Mesecev most tvoga tela

Pod hladnim mesecom
cekam prvo budjenje sna,
taman zaspala si.
Ja se usunjam neznom bojom
iskrenih latica,
sasvim tiho sapucem nad
talasima tvoga tela,
sasvim tiho da prilegnem
u tvoje narucje neznih oblina.

Voleo bi te videti
u haljini jutarnje rose
sa malim dodatkom neznog
slivanja usana,
preko naborane danasnjice,
a opet, ko sam ja da sudim
i tvrdim kome bi se tvoje
usne predale,
a kamoli kome bi jutarnje
bisere svojih osmeha
izvezle u neprekidnu
dugu cekanja.

Ispod mesecevog mosta
tvoje pore ulivaju jos
jednom vlazne otkucaje
tvoga srca,
savladase brzake,
onaj udar vode,
taj otkucaj sto kroz
biserne noci zove upomoc.
Sasvim tiho ususkana zagrljajima
stapas se sa svojom kosom po
celom horizontu mojih dodira,
jos malo meni pridji,
sasvim nezno svuci deo svojih
gresnih misli,
ne plasi se mojih talasa
niti starih brodova
tu te ceka samo mirna luka.