Putevi sudbine

Lepo je biti na tom putu sudbine,
otici radostan kroz navale kisa.
Sudbina je to, ta ljubav sto raste
s prvom jesenjskom rosom,
na obroncima neznih oblaka osetilo
je nase jutro, prepuno tvoga osmeha.

I iznova je predah u tvojoj kosi
kraj onih trenutnih misli,
sto galebovi kroz talase svoje i
kroz gustinu svojih zagrljaja,
slecu na tvoja topla bedra u vrelini
tvoga glasa kojom prelepom bojom navodis.
Jedina je to ta dusa posvecena jednakosti
prvi svakoj navali, tvojih briznih dodira.

Danima ocekujem menjanje stranica tvojih
pogleda, pripada ti ona svetlost u samom
znoju tvoga cela, i nocima nagonim zelju
da te ugledam u vreloj noci.
Ta ljubav sto nas zove, konstantno te
mesam sa zeljama svojega srca, u tom
prokletom cekanju tvoja praznina siri se
u mojim rukama, ko recna stihija nadolazis
u predgradje mojih prelepih bulevara istine.

Moje misli su prepune radosti tvojih poljubaca
kroz takvu netaknutu poljanu tvojih dodira u
samom pogledu neba, zamislio sam bozanstven
miris tvoga tela istih onih utocista gde moji
prsti, hrle svojim tokovima nase jutarnje rose.

Moramo raskrciti tu izmaglicu od postelje nase,
ostaje samo eho nasih snova, medju nasim grudima
ostaju vlazni tragovi nagih tela.
Uvek me iznova zovu, jer osecam, ispod naseg
carsava, mirisno dostignuce tvojih zrelih polja,
to je to svanuce u postelju se razvlace,
taj miris budnih zelja za nama opstaje.