Slikarka moja

Onako ispijeni od novogodisnje noci, ispijenih usana
vodilo nas je ka ispijenim mednim saca, poljupci su
nam se stapala jedno na drugo, poput paleta boja, a
slatke sokove, smo isprali dodirima prstiju, kao sto
svaki slikar odslika svoje remek delo, pod obrucima
mastanja iako smo doprineli nasoj vecnosti da istrajemo.
Svrstali smo se na pocinak, poput belih snova prinosi
ka nasim grudima, tebi, slikarko moja.
Jedino sto nas je vodila tvoja usna ka blizim porovima
nase jednakosti, po svemu onome sto je u nama jeste i vidi,
odslikali smo ceznjive dunje, isprskane bojama bludi.
Svakog neznog minuta dolivali smo nepojmive boje strasti
oblikovajuci nezne valove, urlajuci kroz nagonske vrtloge
vrtisteci dolinom uspeha, zavirili smo i u nas kutak srama
i dosli smo na oltar isprepletenim okovima sazvezdja.
Obasipas me brazdama svoga tela, svako klasje je tinjalo
iz tebe, na mene, a opet te vrazje dugine boje, spopadale
su nas i svlacile nam kap po kap te medne saci.
A u tvom osmehu se slivaju te strasne boje, oblikovajuci
nam pod dolinom postelje, tek izgazena polja urezana u
nasa secanja iako britkom povetarcu ne dozvoljavamo da 
nam poruse i ovo nase slikarsko dostignuce.