Dugom svoga srca na platno moje duse nanosis paletu tuge
i tuznim bojama oslikavas tamni oblik dubina,
sanjarim o tebi kako u sebe me smirenosti svoga bica razlivas,
neustrasiva si dugo moga srca i kroz beskonacnost snova zalazis.
Neznom stranom svojih dlanova umirujes moje nemire mojih boja,
sa njom neiscrpivo cistis uzdrhtale rane nekadasnjih vlaznih talasa,
poput rajskih vrtova klijas u meni i prinosis jos tuznih boja dok
ja sam rasplicem tuzne dugine boje, napinjes se kroz zivotne stepenice
svoga zivota, osvezavajucom snaznom dobrotom ulivas jos malih kapi nade.
Razapet preko kisnog neba, otkrivas nemirnost mojih osecanja,
postepeno izlijes moje velike uvale ispod plavog neba tu gde se sve
nase pesme roje dok u horizontu dana ispletes svoje uzdrhtale uzdahe,
pod oblacima mojih stepenica budis snazno sunce i preko tvojih snenih
snova razbudjujes svoj razum, pod kisnim kapima ti darujem auerel
i kroz osecaje svojih dodira, grlis me i blagonamerno stapas se s vremenom.
Zemljom hodas, iako si u mom narucju razlivas svojim prstima moju tuznu
dugu i cvrsto kroz osmehe nade, razbudjujes moje mastilo pod usnama
naseg zivota, imas savrsenstvo na dohvat ruke i prihvatas u svoje grudi
velicanstven osecaj vremenske niti iako uzviseno stojis,
a u stvari setas bosa preko moje razbudjene tuzne duge.
Ostavljas tragove svoje, za svaku boju po jedan prst tvoj i zapleses
na sredini moga srca i raspletes sve dubine moje, tuzne su boje moga srca.
Umes svojim vatreno jarkim bojama zagrljaja osvajati moje zalutale tokove
i primas ka sebi nezne odlive mog vremenskog toka,
strascu mojih vetrova prislanjas uz dlanove kroz iskrene srece i pustas
da besmrtnost duge natoci tvoje jarke usne, kao sunceve ruke izdvajas
medju nase vreme i ne posustajes vec doleces s prvim jacim zagrljajem
svojih otkucaja srca, pa kroz topline svojih ociju rumenilom svojih
dodira uzivam pod plovidbom naseg postojanja.
Moja je tuzna duga moga srca, iako je pocetak svetlosti mojih usana
obnovljiva, ipak vitki most izmedju moje duge i samog svemira moje duse,
ne plasi se mojih jarkih boja sto okruzuju tvoju cutnju tvoga bica,
sasvim nezno razlivaju se nad porama tvojih ucestalih podrhtaja
i ja cu vecno prepustati paletu svojih boja, prepusticu se njihovom
bozanskom skladu veze nas jedino ova nasa ljubav u nama,
za nama samima.
i tuznim bojama oslikavas tamni oblik dubina,
sanjarim o tebi kako u sebe me smirenosti svoga bica razlivas,
neustrasiva si dugo moga srca i kroz beskonacnost snova zalazis.
Neznom stranom svojih dlanova umirujes moje nemire mojih boja,
sa njom neiscrpivo cistis uzdrhtale rane nekadasnjih vlaznih talasa,
poput rajskih vrtova klijas u meni i prinosis jos tuznih boja dok
ja sam rasplicem tuzne dugine boje, napinjes se kroz zivotne stepenice
svoga zivota, osvezavajucom snaznom dobrotom ulivas jos malih kapi nade.
Razapet preko kisnog neba, otkrivas nemirnost mojih osecanja,
postepeno izlijes moje velike uvale ispod plavog neba tu gde se sve
nase pesme roje dok u horizontu dana ispletes svoje uzdrhtale uzdahe,
pod oblacima mojih stepenica budis snazno sunce i preko tvojih snenih
snova razbudjujes svoj razum, pod kisnim kapima ti darujem auerel
i kroz osecaje svojih dodira, grlis me i blagonamerno stapas se s vremenom.
Zemljom hodas, iako si u mom narucju razlivas svojim prstima moju tuznu
dugu i cvrsto kroz osmehe nade, razbudjujes moje mastilo pod usnama
naseg zivota, imas savrsenstvo na dohvat ruke i prihvatas u svoje grudi
velicanstven osecaj vremenske niti iako uzviseno stojis,
a u stvari setas bosa preko moje razbudjene tuzne duge.
Ostavljas tragove svoje, za svaku boju po jedan prst tvoj i zapleses
na sredini moga srca i raspletes sve dubine moje, tuzne su boje moga srca.
Umes svojim vatreno jarkim bojama zagrljaja osvajati moje zalutale tokove
i primas ka sebi nezne odlive mog vremenskog toka,
strascu mojih vetrova prislanjas uz dlanove kroz iskrene srece i pustas
da besmrtnost duge natoci tvoje jarke usne, kao sunceve ruke izdvajas
medju nase vreme i ne posustajes vec doleces s prvim jacim zagrljajem
svojih otkucaja srca, pa kroz topline svojih ociju rumenilom svojih
dodira uzivam pod plovidbom naseg postojanja.
Moja je tuzna duga moga srca, iako je pocetak svetlosti mojih usana
obnovljiva, ipak vitki most izmedju moje duge i samog svemira moje duse,
ne plasi se mojih jarkih boja sto okruzuju tvoju cutnju tvoga bica,
sasvim nezno razlivaju se nad porama tvojih ucestalih podrhtaja
i ja cu vecno prepustati paletu svojih boja, prepusticu se njihovom
bozanskom skladu veze nas jedino ova nasa ljubav u nama,
za nama samima.
Нема коментара:
Постави коментар