Ja te poezijom zovem, zeljan tvoje ljubavi u ovom gradu
gde spasa nema u ovoj maglovitoj noci trazim tvoje ruke
da mi dodju da mi otkuju ovo srce sto je patilo za tobom.
Iako si daleko od mojih poljubaca cestih, ja te kroz snove
trazim mozda mi doneses i svoje trenutke, jer mozda ces
i ti meni doneti svoje umorno srce, da ga izlecim ja.
Ja te poezijom zovem, cesto svratim u krcmu gde ostadose
nasi stari dani bezbrojani, mislim da je krcmar stari shvatio
da vise nisu isti dani, pa mi daje suvog hleba da ne opijam
se zbog tebe.
Sve je posteno u tvom kutku, sve jos mirise na tlo pod nama
sve je jos tu, samo nismo ti i ja, iako su vrapci odsvirali svoje
zalicemo za nase stare dane, otuda nam i zmarci.
Ja te poezijom zovem, cesto kroz bocu vina otkotrljam misli svoje
pozelim tvoje nago telo, da se pribije uz mene, samo na malo da osetim
kako prija mekoca tvoje koze, a zasto bi sve to, kada trnje me je obasulo
svo.
Spustila se magla cak do mog prozora, uvukla se i samoca stara znana vest
pruzila je carsav zaborava i krenula ka mojoj dusi, da upotpuni deo
svog zacaranog kruga, katkad smrznuce i vreme i ove boli ostace mi teske.
A ti ces i dalje biti u slikama bezbojnim starim, samo po koricama
nasih osmeha viorice bela zastavica nade, da ce me neko pronaci kada
se ja izgubih u prokletom gradu.
gde spasa nema u ovoj maglovitoj noci trazim tvoje ruke
da mi dodju da mi otkuju ovo srce sto je patilo za tobom.
Iako si daleko od mojih poljubaca cestih, ja te kroz snove
trazim mozda mi doneses i svoje trenutke, jer mozda ces
i ti meni doneti svoje umorno srce, da ga izlecim ja.
Ja te poezijom zovem, cesto svratim u krcmu gde ostadose
nasi stari dani bezbrojani, mislim da je krcmar stari shvatio
da vise nisu isti dani, pa mi daje suvog hleba da ne opijam
se zbog tebe.
Sve je posteno u tvom kutku, sve jos mirise na tlo pod nama
sve je jos tu, samo nismo ti i ja, iako su vrapci odsvirali svoje
zalicemo za nase stare dane, otuda nam i zmarci.
Ja te poezijom zovem, cesto kroz bocu vina otkotrljam misli svoje
pozelim tvoje nago telo, da se pribije uz mene, samo na malo da osetim
kako prija mekoca tvoje koze, a zasto bi sve to, kada trnje me je obasulo
svo.
Spustila se magla cak do mog prozora, uvukla se i samoca stara znana vest
pruzila je carsav zaborava i krenula ka mojoj dusi, da upotpuni deo
svog zacaranog kruga, katkad smrznuce i vreme i ove boli ostace mi teske.
A ti ces i dalje biti u slikama bezbojnim starim, samo po koricama
nasih osmeha viorice bela zastavica nade, da ce me neko pronaci kada
se ja izgubih u prokletom gradu.
Нема коментара:
Постави коментар