Grimizni jesenji koraci

Znam uvek kada ostanes sama u nocima ovim hladnim,
kroz nesanicu svoju, oseti se taj sapat
sto plava ptica cvrkuce, i kroz tvoje osmehe odluta
u horizonte plavicaste.
Nanosis paletu svojih dodira i crvenom boja srca
otvaras, i u sebi smirenjem svoga bica rasklanjas,
ta pticica u tebi neustrasivo te brani kroz beskonacne
sne zalazi.
Setim se, dok si koracala svojom stazom, svaka travcica
za tobom se okrenula i raspodelila jutarnju rosu za
tvoje snene oci, nikada nisi bila tu za njih, nego vec
za budne vetrove sto su mrsili tvoju kosu.
Iako si sada daleko, daleko od mojih dodira,
tih saptaca sto zalaze po morskim uvalama tvojih
nedostiznih delova, s jednom recju dotaknem taj nemir
sto protekne tvojim hodom.
Tu me zenstvenoscu jarkih boja jeseni razvuces na male
vlasi svoje kose, i u pramenu iscrtavas svoje misli
sto si onomad volela kasti, da tvojim rumenilima sam
ja jedini krivac.
Sunce je danas bilo grimzivo, uplasilo se jesenjskih nota.
Pocetak svetlosti u tvom dahu je znalo osencati
dah duge iako nije bilo kise, sem malo crvenog nosica.
Uspevao sam krisom izmamiti vlazne poljupce tvoje duse,
taj vitki most sto pregazih unutar jutarnjih otkucaja,
i ja se prepustam tom vecnom unutrasnjem skladu.
To tvoje milovanje je oznacavalo tihu seobu tvojih
zagrljaja, jos dok traje ta seoba umelo se napiti na
mojim izvorima, a moje vode sa usana, zelene od tvojih
mirnih gajeva, sjuriti se brzacima do tvojih obala.
Umes da osetis jutarnju zoru u punom jeku pomisli,
osecas kako kroz vazduh zalecu se na tvoje grudi, srce,
izjedris sa osmehom jutarnjim, primakni se mom snu,
obaspi me sa svezim rosnim poljupcima.
Ta varnica sto nas prisvaja, nije to sto nas je sunce
okupalo danasnje, nisu cak ni ona mala deca sto su trckarala
po celom trotoaru nasih secanja iz detinjstva,
onako okretni poput nasih prstiju, u svakom korenu tvoje kose
licilo mi je na jesen sto nadolazi svojim grimzivim korakom.