Zbunjeno srce

Optocena srebrnom niti meseca i u sljastecom osmehu
pridodajes jos znacenja ovom jutru, sto nekako se
izvlaci iz dubine prepolovljene case, ostaj mi dobro
u sumraku nasih odricanja, posustajes i to mi smeta
da te obgrlim svojim mastilom i upisem jos jedan broj
ka dostignucu nasih smelih poljubaca.

Uzimam ove reci sa tvojih usana, iz tebe, ka prevelikim
delima, samo pogled tvoj i sami dodiri tvoga osmeha
ili cak upali svecu i priseti se prvog poljupca i samo
odlazi, mozda cu ipak zaspati u senci tvoje svilene kose,
prebrisati nebeski svod za tobom i prileci u svetlosti
mojih slova, pa cak i prelistati secanja nasih starih susreta.

Volim taj miris u tvojoj kosi, volim taj osecaj sigurnosti,
prija cak i svo prisustvo tvojega bica.
Mozda snivas sad, a mozda lutas koracima do mojih odaja,
sve je to pod kruznim talasima, sve mi isceznes dalje i dalje
kroz noci ove, a tako bi voleo sa laticama raznim bojama da te
ususkam blize svom telu, a i dalje te nema, pa cak ni ovaj
pupoljak sam nece podici deo svog trenutka.

Nameravam da o tebi napisem par reci i u svakoj boji tih ukusnih
emocija i onaj pravi, kako ti umes odrecitovati svojim pogledom,
rec po rec nalazes pesmi, da sa prvim trenutkom i nasim rukopisom
ljubavi pretvorimo u svako posebno poglavlje, tim iskrenim ocima.