Pozeleh mesecev cvet,
usaran liscem oblaka
dok jos se slivaju mirisi
otkucaja njihovog disanja,
jos samo da dohvatim
taj pogled u necijim ocima.
Bar na trenutak da raspustim
sve nezne strasti sto su se
sastale ovog jutra u beloj
postelji oblikovano u boji pozude.
Eh ljubavi, samocom prodjes kroz prozor moje duse,
svake veceri se opijes mojom promajom uzdaha,
i sto mesec zatekne to zastane u trenutku bacene
paucine, ljubav je ponudila svoje poglede i u takvoj
slici ode vetar kroz ulice puste.
Paucina ume biti posuta srebrnoj prasini meseca,
znam da moze biti tvoja, moja, neprestano igra u
mojim zeljama da te ugledam kroz maglu samoce.
Gledamo se u gustini klecanja kolena, izlila si ruke
svoje, ta ljubav moja, cutimo s mukom ne pricamo i
ne slutimo da magla se nagomilava, vec uz jecaje
otkucaje srca naslucujemo, prislanjam najdrazu bol,
da ne bi u zamoru tisine, otkrila usamljenu moju dusu.
Iz misli odjednom iskliznu reci teske poput olova,
oseca se taj sladunjav miris jako modrih tresanja.
Zadrhtis pod barjakom sjajnih, pomalo vestih uvojaka
tvojih milovanja.
Telo moje je ostalo prepusteno maglovitoj sudbini
samotnih vekova, izlizanih reci ostalih pametnih ljudi,
sjaj vise na sjaji nad dlanovima vetrova a niti vise
tanke niti neznosti mogu se osetiti, jer u ovoj
maglovitoj samoci ostaje jedino usamljeno srce,
sto ga polomise pod okriljem okrutnih dela, a ti,
prostruji vazduhom i u svakom kutku moga nemira, dodaj
jos miris svojih zvezda.
Voda sto kljuca u mojim rekama, zaigra ko sunce sto
radja pupoljke cveta, izvori njeni ispreplicu svojim
emocijama.
Tamne senke se tu nastanile da je i samoca oguglala
na boje zvuka umornog srca, i taj sam trenutak neba sto
prolazi kroz supljine vetrenjaca. Snagom se popne do vrha
planinskih masiva, i zakoraci pod ambis izgubljenih dusa.
Nikad u meni ne mozes nastaniti svoje dodire dok jos mucis
muku starih bitaka necijih usana, nikad neces umeti potraziti
mrezu radosti u meni samo ces zagrebati po povrsini, i
pobeci ko sav normalan svet kada ugleda jaku ljubavnu moc.
Gde si nestala sreco moja u nesreci, kazi mi gde da te
potrazim u senci labudovih krila, jos se rastapas sa mojih
grudi, ne traze vise, ali nemir sa laganim laticama pupoljaka
tvojih usana razlaze.
Gde si nestala u ovim hladnim nocima, u jednom trenu utekao je
i mrak za tobom, skrilo se izmedju kolena kada svice novi dan.
Toliko se bojis mirisa ljubavnih da kroz moje snove zadjes
purpurnom rekom veceri, pa me ostavljas kroz uzaludna
cekanja.
Pusti neka tece taj zubor mora, nikad sa vrhova necu silaziti,
vec sa zlatnim rukama sunceve svetlosti sici i kraj tvojih
zalazaka sunca otkloniti tu maglu sto bolno me prati u ovim
hladnim nocima.
Znam, ti ces opet krenuti kao nekada, neznim horizontima
poleteti kroz rumene obraze dopustiti mojim prstima da izvuku
one male veze, tvojim cu se pogledima spokojno siriti.
Zar u mom snu da zadjes i kroz puteve poplocane dobrotom da
zastanes, tim rucicma svojim neznim, da tim prstima sto si
plesala s radoscu preko moga stomaka i prislonila svoje odjeke
tvoje male duse.
Trazeci to mesto svoje, a ja sam ti naznacio odmah, nisam
slutio da ces doci kroz kapi svoga tela u mlazu mladalackog
srca, uzeti k sebi i primiti me kao sretno dete.
Lepi snovi kruze mojim tokom da ponudim sebe u vecitu komu
ponudim jos par minuta sna, znam da ce se zavrsiti kad sunce
zadje kroz moju roletnu.
Ima ukus drhtalog lisca na drvetu bademovih plodova,
neraskidiva je veza zivota i sna, a tebe imam u oba sveta
a kraj mene nikada te nema, ta magla jesenja donosi jos
jednu godinu samoce, sprema sledecu godinu ka neuzvracenoj
ljubavi.
usaran liscem oblaka
dok jos se slivaju mirisi
otkucaja njihovog disanja,
jos samo da dohvatim
taj pogled u necijim ocima.
Bar na trenutak da raspustim
sve nezne strasti sto su se
sastale ovog jutra u beloj
postelji oblikovano u boji pozude.
Eh ljubavi, samocom prodjes kroz prozor moje duse,
svake veceri se opijes mojom promajom uzdaha,
i sto mesec zatekne to zastane u trenutku bacene
paucine, ljubav je ponudila svoje poglede i u takvoj
slici ode vetar kroz ulice puste.
Paucina ume biti posuta srebrnoj prasini meseca,
znam da moze biti tvoja, moja, neprestano igra u
mojim zeljama da te ugledam kroz maglu samoce.
Gledamo se u gustini klecanja kolena, izlila si ruke
svoje, ta ljubav moja, cutimo s mukom ne pricamo i
ne slutimo da magla se nagomilava, vec uz jecaje
otkucaje srca naslucujemo, prislanjam najdrazu bol,
da ne bi u zamoru tisine, otkrila usamljenu moju dusu.
Iz misli odjednom iskliznu reci teske poput olova,
oseca se taj sladunjav miris jako modrih tresanja.
Zadrhtis pod barjakom sjajnih, pomalo vestih uvojaka
tvojih milovanja.
Telo moje je ostalo prepusteno maglovitoj sudbini
samotnih vekova, izlizanih reci ostalih pametnih ljudi,
sjaj vise na sjaji nad dlanovima vetrova a niti vise
tanke niti neznosti mogu se osetiti, jer u ovoj
maglovitoj samoci ostaje jedino usamljeno srce,
sto ga polomise pod okriljem okrutnih dela, a ti,
prostruji vazduhom i u svakom kutku moga nemira, dodaj
jos miris svojih zvezda.
Voda sto kljuca u mojim rekama, zaigra ko sunce sto
radja pupoljke cveta, izvori njeni ispreplicu svojim
emocijama.
Tamne senke se tu nastanile da je i samoca oguglala
na boje zvuka umornog srca, i taj sam trenutak neba sto
prolazi kroz supljine vetrenjaca. Snagom se popne do vrha
planinskih masiva, i zakoraci pod ambis izgubljenih dusa.
Nikad u meni ne mozes nastaniti svoje dodire dok jos mucis
muku starih bitaka necijih usana, nikad neces umeti potraziti
mrezu radosti u meni samo ces zagrebati po povrsini, i
pobeci ko sav normalan svet kada ugleda jaku ljubavnu moc.
Gde si nestala sreco moja u nesreci, kazi mi gde da te
potrazim u senci labudovih krila, jos se rastapas sa mojih
grudi, ne traze vise, ali nemir sa laganim laticama pupoljaka
tvojih usana razlaze.
Gde si nestala u ovim hladnim nocima, u jednom trenu utekao je
i mrak za tobom, skrilo se izmedju kolena kada svice novi dan.
Toliko se bojis mirisa ljubavnih da kroz moje snove zadjes
purpurnom rekom veceri, pa me ostavljas kroz uzaludna
cekanja.
Pusti neka tece taj zubor mora, nikad sa vrhova necu silaziti,
vec sa zlatnim rukama sunceve svetlosti sici i kraj tvojih
zalazaka sunca otkloniti tu maglu sto bolno me prati u ovim
hladnim nocima.
Znam, ti ces opet krenuti kao nekada, neznim horizontima
poleteti kroz rumene obraze dopustiti mojim prstima da izvuku
one male veze, tvojim cu se pogledima spokojno siriti.
Zar u mom snu da zadjes i kroz puteve poplocane dobrotom da
zastanes, tim rucicma svojim neznim, da tim prstima sto si
plesala s radoscu preko moga stomaka i prislonila svoje odjeke
tvoje male duse.
Trazeci to mesto svoje, a ja sam ti naznacio odmah, nisam
slutio da ces doci kroz kapi svoga tela u mlazu mladalackog
srca, uzeti k sebi i primiti me kao sretno dete.
Lepi snovi kruze mojim tokom da ponudim sebe u vecitu komu
ponudim jos par minuta sna, znam da ce se zavrsiti kad sunce
zadje kroz moju roletnu.
Ima ukus drhtalog lisca na drvetu bademovih plodova,
neraskidiva je veza zivota i sna, a tebe imam u oba sveta
a kraj mene nikada te nema, ta magla jesenja donosi jos
jednu godinu samoce, sprema sledecu godinu ka neuzvracenoj
ljubavi.
Нема коментара:
Постави коментар