Neubrana ruza u hodnicima vremena

Katkad mi prica zafali ona jutarnja
sto mirisom nase sobe odjeci,
dusa se lomi iznova i iznova.

Zasto, kad nemam te vise,
otisla si u nepovrat budilniku praskozorja.

Jos je ostao eho tvojih zagrljaja,
ostale su te niti nerazjasnjene starih cilima prasine,
ostalo je jedino srce ranjeno na krvavoj kisi da samuje.
Ostalo je sve netaknuto u bledom secanju nasih jutarnjih
suza, ostalo je to prokleto cekanje, ostao sam i ja,
iako te nema vise.

Rece ruza neubrana u saksijama trajnih cekanja kraj onih
istih trotoara kojom koraca umirajuca nada.

Moj san si ti, al san nece na oci da dodje,
pa niz mesecevu ruku pruzam nezne strune od harfe
i gledam u daljinu da mi se tvoj lik pokaze,
niz brzake sneznih pahulja da mi zaleprsas pod plesom
okretnog zagrljaja, jos cekam taj stisak ruke,
tu senku pod vlasima tvoga bica da okrene.

I dalje cekam da svratis u moje aleje setanja,
al ne vidim tvoje korake, nego slutim da nadolazis
strpljivo u senci svojih prvih usana.