednes i setis se svog detinjstva ispocetka.
Ljuljas se polako dok te povetarac gura u nebesa da se setis
naseg prvog poljupca, svaku boju mojih usana tvoje nebo prinese,
sanjas mila moja, jos i oblake bele kako te grle kao moje ruke
velike, sanjas jos prvog slavuja sto peva melodiju iz moje duse
i pitas se u snovima, kuda prolaze moje stope, one iste poput
jutarnje ruze.

Sanjao sam nocas

Reka secanja na izvoru tisine

Prostres se po svilenoj postelji ko neumorna reka secanja,
iako imas duboke brazde pored obala i u tom jedinstvenom
talasu dobrote, zapljuskujes prosirenim pogledima sadasnjice
i onaj isti prvi uzdah godisnjih doba, naslucujes prevelike
bludne noci uz svecu i nepovratne trenutke.

Sakupljali smo svo zrnevlje vremena da nakupimo ispod nasih
vlaznih dlanova sto se s godinama navuklo pod nase pore.
Svakako nismo odlucili da putujemo kroz vreme i ne ocekujemo
prvo jutarnje sunce da nad nama pokrene lavinu sazvezdja i
otkloni svaku strepnju sto se onako iole skupljalo u dobrocudnim
nocima.

Zato me povedi u svoje brzake i tu me razlij na citave delice,
upij me u sebe, svaki deo moga tela, i ne opiri se mome vremenu,
niti sto si tako hladna u tim zimskim nocima, jer ja sam tu da
zagazim plicake i sve one zalosne vrbe okrenem tvome toku i
iznova cu krenuti od samog izvora tvoje raskosnog ljubavnog zdrela.

Ostavi me pod talasima tvojih uzdaha, poslusaj ritam moga jezika
i budi sretna sto se budim u celoj masti s tobom, i ne odvlaci
biserne vlasi sa sobom, i na kapi svoje vecne kretnje u srce me
stavi i pod krvotoke svoje rasiri me u nepregledne izvore tisine.
Kad budem zakoracao u te tamne dubine, hladne, i nekada prostrane
ugledacu tebe i pod sjajnim suncem rasteracu tamu da mi ne prekida
nase nepresusne izvore nadanja, iako pomices u vodi kamenje koje
smo nekad bacali i nekad se ponadali, ostavi jedan kamen da me
se setis medju svim tim detaljima.

Prosla si kroz prolece sapatom, a pospanost njena kroz eho vremena
napustila je nase sate i krenula za onim studenim nocima i ponovno
leta dolaze i odlaze, a tebe nema.
Jos se setim kroz maglu u snovima tvoga tela, tih ociju sto me mame
i pomalo razmaze, kako da ti objasnim da srce i dalje pati, bas na
onom pragu gde smo krenuli u nove bitke, bez ijedne pobedjene strane.

Reci su znale slivati iz tvojih ociju, cak i ona zudnja za nama opstala
je i kroz mesecine trazim te i nadam se, da me te jos ceka ovo vreme
nesudjeno, u vreme otkazanih sati privuci zavesu svojih zagrljaja i
samo prilezi kraj mene, a ja cu privuci nebo kraj nas, pa kraj jezera
otkucaja, pod vrhom dveju planina pa sacekati da ova prokleta tisina ode.

Zbunjeno srce

Optocena srebrnom niti meseca i u sljastecom osmehu
pridodajes jos znacenja ovom jutru, sto nekako se
izvlaci iz dubine prepolovljene case, ostaj mi dobro
u sumraku nasih odricanja, posustajes i to mi smeta
da te obgrlim svojim mastilom i upisem jos jedan broj
ka dostignucu nasih smelih poljubaca.

Uzimam ove reci sa tvojih usana, iz tebe, ka prevelikim
delima, samo pogled tvoj i sami dodiri tvoga osmeha
ili cak upali svecu i priseti se prvog poljupca i samo
odlazi, mozda cu ipak zaspati u senci tvoje svilene kose,
prebrisati nebeski svod za tobom i prileci u svetlosti
mojih slova, pa cak i prelistati secanja nasih starih susreta.

Volim taj miris u tvojoj kosi, volim taj osecaj sigurnosti,
prija cak i svo prisustvo tvojega bica.
Mozda snivas sad, a mozda lutas koracima do mojih odaja,
sve je to pod kruznim talasima, sve mi isceznes dalje i dalje
kroz noci ove, a tako bi voleo sa laticama raznim bojama da te
ususkam blize svom telu, a i dalje te nema, pa cak ni ovaj
pupoljak sam nece podici deo svog trenutka.

Nameravam da o tebi napisem par reci i u svakoj boji tih ukusnih
emocija i onaj pravi, kako ti umes odrecitovati svojim pogledom,
rec po rec nalazes pesmi, da sa prvim trenutkom i nasim rukopisom
ljubavi pretvorimo u svako posebno poglavlje, tim iskrenim ocima.