Nisam jedini

Ja znam da nisam jedini koji zali za starim uspomenama
i ti silueto moja ceznjiva, sto svojim stopama koraka
ulepsavas moje stare rane, starih bitaka, onih izgubljenih
u starom bezdanu nekadasnjih trenutaka.
Da je jos vrlo malo trenutaka zasadjeno u stare oranice
nasih nadanja, sad bi bili prasnjavi putevi nasih
ustreptalih zelja.
Poredjana jutra nizu se do prestanka dana, tada noc
uzima u svoje tamne ruke i ne prasta sto smo prekriveni
iluzijama nasih duhova, ne opterecujemo se starih ugaslih
sveca, nit onih vlaznih poljubaca opkruzeni pod senkom
nasih ledja, jedino nam ostaje onaj isti veo nasih
vrelih zagrljaja.
Trebas mi, da sve moje zelje u kutak straha sateras
i prostranim carstvom nasih delova secanja urezes u
nase knjige magicnih delovanja.
Zudim da ti se razlijem po obrazima, mila, vrhom tvojih
tvrdih bradavice otkrijem sve najsjajnije i bistre note
najsladjih ugriza, a ipak, u senci mokrih tela istrajnih
osecanja i dalje se nadam tebi.
Iznova ce olujno crni nebeski svod, zaklopiti i svojim
vrelim kapljicama svojih suza, mene poklopiti i nikada
nece dozvoliti da te vidim u oplakanim neznim nocima.
Mozda bih trebao krenuti prvom razjarenom munjom kroz
oblake nase sto smo umeli da podsijemo sva nasa uspinjanja,
al dal vredi, da munja oslika svetsko nebo jarkim crvenim
bojama, nase izgubljene duse.