Cekam, a tebe nema

Tvoji beli prsti odlucili se sputavati pred mojim
godisnjim ritualima, da su naslanjanjem neznog hoda
samo sledili nacin kako umeju plesati moje usne.
Jos u tisini tapkas duzinom svoga stomaka i skriveno
osluskujem glatku stranu tih procvetalih butina,
potpomazu da osvojim tek intimnu privlacnost latica.
Popratio ocima sva cvetna polja, u vrelini podneva,
prigusene svetlosti mesecine u samom dodiru nasih senki,
da se kroz vrele vrtloge spustiti.
Kad ocima popratis sva moja milovanja u svom cvetnom
aranzmanu u vrelini tog trenutka, s tobom, zapravo u
tebi ta zedj oduvek nastanjuje, prosiri sva tvoja cula,
a dodir osecaja pruza blago peckanje tvojih usana.
Ponekad se jesen provuce niz padine tvoga osmeha i kroz
toplinu nase postelje otera sve one letnje dane,
ko sto iz tvojih saputanja polece jato ptica,
a zbog tebe zauvek preovladavaju prizori tek ponovnog
radjanja sunca, tako i na tvojim grudima silina otkucaja
tvoga srca odjekuje kroz vreme.

Svojim cudjenjem svedocis prizore tajnih zelja,
iako niz padine tvojih pogleda, neznost se izlila,
ko oblaci nebeskog cilima u zanosu talasa rasuti i ostale
su sve nasukane ladje naseg vremena.
Razbacala si svaki dan u momente nasih desavanja, a ja,
izliven nad tobom, na poledjini ovog papira, sa tvojim usnama
razbacan po celom horizontu svemira.
Najavaljujemo nadolazecim svetlosnim galaksijama nas dolazak,
i zato, kako nazvati tvoj svet gde nastaje, kad god u
otkucajima postane uzburkano tu prilegnu tvoji svi snovi.
Krenule su one vatre sto struje medju nasim obrazima,
svih nasih neznih cekanja kraj napustenih perona cekanja
i nastavljamo drhtajuci stajati za zakasnelim vozovima,
ostaje zapis nasih tela ko dodirne strane naseg sveta.
Pridji blize, bas ti, u svakoj vlasi tvoje kose zapisana
je ceznja moga prisustva, u svakom tvom dodiru umoceno je
s poljupcima, u pejzazu tvoga sveta uklesana je moja misao
i cekacu, da te pronadjem i sapnem ti, ono sto cekas celog
svog zivota.