Mesecev labud pored Dunava

Umirem veceras u tvojim rukama, ljubavi.
Nikad neces saznati molitve sa mojih usana,
samo ces prosaputati nezne note umornog srca,
osetices brda i planine mojih velikih predja
niti ces ikada moci stati iznad mojih oblaka
odakle potice moja sreca, odlazim,
a tesko mi je sto nasa dusa pati u
ovom satu i sledeceg jutra ustacu iz pepela
i krenuti ka svojim odredistima,
al znacu da sam trebao pre otici.

A onda kroz suze bistre setimo se naseg vremena
te crne haljine, velikih neudobnih stikala,
tih odjek melodije srca i poletesmo u secanja stara,
onih sto si umela da zaigras pod stolicom nasih
spomenara, uvek si imala dobru dusu za moje rime
i uvek si se nadala mojim starom izlizanom vremenu,
nadali smo se da smo vecni, a ovo nase vreme trosno je
zato i kazem ti, kroz suze draga.
Sacekaj me, da ustanem iz pepela, ko fenix da ti podarim
najvatrenije strasti, poput one supernove sto greje moju
ceznjivu zelju za tobom.

Nikako kroz usne da ti podelim neznost svetu,
onu plamenu svecu sto gori i tinja polako i zanevek kroz
nase trosno vreme sto raskolaci pod korake nase lude,
uvek bosi setamo pored nasih bokova zelja, pa posustanemo
tu kraj obale nasih zagrljaja, pa niz vetar postrujimo jos
malo onih dobrih starih vina, sto smo kusali ispod naseg
klavira, svaku notu dobrog srca upamtili smo mi i svaki
pogled oslikali smo u nase zrnevlje i krenuli dublje, dublje,
tamo gde je svaka rec suvisna, samo mi ostajemo sami,
ispod ulicne svetiljke pored klupe i ona ptica sto siri krila,
isto ono nebo, sto prosipa zvezde samo zbog nas.

Katkad se nasmesis na obali nasih pogleda, uranjajuci svaku
boju nasih usana medju nasim porama, skrivajuci se od samih
pogleda, skotrljajuci se niz padinu naseg tela a tisina zajeci
nad trotoarom tvog velicanstvenog grada, cak i ulicne lampe krase
tvoju lepotu pored tvoga ponovnog rodjenog fenixa.
Na povrsini od kristalnog stomaka i na moje krilo tu opstaje
novi trenutak koje katkad prodje misao labuda iako je odrziva,
leptiri pocaste crvenom bojom karmina a sve sto ostane je taj
trenutak zamrznut u vecnom sjaju vremena, kao vremenske niti,
poput tvoje vatrene kose, kojom saras moje lice svojim uzdasima.

Rubinom usana razlivam se preko tvoje cipkaste haljine i neznajuci
da skidam svaki dijamant iz tvoje puti, slivajuci se rubinom usana
osetih zedj medju tvojim porama, taj vetar kroz tvoju kosu sto
neumorno struji do tvojih obraza, taj osmeh, to jezero neznih dlanova
i s ocima retkih dusa, poput malog labuda pokreces vremensku lavinu
naseg trenutka.
Svojim ehom svoga srca nastanjujes se pod mojim dlanovima
tu me znanstvenoscu vatrene kose rasplices u beskonacne delove
znanog svemira i neprestano rastem u sazvezdju tvojeg znaka.

Mozda bi trebalo nesto reci, tu kraj prosute dijamntske ogrlice
sto sam nadovezao same zvezde kada je tvoje srca zaigralo i ispod
modricastog nebeskog mastila sto je umelo da oslika nase stope
pored onog velikog Dunava, sto je neprestano razbuktavao nasu noc
u nepregledne slikarske pejzaze nasih nadanja, onaj isti talas sto
je necujno ulivao pod nase skute, nesebicno vreme i podarivao svoje
kapi i svoj vetar, sto ume lepo da se nasmesis, da cak i mesec nad
recnim koritom odigra svoj cuveni ples i zatalasa kada zaroni,
poput tvojih usana, tih usana..