Tebe zovem, a samoca dodje

Jedno telo na platno vecnosti stoji i to lice
sto kroz moju paucinu samoce prodje, to je
moje lice, sto ka tebi hodi i ruke su moje
krenule laganim tokom, taj beskraj sto me drzi,
to telo tvoje razbacano i neuhvatljivo lezi.
Poljubaca ostah zedan, ti poljupci sto ih nemo gledam,
oseca se ta boja od ukusa meda i sva ona milovanja
koja dajes mojoj dusi treba, i jos si cedna, belim krilima
labudova, ko pucina mora naslonjena na moje oci sto ih
prstima dodira skidas i svako zrno moga tela, crvenim se
pred tobom dok poljupcima me skidas.
Zagrlila si moje vreme i sve one sate sto nikako da mi se
vrate, tom nebeskom osloncu i tom oblacku sto ulepsava tvoje
pute i nad livadama tvoga stomaka, kapima rubina kroz moje
oci spustas mi onaj glas sto se izvija.
Ukus svitanja u tebi se budi i kraj mojih ruku tvoja
zanstvenost dodiriva istok i zapad, samo jos tebi se nada
a kad krene iznova ova prokleta noc, preko mene ce doc sva
ona paucina od tisine i ukrasti mi ovu prelepu noc.
Ova noc je tuzna, sama, para ovo moje nebo visoko iznad
mene, nece stati ni iza oblaka, sakrice se u mome oku i
izlice se ko modra reka, ta ista reka, sto ceka tvoje ruke
da ih miluju i paze, ceka, pa na kraju i do samoga sveta.
Dok jos ocima donosis tek narasle slatke poljupce koji jos
na meni tiho jenjava, tako snazno, do sada boravilo i do
hiljade kapljica sa usana tvojih, uvek u tebi pronadjem te
smele podrhtaje kad se kao zena niz nebeske visine spustis
i zajedno sa mnom u nebeske kocije vines, nikad se ne mogu
pretvarati da nisam onaj sto stoji u tom obrisu tvoga znoja,
ja se kao more prelistavam po dubinama tvojih iskrenih pora.
Prislonis svoje ruke na mene, taj obris sna, obrusi se ko
kula od karata, taj odsjaj sa tvojih zenica prema meni krenu
vecna vatra da tinja, znam budis moje telo, a da ni ti to
sama ne spoznas.