Slikarsko platno tvoga tela

Krenuo sam od pocetka stopala, kraj onih malih prstica
sto znaju da se pomeraju poput detetovih prvih koraka,
i kroz ritam dobrog osecaja iscrtavam slova moja,
nizu se sama ko da su za tvoja stopala krojena,
pa te sada svojom strascu zalivam,
cesce gresim i vlaznim obrisima svojih usana zadjem
izmedju redova, spustim i deo svojih dlanova da osetim
taj otkucaj tvoj sto zadihano ceka pored redova.
Platnom si se okitila, draga moja, cekas slikara svoga
mozda cak i pisca, koji kroji svoja slova po celom
horizontu tvoga tela.
Obrise koje slovo poput povetarca blagog, zastane,
pa opet krene i ne gleda gde oslikava svoja slova nit
zna dal su kolena tako mlada, al do prepona ima jos da
pise, pogledace i on tebe samo da vidi svoje remek delo.
Tu kraj kolena drhtis samo, iako ocrtavam nezna slova i
nedajem cesto da se razlije samo, prepustim se ugadjaju
samom i krenem od prvog imena tvoga i svako slovo po tvome
kolenu saram i poljupcima vlaznim upijam slatke nektare
tvojih pora, i ne pratim da si pod uzdahe sakrila nestasne
misli svoje, ode penkalo od mojih prstiju samo i ceka na
preponi samoj.
Umacem cetkicu svoju malu, a izmedju prstiju slivaju se same
boje i u nedogled oslikavam strast svoju, tu kraj uvala tvojih
nestade moje boje, osusilo se i platno samo pored mracnih
pecina tvojih.
Pokusavam ocrtati svetlo nase da zadjem u slatke dubine i
mislim se zasto je tako suvo, dal da oblizem ko sto se sladoled
lize il da krenem peske poput jezika svoga, ako krenem dublje
pocepace se moje platno i sta sam onda uradio, a u tom trenutku
poce platno da drhti poput povetarca blagog, poce uzdahe da prede
poput macke ispod grede.
Pozvah starog zvanog rudara samo, dosetih se on ima lampicu svoju
znanu, nisam mislio nista nuzno, a kamoli ruzno, ipak to su duboke
pecine platna moga iako ne znam kuda da prodjem, ispipacu nezno
litice uvalnog predgradja.
Pade kapljica sama sa usana mojih natoci onaj mali slivnik oko
pupka tvoga tela, pa u tom casu sjurim se poput malih kapljica
usana oblikujem nezne talase tvoje, pa poceli i leptiri sami da
kuju planove za mene, ne verujem sta se zbiva, taj ples pred ocima
uklesano na moje oci samo.
Sad vise i ne trebam oslikavati svoje puteve po svom slikarskom
platnu, jer svaki deo mog prsta oslikava deo tvojih delova kuda
prodjem i u svakom cosku tvoga stomaka prodjem slatko, udjem dublje
gde nam je oslikano mesto, a samo slika uhvatila se za moju kosu
bujnu i ne zeli da pusta svoga tvorca sto po njoj slika,
svoje vreme trosim na svom remek delu i zapitam se, otkud ove dve
planine stoje same, ne vidim ni konopce da se popnem samo.
Naslikah u svojim dlanovima samo otopljene cokolade slasne i povrh
svega stavicu preko planine tvojih grudi i tu me ceka slasne jagodice
dve, umusavljen stojim na liticama tvoga bremena i gledam krajolike
tvoga platna i pocinjem da shvatam da nisam dosao ni do pola puta,
a brk mi se slatko osmehiva i stalno pratim jagodice tvrde kako na
povetarcu zelja iscekuju ugrize slatke.
Korakom svojih usana prisao sam tvome vratu, laganim stopama
cokoladnih usana svojih i pronalazim pupoljke maslacka u dezenu
ogrlice, satkane od meseceve prasine i sa draguljom pored tvojih
usana oslikao sam smaragde od aurorinih noci.
Ne kazem da sam ukrao tu noc za nas,
samo sam preslikao tvoje zelje i umetnuo u slikarsko platno svoje,
jer ova slika nema cenu, a nit se prodaje,
jedino sto ti mogu dati svoje delo, a ti ucini ono sto treba od
svog remek dela.
Jedini potpis na tvome platnu tvoga tela, oslikacu nevidljivom bojom
tu kraj tvoje duse sto neprestano kuca i kroz odjek tisine,
pronacicu nacin da moje remek delo bude zapamceno do kraja tvog zivota.
Spustio sam cetkicu opet svoju, moram da prodjem prstima mojim nezno
kroz sve silne boje tvoga platna, zelim da osencim sve delove tvoga
tela i ne zurim, slikam onako kako moja je dusa htela, pomislih dal
si ti ovako stvarna ili je samo ovo slika mojih zelja il je san
preslikao moju javu u dela, al znam da mozda pogledas mojih ruku dela.