Ratnica svetlosti

Iznova nas je jutarnje grimzivo sunce okupalo,
te opore pod posteljom su oduzimale nam mahom
sva nasa milovanja, i ponovno su trazile sve
cemerne uzdahe prelivene s poljupcima,
da prozubore pred lancima sredovecnosti.

Rasuto je nase milovanje, nepregledni zubor
milovanja rasut po kapljicama znoja,
i iznova udomljava nase bistre kapi tu
kraj setnih ociju iako opet molimo barem
za jos kap do dve..
Imam suzu tu na dlanu, ne mogu te isprositi
za nedela necista al mogu ti izleciti tugu
koja je neretkom paznjom srasla u nama dvoma
barem u tim nitima izgaranja, mogu, da ti
potvrdim da ima nade za jos ta dva srca sto
lupaju za nama..

Branis me u pustim snovima da me zaboravis
otkuda tolika magla, opet ritas se u snovima
mojim, i ponovno branis mi da ti pridjem,
branis mi sve.
Zenstvenoscu crvenih vetrova osvajas i primas
u sebe, strascu svojih ociju prislanjas besmrtnost
iako mi se pravdas u zadnji cas, da si samo
ratnik svetlosti, iako sam ti ja vitki most
izmedju tvojih bedara i srca moga.
Tvoje jake obline, ublazavaju mi boje u okvirom
mojeg vrememena.

Uzimam sve reci iz tvojih dlanova, voleo bih
da sam ti ostavio u tvojim usnama, pa ispod krosnji
zagrlio tvoja bespuca i kroz miris starih kisa da
umiju nam ozebla lica, voleo bih, ali ovim starim
glasom i krivinom cekanja, ostadoh sam, sam,
sam da lutam u praskozorja vremena..

Pored okna moje duse, protrcis svojom belinom,
ni mesec ti nije ravan makar na malo zastane
da oboje ogledamo tu belinu tvoje duse, i sve
sto zateknemo pod tepihom nase sadasnjosti,
ponudi nam tvoj pogled, zatim nas odvede vetar,
a sa njim i belinu tvojih puti.
I u tom portretu, kakvo srce moze dodirnuti,
neprestano zubori kroz moje zelje, da te ugledam
u ovoj prelepoj noci..

Uzavrela mi je krv sto tece mojim venama poput
plamena zaigra, to su tvoji izvori koji bujaju
u meni.
Ko strast sto nas obuzme i preliju se recnim
koritom milovanja, tvoje me ruke, dok se rastapas
s mojom dusom, traze te jos vise, ali nemir se ipak
uz poricanja nanizu, jer zedj i u tebi postoji,
kao kad, natopljenim suncem nizes svoje vlazne
usne, prstom emocija dotaknu njihova secanja..

Ja bih ovaj momenat, i u vreme uvio, i takvu vecnost
kao tebi preneo, ko svest, barem uz tebe iznikao.
Poljupcima obgrlio tvoje telo, a tebe ratnice
svoje beline u strucak svoje tame uneo, hod tvoj,
uvio u vecnost i zajedno na blagom vetru milovao,
a tvoju plavu kosu daleko od tuge i placa, rasplitao.
Belim ruzama donosio bi sjaj tvoje iskrene duse,
da po rasutom sazvezdju zamirisu rane tresnje,
barem u uvid moje moci, da te imam kraj sebe.

Sve sam svoje zelje u bocu napisao
i misli sa recima pod pampur nalio
sve dobro izmuckao, pogledom tvojim
dodirnuo nebesa, a dodire tvoje usio
pod sazvezdje tvoga osmeha.

Da svake noci u sitne sati svo bogastvo tvoje
cistoce izlijes pod moje bice,
a dodire svoje u zagrljaje pruzi,
da svaku noc,
uz pokretima svojih ruku da iz ociju
tvojih ugledam mirnu luku jer u ljubavi
sve je lakse kad smo svi zaceti uz
plamen bele strasti..

Sputavas me i ovog trena da te ugledam nemilog
tena, sasvim nezno cu ti prici, onako blize,
najblize, barem u tom kutku usana tvojih
da zabelezim tvoje nemirno stvaranje
i u zabrezju poljupca osvanucu pred
belinom tvojeg milovanja, iako
je i ovo krajnje slovo, uzecu
ti i ovo sto cu ti reci,
kroz ugrizene usne, recicu
ti jos jednom,
da ti urezem u misli tvoje
da jos uvek volim,
bas tu boju glasa
sto zubori
pod ovim tvojim
glasom..