Dragoceno trajanje u nasim prstima preliva se u casovima
ritmickih darivanja kao sto nismo u njenim odajama izliveni
tu mi isklijamo, kroz svaku poru nasih ispucalih usana od zime.
Sva ona pomisao sto smo je zavezali, nije do naseg odustajanja
ili odvracanje paznje, bilo bi neprimereno nasim stupanjem
zaokrenuti te iste casove ka zasluzenim odmaralistima ko deo
njenih neznih udisaja.
Iznova cekamo prve zanosne okrete ustreptalih duga ti nasi
obrazi kupaju se jos kapima zanosa, ti isti zreli otkucaji
nasih poljubaca zasluzeno stoje u milosti nasih dodira.
Opet naidje taj zanosni osmeh kroz kapljice nasih usana
taj isti osmeh, zacrveni ko sama duga na nebu sto preslikava
nase obline stvaranja i cemu smo mi zasluzili da nas poveze
ta slatkoca nasih umivanja, cemu, samo smo u vecnom iskusenju
od nasih vlastitih zivota odjurili ka dragocenom trajanju nase
vecnosti.
U tebi su godine se nanizale i svaka stopa tragova izlizala se
znam da na mojoj kozi, jos stoje srebrni putevi naseg bremena.
Povremeno zamirise jutro, u svom tom obilnom cekanju, i sa njima
sva ta iscekivanja obrisu se, jer smo mi vec u svom tom zacaranom
krugu ostali.
Obukla si sve te njene tople boje i sa njih sva se strepnja
stresla, znam, sa zadovoljstvom si otisla unazad nasem vremenu
u tom izbrisanom secanju nasih milovanja pogledom,
jos se nadoveze ta nasa mladost unutar nas i svi oni tragovi,
bezbrojnih secanja ostaju u vecnom mirisu, tek dogorelih
jutarnjih pesama.
Eh da sam ja ta zora sto te budi,
sto predje preko tvoga tela
i suzbijem sve male tragace
sto po tvom kraljevstvu hodi.
A umes biti tiha kada ispises svoja slova, mada nema te dugo
u toj tisini gde nasa postelja pociva, i zagrljeno opkruzuje,
a teces mi kroz neprospavane noci i u tom snu crni mrak nas
prekrije ko sto nas poljupci navlaze, odlutaju oni u tom
hodocascu kretnji, veruj mi znam.
Sta god bude bilo, bice u svoj toj strastvenom trenutku,
dugo je to nevreme bilo na nasem ramenu, isplakano suzama
gresnih ljudi, ali mirises stalno na zrele tresnje nekih
davnih pustolovina, neprestano osluskujes kroz sva ta nocenja,
postajes zedna te pozude i ljubim tebe kao zenu u tom nizu
podivljalih ceznji.
ritmickih darivanja kao sto nismo u njenim odajama izliveni
tu mi isklijamo, kroz svaku poru nasih ispucalih usana od zime.
Sva ona pomisao sto smo je zavezali, nije do naseg odustajanja
ili odvracanje paznje, bilo bi neprimereno nasim stupanjem
zaokrenuti te iste casove ka zasluzenim odmaralistima ko deo
njenih neznih udisaja.
Iznova cekamo prve zanosne okrete ustreptalih duga ti nasi
obrazi kupaju se jos kapima zanosa, ti isti zreli otkucaji
nasih poljubaca zasluzeno stoje u milosti nasih dodira.
Opet naidje taj zanosni osmeh kroz kapljice nasih usana
taj isti osmeh, zacrveni ko sama duga na nebu sto preslikava
nase obline stvaranja i cemu smo mi zasluzili da nas poveze
ta slatkoca nasih umivanja, cemu, samo smo u vecnom iskusenju
od nasih vlastitih zivota odjurili ka dragocenom trajanju nase
vecnosti.
U tebi su godine se nanizale i svaka stopa tragova izlizala se
znam da na mojoj kozi, jos stoje srebrni putevi naseg bremena.
Povremeno zamirise jutro, u svom tom obilnom cekanju, i sa njima
sva ta iscekivanja obrisu se, jer smo mi vec u svom tom zacaranom
krugu ostali.
Obukla si sve te njene tople boje i sa njih sva se strepnja
stresla, znam, sa zadovoljstvom si otisla unazad nasem vremenu
u tom izbrisanom secanju nasih milovanja pogledom,
jos se nadoveze ta nasa mladost unutar nas i svi oni tragovi,
bezbrojnih secanja ostaju u vecnom mirisu, tek dogorelih
jutarnjih pesama.
Eh da sam ja ta zora sto te budi,
sto predje preko tvoga tela
i suzbijem sve male tragace
sto po tvom kraljevstvu hodi.
A umes biti tiha kada ispises svoja slova, mada nema te dugo
u toj tisini gde nasa postelja pociva, i zagrljeno opkruzuje,
a teces mi kroz neprospavane noci i u tom snu crni mrak nas
prekrije ko sto nas poljupci navlaze, odlutaju oni u tom
hodocascu kretnji, veruj mi znam.
Sta god bude bilo, bice u svoj toj strastvenom trenutku,
dugo je to nevreme bilo na nasem ramenu, isplakano suzama
gresnih ljudi, ali mirises stalno na zrele tresnje nekih
davnih pustolovina, neprestano osluskujes kroz sva ta nocenja,
postajes zedna te pozude i ljubim tebe kao zenu u tom nizu
podivljalih ceznji.
Нема коментара:
Постави коментар