Prostres se po svilenoj postelji ko neumorna reka secanja,
iako imas duboke brazde pored obala i u tom jedinstvenom
talasu dobrote, zapljuskujes prosirenim pogledima sadasnjice
i onaj isti prvi uzdah godisnjih doba, naslucujes prevelike
bludne noci uz svecu i nepovratne trenutke.
Sakupljali smo svo zrnevlje vremena da nakupimo ispod nasih
vlaznih dlanova sto se s godinama navuklo pod nase pore.
Svakako nismo odlucili da putujemo kroz vreme i ne ocekujemo
prvo jutarnje sunce da nad nama pokrene lavinu sazvezdja i
otkloni svaku strepnju sto se onako iole skupljalo u dobrocudnim
nocima.
Zato me povedi u svoje brzake i tu me razlij na citave delice,
upij me u sebe, svaki deo moga tela, i ne opiri se mome vremenu,
niti sto si tako hladna u tim zimskim nocima, jer ja sam tu da
zagazim plicake i sve one zalosne vrbe okrenem tvome toku i
iznova cu krenuti od samog izvora tvoje raskosnog ljubavnog zdrela.
Ostavi me pod talasima tvojih uzdaha, poslusaj ritam moga jezika
i budi sretna sto se budim u celoj masti s tobom, i ne odvlaci
biserne vlasi sa sobom, i na kapi svoje vecne kretnje u srce me
stavi i pod krvotoke svoje rasiri me u nepregledne izvore tisine.
Kad budem zakoracao u te tamne dubine, hladne, i nekada prostrane
ugledacu tebe i pod sjajnim suncem rasteracu tamu da mi ne prekida
nase nepresusne izvore nadanja, iako pomices u vodi kamenje koje
smo nekad bacali i nekad se ponadali, ostavi jedan kamen da me
se setis medju svim tim detaljima.
Prosla si kroz prolece sapatom, a pospanost njena kroz eho vremena
napustila je nase sate i krenula za onim studenim nocima i ponovno
leta dolaze i odlaze, a tebe nema.
Jos se setim kroz maglu u snovima tvoga tela, tih ociju sto me mame
i pomalo razmaze, kako da ti objasnim da srce i dalje pati, bas na
onom pragu gde smo krenuli u nove bitke, bez ijedne pobedjene strane.
Reci su znale slivati iz tvojih ociju, cak i ona zudnja za nama opstala
je i kroz mesecine trazim te i nadam se, da me te jos ceka ovo vreme
nesudjeno, u vreme otkazanih sati privuci zavesu svojih zagrljaja i
samo prilezi kraj mene, a ja cu privuci nebo kraj nas, pa kraj jezera
otkucaja, pod vrhom dveju planina pa sacekati da ova prokleta tisina ode.
iako imas duboke brazde pored obala i u tom jedinstvenom
talasu dobrote, zapljuskujes prosirenim pogledima sadasnjice
i onaj isti prvi uzdah godisnjih doba, naslucujes prevelike
bludne noci uz svecu i nepovratne trenutke.
Sakupljali smo svo zrnevlje vremena da nakupimo ispod nasih
vlaznih dlanova sto se s godinama navuklo pod nase pore.
Svakako nismo odlucili da putujemo kroz vreme i ne ocekujemo
prvo jutarnje sunce da nad nama pokrene lavinu sazvezdja i
otkloni svaku strepnju sto se onako iole skupljalo u dobrocudnim
nocima.
Zato me povedi u svoje brzake i tu me razlij na citave delice,
upij me u sebe, svaki deo moga tela, i ne opiri se mome vremenu,
niti sto si tako hladna u tim zimskim nocima, jer ja sam tu da
zagazim plicake i sve one zalosne vrbe okrenem tvome toku i
iznova cu krenuti od samog izvora tvoje raskosnog ljubavnog zdrela.
Ostavi me pod talasima tvojih uzdaha, poslusaj ritam moga jezika
i budi sretna sto se budim u celoj masti s tobom, i ne odvlaci
biserne vlasi sa sobom, i na kapi svoje vecne kretnje u srce me
stavi i pod krvotoke svoje rasiri me u nepregledne izvore tisine.
Kad budem zakoracao u te tamne dubine, hladne, i nekada prostrane
ugledacu tebe i pod sjajnim suncem rasteracu tamu da mi ne prekida
nase nepresusne izvore nadanja, iako pomices u vodi kamenje koje
smo nekad bacali i nekad se ponadali, ostavi jedan kamen da me
se setis medju svim tim detaljima.
Prosla si kroz prolece sapatom, a pospanost njena kroz eho vremena
napustila je nase sate i krenula za onim studenim nocima i ponovno
leta dolaze i odlaze, a tebe nema.
Jos se setim kroz maglu u snovima tvoga tela, tih ociju sto me mame
i pomalo razmaze, kako da ti objasnim da srce i dalje pati, bas na
onom pragu gde smo krenuli u nove bitke, bez ijedne pobedjene strane.
Reci su znale slivati iz tvojih ociju, cak i ona zudnja za nama opstala
je i kroz mesecine trazim te i nadam se, da me te jos ceka ovo vreme
nesudjeno, u vreme otkazanih sati privuci zavesu svojih zagrljaja i
samo prilezi kraj mene, a ja cu privuci nebo kraj nas, pa kraj jezera
otkucaja, pod vrhom dveju planina pa sacekati da ova prokleta tisina ode.
Нема коментара:
Постави коментар