Jos me secanje nije zamorilo da te pronadjem
u svom utocistu, jos okacim mantil tvojih cekanja
i dalje pronalazim vreme da me ponovno sretnes
u svojim snovima iz kojih ne mozemo oboje pobeci.
I dalje nastojim da te sacekam pod miskom starog
doba, skinem sa sebe taj jauk otkucaja vremena,
znam, da nemam te u toj sekundi beskrajnoj.
Da ti kazem da mi prijas, odjekivalo bi kroz suton
koje iznova laganim koracima nadolazi,
ko sami lavirinti sto besciljno zure u nama.
Osecanje i dalje vlada po onim zbunovima nasih dela
isti poriv nas vuce, da pisemo jedno drugom,
nada jos kaska u neko bezciljno vreme,
tako je to kad dusa nam oseca.
Cekam te u bulevaru nasih susreta tu si jos,
na peronu kasnjenja nasih vozova, koji jos ne dolazi
do mirnih nasih dodira.
Izlazis iz svojih kola, cupavo smotana, s nestrpljenjem
iscekujuci moj ukus usana, jos se seti srce moje tvojih
visanja, tog ukusa kad skliznu kapi ukusnih tvojih snova.
Moje telo privuces ka sebi, kroz zanosne doline izlijes
svoju gustu kosu svu obmotanu vlastitim zivotom.
Ta varnica u tvojim dlanovima upija moje sazvezdje duse
i kroz prelepe aleje iz 1001 noci, preliju se u nase
krvotoke, ostaju samo reci tvojih uzdaha, dok jos
prelistavamo predstojece teme.
I dalje nastojim da koracam po tvome telu sto hranis je
iz dubine tvojih pora i sa ravnog stomaka uzlecu
bozanstveni leptiri, sto prkose tvojim pogledima svetlosti
dok se slatke usne same nanizu ko aurorine noci,
preslikavajuci tvoje otkucaje dok srce i dalje sapuce
o tvojim menama.
Kada nastupi na pozornici noc, tada tvoja kosa preovladava
nebeskim cilimom, jer tada ptice nisu vise iza resetaka,
dok se odjekuju tvoji otkucaji tu se predstava nadglasava.
Zvezde tu noc pucketanjem njihovog sjaja, i belina tvojih
zuba utapa se zajedno sa osmehom tvoga daha, i napokon,
prema isprepletenoscu nasih pogleda, setamo se kroz podlugove
naseg svemira.
Nudim ti prisutnost i pored svega toga, prinosim ti u dlanovima
svoje dobrote, u predstojecim mislima donosim ti u jezero
tvojih uzdaha svoje srebrne prste, sto sam kroz 1001 noci
prelivao meseceve mene po celom horizontu leptirovih krila.
Ostani uvek tako prisutna na mom prozorcetu duse,
rasiri to smotano vreme sto u tebi kaska, preobuci se u
spavacicu sa cvetnim dezenom onim istim bulevarom kuda smo
se u 1001 noci susreli iznova.
Natopi te usne sa mnom u tom portretu gde cvrkut tvog
drhtanja, potpuno slobodni, prstima nagovestavaj nasu pozudu
na kojima sedimo u vrtu nasih smelih crvenih usana.
Trebamo govoriti kroz sva godisnja doba sto nam se kroz
supljine zagrljaja provuku, ta modra strujanja slatkih dodira,
glasovi jos se izliju nad talase koje jos obrisemo u sjajnosti
tvojih ociju.
Volimo i zelimo, prve naslage kapi izvaljajmo po reljefnim
pasnjacima tvojih nezno mekanih ledja, svetlost privijmo uz
sebe, necujno ostavimo razvucenu postelju nasih staza,
a zatim kroz zubor reke, ispijmo okupanu tisinu nase postelje.
A na samim krajevima tih nasih niti, izvucemo rastopljenu dugu
i danas ko da je bilo juce zarad buduceg sutra, ostavimo
prekipelo zrnevlje u duboku raskosnost voljenja kao cistu
suzu radosnicu, neka prelije u nasa srca, svu tu misao ljubavnu.
u svom utocistu, jos okacim mantil tvojih cekanja
i dalje pronalazim vreme da me ponovno sretnes
u svojim snovima iz kojih ne mozemo oboje pobeci.
I dalje nastojim da te sacekam pod miskom starog
doba, skinem sa sebe taj jauk otkucaja vremena,
znam, da nemam te u toj sekundi beskrajnoj.
Da ti kazem da mi prijas, odjekivalo bi kroz suton
koje iznova laganim koracima nadolazi,
ko sami lavirinti sto besciljno zure u nama.
Osecanje i dalje vlada po onim zbunovima nasih dela
isti poriv nas vuce, da pisemo jedno drugom,
nada jos kaska u neko bezciljno vreme,
tako je to kad dusa nam oseca.
Cekam te u bulevaru nasih susreta tu si jos,
na peronu kasnjenja nasih vozova, koji jos ne dolazi
do mirnih nasih dodira.
Izlazis iz svojih kola, cupavo smotana, s nestrpljenjem
iscekujuci moj ukus usana, jos se seti srce moje tvojih
visanja, tog ukusa kad skliznu kapi ukusnih tvojih snova.
Moje telo privuces ka sebi, kroz zanosne doline izlijes
svoju gustu kosu svu obmotanu vlastitim zivotom.
Ta varnica u tvojim dlanovima upija moje sazvezdje duse
i kroz prelepe aleje iz 1001 noci, preliju se u nase
krvotoke, ostaju samo reci tvojih uzdaha, dok jos
prelistavamo predstojece teme.
I dalje nastojim da koracam po tvome telu sto hranis je
iz dubine tvojih pora i sa ravnog stomaka uzlecu
bozanstveni leptiri, sto prkose tvojim pogledima svetlosti
dok se slatke usne same nanizu ko aurorine noci,
preslikavajuci tvoje otkucaje dok srce i dalje sapuce
o tvojim menama.
Kada nastupi na pozornici noc, tada tvoja kosa preovladava
nebeskim cilimom, jer tada ptice nisu vise iza resetaka,
dok se odjekuju tvoji otkucaji tu se predstava nadglasava.
Zvezde tu noc pucketanjem njihovog sjaja, i belina tvojih
zuba utapa se zajedno sa osmehom tvoga daha, i napokon,
prema isprepletenoscu nasih pogleda, setamo se kroz podlugove
naseg svemira.
Nudim ti prisutnost i pored svega toga, prinosim ti u dlanovima
svoje dobrote, u predstojecim mislima donosim ti u jezero
tvojih uzdaha svoje srebrne prste, sto sam kroz 1001 noci
prelivao meseceve mene po celom horizontu leptirovih krila.
Ostani uvek tako prisutna na mom prozorcetu duse,
rasiri to smotano vreme sto u tebi kaska, preobuci se u
spavacicu sa cvetnim dezenom onim istim bulevarom kuda smo
se u 1001 noci susreli iznova.
Natopi te usne sa mnom u tom portretu gde cvrkut tvog
drhtanja, potpuno slobodni, prstima nagovestavaj nasu pozudu
na kojima sedimo u vrtu nasih smelih crvenih usana.
Trebamo govoriti kroz sva godisnja doba sto nam se kroz
supljine zagrljaja provuku, ta modra strujanja slatkih dodira,
glasovi jos se izliju nad talase koje jos obrisemo u sjajnosti
tvojih ociju.
Volimo i zelimo, prve naslage kapi izvaljajmo po reljefnim
pasnjacima tvojih nezno mekanih ledja, svetlost privijmo uz
sebe, necujno ostavimo razvucenu postelju nasih staza,
a zatim kroz zubor reke, ispijmo okupanu tisinu nase postelje.
A na samim krajevima tih nasih niti, izvucemo rastopljenu dugu
i danas ko da je bilo juce zarad buduceg sutra, ostavimo
prekipelo zrnevlje u duboku raskosnost voljenja kao cistu
suzu radosnicu, neka prelije u nasa srca, svu tu misao ljubavnu.
Нема коментара:
Постави коментар