Ozeblo jutro

Neka samoca se nakupila u ova hladna jutra,
bez obzira, ova nova godina sto se priblizava.
Samo nastoji da porusi granice, nekih starih secanja,
buducnost je jos pod tepihom sadasnjosti.
Pustam korak za korakom,
ma kuda da se vratim istim stopama retkih trenutaka,
istom cekanju u nedogled nekog savrsenstva.
Oseca se u daljini, taj miris kafe,
tope se usne na staklenom mrazu,
nagriza ovo jutro, iznova.
Potrazicu novo svetlo na dnu svega,
rasiricu paucinu snova, ali necu da te budim,
mirno spavaj u ovom ozeblom jutru.
Spusticu nezne usne neka teku niz tvoje puti,
neka teku uz tvoje uzdahe koje sluti,
pri svakom talasu okreni boju glasa ka meni
sasvim lagano pridji uz pljusak vlaznih poljubaca nasih.
Poceo je strasan vetar da duva,
oterao je moje sunce sto ti nezno prekrije obraze,
ali ne brini se, sakrij se pod nezne dugine boje
koje iscrtah na prozorima tvoje iskrene duse.
To carobno jutro u tvojim pogledima,
mraz se podetinjio i odmah se sakrio
u malim koracima tvojih usana.
Zamaskirano se stisao pri prvom udaru tvojih otkucaja,
al eto, i sunce tvoje kroz kosu izbija
onu nadu za kojom ti polako sanjivo tragas.