Doneo sam ti u rukama nase sunce sto nas greje
u okviru tih dodira, tvoja lepota je stajala na
rubovima vrelog peska, ka onim dinama gde pustinja
slama, uzdahe vetra.
Oseca se onaj miris prve kapi, sto svakom zorom
ostavlja tragove tvoje duse, takni je,
na tom horizontu gde se prelama sunce i ta duga
sto je krenula na taj put za nigde.
Sa vrelog peska, poslala si poruku svoju niz predele
tvojih vrelih strasti slivao se jos onaj odsjaj tisine,
i kao zelja sa mog tela, skupila si nezne prste i u
ritmu melodije nasih otkucaja, zaustavila si vreme,
za sebe, taj trenutak vlazni, otplovila sa dugom u svoj svet.
Hocu, da ovo vreme ostavimo u nama, tvoje ruke su ispunjene
sa mnom, u svom tom okviru lepote trajanja, te usne su nas vodile,
tamo gde sunce izranja ispod beline mnostvo labudova.
Hocu da uvek to vreme razdelim na milion komadica, onako rasutih
u najsitnija secanja, svakim delom da otapa onu prisutnu bol u
nasoj dusi sto katkad u toj niti vecnosti, tvoje srce ozari.
Jos si naslonjena svojim bokovima na nas vetar sto te u toj meri
nezno privija, smiruje taj prostor kuda je moja ruka prosla,
jer ja nisam tu da te pazim u maglovitoj noci, tu sam ja, u ovoj
gluvoj doba noci kada tisina razljuti eho tvojih dodira i pozeli
da prkosi tvome vetru, na onim dinama gde prelama uzdahe vetrova.
Taknuo sam odoru tvoju i sav onaj sjaj iz tvojih ociju poceo je
da sjaji, nikako ne zaboravljaju da u tim dolinama drema, svo ono
sazvezdje sto sam pomno krao sa nebeskog okeana i tebi u narucje
izlio.
Sam se mesec razlio, posudio mi je blazenu svetlost od pamtiveka,
ali to ne smiruje onaj tvrdi naboj na tvojoj bluzi, onako skriveno
kroz purpurno crvene cvetove na bluzi, odaju mekano urezane osmehe
tvojih grudi.
Nemoj slamati moje vreme, vec pusti nek osmeh toci se.
Saslusaj taj tok nabreklih vrhova planina sto kroz moje telo prodju,
kad god krenem ka tvojoj lepoti, opijaju me jezera tvojih pokreta
ruku, da sa tvojih pogleda u njene dubine me uvuku.
Cudno je sve to, sve te mracne strane tvoje upoznajem na kraju
kada vreme iscezava pred nase susrete, kako da te vodim ka ljubavi
mojoj, kada jos na grudima tvojim ona dubina iz tvojih ociju,
razdire nasu sumnju.
Znam jos neke senke tvojih kretnji, da je nisi iz sna iznela,
jos bi ostalo u onoj pustinji tvoje samoce, ukrao sam sunce tvoje
i pred resetke svoga vremena, otopi se trenutak moj.
Otvorio sam sva vrata svoje sudbine, razbio sve prozore proslosti
u komadice isusenih suza, jos tumaram na tom putu za nigde gde me
cekaju ta jedina vrata, sto kljuca nema, ni prozora lomljivog,
ta sudbina se i dalje igra sa okovima mojih zudnji, cuti i sluti,
da spoznam taj razdeljak sto svakog jutra, ukradem taj trenutak
vremena od tebe.
u okviru tih dodira, tvoja lepota je stajala na
rubovima vrelog peska, ka onim dinama gde pustinja
slama, uzdahe vetra.
Oseca se onaj miris prve kapi, sto svakom zorom
ostavlja tragove tvoje duse, takni je,
na tom horizontu gde se prelama sunce i ta duga
sto je krenula na taj put za nigde.
Sa vrelog peska, poslala si poruku svoju niz predele
tvojih vrelih strasti slivao se jos onaj odsjaj tisine,
i kao zelja sa mog tela, skupila si nezne prste i u
ritmu melodije nasih otkucaja, zaustavila si vreme,
za sebe, taj trenutak vlazni, otplovila sa dugom u svoj svet.
Hocu, da ovo vreme ostavimo u nama, tvoje ruke su ispunjene
sa mnom, u svom tom okviru lepote trajanja, te usne su nas vodile,
tamo gde sunce izranja ispod beline mnostvo labudova.
Hocu da uvek to vreme razdelim na milion komadica, onako rasutih
u najsitnija secanja, svakim delom da otapa onu prisutnu bol u
nasoj dusi sto katkad u toj niti vecnosti, tvoje srce ozari.
Jos si naslonjena svojim bokovima na nas vetar sto te u toj meri
nezno privija, smiruje taj prostor kuda je moja ruka prosla,
jer ja nisam tu da te pazim u maglovitoj noci, tu sam ja, u ovoj
gluvoj doba noci kada tisina razljuti eho tvojih dodira i pozeli
da prkosi tvome vetru, na onim dinama gde prelama uzdahe vetrova.
Taknuo sam odoru tvoju i sav onaj sjaj iz tvojih ociju poceo je
da sjaji, nikako ne zaboravljaju da u tim dolinama drema, svo ono
sazvezdje sto sam pomno krao sa nebeskog okeana i tebi u narucje
izlio.
Sam se mesec razlio, posudio mi je blazenu svetlost od pamtiveka,
ali to ne smiruje onaj tvrdi naboj na tvojoj bluzi, onako skriveno
kroz purpurno crvene cvetove na bluzi, odaju mekano urezane osmehe
tvojih grudi.
Nemoj slamati moje vreme, vec pusti nek osmeh toci se.
Saslusaj taj tok nabreklih vrhova planina sto kroz moje telo prodju,
kad god krenem ka tvojoj lepoti, opijaju me jezera tvojih pokreta
ruku, da sa tvojih pogleda u njene dubine me uvuku.
Cudno je sve to, sve te mracne strane tvoje upoznajem na kraju
kada vreme iscezava pred nase susrete, kako da te vodim ka ljubavi
mojoj, kada jos na grudima tvojim ona dubina iz tvojih ociju,
razdire nasu sumnju.
Znam jos neke senke tvojih kretnji, da je nisi iz sna iznela,
jos bi ostalo u onoj pustinji tvoje samoce, ukrao sam sunce tvoje
i pred resetke svoga vremena, otopi se trenutak moj.
Otvorio sam sva vrata svoje sudbine, razbio sve prozore proslosti
u komadice isusenih suza, jos tumaram na tom putu za nigde gde me
cekaju ta jedina vrata, sto kljuca nema, ni prozora lomljivog,
ta sudbina se i dalje igra sa okovima mojih zudnji, cuti i sluti,
da spoznam taj razdeljak sto svakog jutra, ukradem taj trenutak
vremena od tebe.
Нема коментара:
Постави коментар