Pahuljine stope

Spustih sa sebe prasinu dodira
navukoh na sebe vrelinu odsjaja,
izvikano je ime usana u naslade ostade,
jos jedan prasnjavi korak slutnji.
Otisla je jos jedna sekunda dozivljaja,
otisla je noc i dan, otislo je sve to
sto se mice, korak po korak, stigli smo
na pocetni kraj.
Ljubavnice moga sna uzari me svojom vatrom,
zagrljaje stegni, razbuktane ruke ja zelim.
Pod spiralom jave naidji i pod tokove mojih
suza razlij onaj stari osecaj danasnjice,
ako ne mozes od osecaja da zivis, ti idi,
da ona druga dodje, nemoj da suskas prstima,
vec ka svojim grudima pridji dopusti
da uz uspavanku tvojih otkucaja.
Zaplovi moja barka, koju ljudi zovu sreca.
I sada prkosis mi crvenilom tog neba,
neznoscu galebovih krika odazivas se dnevnom
svetlu i onom sto kruzi, navuci na svoje telo
svileni carsav da nago telo ne poprimi boju
sitnih pahulja.
Zato kreni, jednostavno sa njima po meni okreni
svaki krug tvojih suvih usana, izgubljene su te
reci jutarnje.
Jos se cuje kako labudovi setaju nad horizontom
recnih talasa, otvori te ruke sto zovem, iskreno,
preuzmi ovo korito u meni u tom mekom zanosu dobrote
pravedno me razdeli u svoje izvore kuda nasa dusa ide.
Moja dusa krila ima, nisu visine joj strane, jer ona
sjaji i sve jace oduzima dah ovoj pesmi sto sluzi.
Priznajem, pogled se razvukao ispod kapaka tvojih,
pevusim ti kroz misli o beskrajnoj ljupkosti tvoga sna,
jer jednom do dva puta, nepopustljiva daljina me nije
odnela, zato cekam ispred pecine tvoga osmeha.
Nemoj skrto da pricas, te usne sto oblizujes cesto
pod topli svod zastani, lagano ugrizom svojim pridji.
Beskrajan je taj eho ceznje, otvara prolaze novih osecaja,
vecno je to trajanje pod kisom, kapljice su dublje kad se
zacuje kad padne na dno tu gde klisei odlaze u recne potope.