Izasla si iz kocije zelja

Maleno moje, izasla si iz kocije snova i zasla
si u moje male obale, i nedoreceno slivas se
mojim usnama.
Ne sudim se ukrasti nase vreme sto se izlilo
pod nasim trotoarima koraka, vec pomalo strepimo
sta ce sledece da se desi pod okriljem naseg srca.
S mojim rukama prilazim do tvojih mekanih padina
ledja, uzimam predah i predlazem tvojoj dusi da krene
ka meni.
Otkako te vidoh okupanom suncevim zagrljajima,
poprimih oblik suncanih strepnji, ti poput belog labuda,
a ja putanja po kojoj sjaj tvoj ocrtava rumene obraze tvoje.
Nastojim da sa smirenim korakom svojih prstiju predjem celom
padinom tvojih uzurbanih uzdaha, za tobom i uz tebe,
dok jos uzdahe razlazes na najtanje strujne udare istih onih
u snovima sto si umela da razlijes svoje noge pored mene.
U noci punog meseca, boja tvoje mekanih narandzinih polja
tvoga tela, tekla je okus mojih usana, rasplelo se po citavom
horizontu ledja, pa preko brazde tvojih pora dolivao sam vlazne
usne zajedno s jezikom i neznim ugrizima nasih vlastitih dela.
A vec za sutra razmisljam sta da ti podarim izjutra,
dal nepregledne putokaze mojih uvala i sve po mogucstvu
neobilaznih uzdaha tvojih mekano stidljivih usana, i svaku
nit tvoje prelepe kose razvucem u neodgledane noci, pa
ponovno pridjem tvojim osmesima i uz prve treptaje oka,
razvijem klupko srece i pod talasima nasih uzarenih pogleda,
razvucem ovu tamnu noc na sebe.
U viru tvojih reci nadolazi ta strepnja sto viori pod
zastavom ceznje, nikad nismo zasli pod nezno savitljivi
ogrtac nasih zelja, a bogme nikad nismo ovoliko uzivali u
vrisku uzdaha tvoje duse, jedino sto ostade stopa mojih malih
poljubaca rasuto po citavom predgradju tvoga iskrenog srca.