Ista lica

Svuda lica ista, svukud ista osobina, samo razlicita srca.
Nekad smo znali juriti za liscem pored nasih kuca, nekad
smo znali i voleti i ljubiti nase najsvetlije tacke a sada
zurimo u nasa bica ko da smo i mi postali svakodnevnica nasih
stvaranja il je i ovo zivot jedan i poceli smo i sami evulirati.
Mirno je more moje postalo, ne oseca vise tvoje ruke na sebi
pa cak ni dal ces zeleti i dalje posle tolikog vremena sama
provedenih uz tihu muziku sa uveta otici do drugog, pa makar
to znacilo i raspad, a opet nezno sapuces dolinom nade, neznim
pjevom dozivas moje bice i sve onda postaje proslost i ja postajem
tvoj.
Moram te podsetiti kako te je moja ljubav slastima privukla i svako
tvoje zrnevlje dobrote izvuklo i za sobom ponelo u najdublje ponore
da ti porekne, pomalo posustane nad cvrstim zemljistem i u mislima
zapocinje, a u ustima zauvek ostaje, nedokuciva rec koja plovi i
struji nasim telima, a ti, ti ostajes usidrena ko slatki mali brodic.
Od nas ne trazi pocetak nasih izvora, jer nasa ljubav se odmara u
zagrljaju poljupca tvoga, samo navire polako te iste cestice za koje
su mislile da su dom njenih ucestalih praznjenja i kad smo s njom
povezani lavirintima godisnjih doba, onda nikada ne sputavamo nas
da obgrlimo svaki kutak nasih tela i obavijemo neme zagrljaje sa kapima
naseg iskrenog kroja.