Budilnik tvoga jutra

Tiha je ova noc krenula,
jos se cuje eho danasnjih vetrova onako iz daljine sapuce,
sva ona saputanja na necijem uhu.
Cuju se razgovetno sva ona milovanja
sto smo kroz zov labudovih krila potkrili,
cuje se taj zov sto nasim sapatom
hodaju kroz nase ulice starih ceznji.
Vise ne zurim,
cekam na tom raskrscu ispod zelenih drvoreda
i osedele krosnje,
cekam da da se spusti taj povetarac
necijih kretnji da sutne prvim korakom svoga zivota.
Mozda jos jednom da cujem glas starih vetrenjaca,
usedlam pegaza zlatnih visina
i odletim ko tvoj eho nemustog jezika.
Izlile su se ruke niz padinu nasih susreta,
izlile su se znaj,
a ja jos stojim na svom putu sam
i cekam jos jednu pticu daleku
da mi podari jos jedno vreme,
a ako ne,
sipaj jos jednu casu vina,
neka zaplove ova slova sto nemaju
ni kraja a ni pocetka..

Skoro smo stigli na prag godisnjih doba,
Ta tvoja kosa,
izgovaram pod tvojim tokom usana,
a ti stizes zagrljena moga sjajnog osmeha,
krhka,
predajes se bezuslovnoj strasti dok jos poda mnom
stenjes drskim uzdasima, ti,
tvoje sunce u pramenu tvoje kose,
ti si berba moga jezika u sakupljanju svojih usana.
Pokazujes mi slatko drzanje tvojih vrelih senki,
otkrivas svoju raspevanost vlaznih htenja,
kao koritom nase reke prostrujis
i na svoja bedra iscrtavas
svaku boju tvoga glasa,
u tom trenutku postajes zubor daha.