Zelenilo moga vrta

Zelenilo moga vrta tu se sklupcalo drhtavo bice
i na jezeru ciste vode, toliko bisernih iskrica
naizgled ciste u to verujem, da se sjajna prasina
prevukla preko misli mojih, presvlaceci se u moje
valove, iako nikada nisu bile iscrtane mapama mojih
zelja.
Na rukama mu dajem pozudno vreme, a ni nikakve usne
nisu toliko jake da pobrisu nase emocije, nit je
glava naucila suditi pod tolikim uzitcima, a nijedan
put nije toliko poplocan zelenim travnjacima kao
pred vratima nase duse.
Mogu da ti kazu, da se prekrivas glasnim otkucajima
srca a nikada nece odagnuti zasto se krijes u toj
svoj tami.
Kazem ti ne naglas, samo kroz saputanje mojih usana
da smo mi, samo mali uveli cvetic u svom tom zelenisu,
tu smo nase reci pustili da hodaju zgusnutim redovima
nasih uzdaha.
Znam, u dodiru on nas cuva, tamo gde se sva nasa bol krije,
preleteti sve putnike, laganim tokom u kandzama senki
iznova stradamo.
Zajednicki se kretati pucinom naseg nebeskog srca,
a jesen ucvrstava svaku ozivelu svetlost naseg dalekog
i nezno umotanog poljupca i sa ostalima krenucemo u tek
toliko da sa nasim krosnjama oteramo nasu bol, sto se krije.
Pocela se magla sakupljati pred recnim koritama nasih nadanja
osvezavajuci je sa tek nadoraslim pogledima pa se jedva
suzdrzava pored tvojih obrisa, usne ce ti natociti cempresnom
notom i pod tople grudi napuniti jakom svetloscu plavoga sunca.
Zato slobodno kucaj i rasiri me pred sobom i sa mog zrelog
pocetka, samo se prepusti nasim dogadjajima, jer na tvojim
obrazima i posle svega moje telo si optocila srebrnom niti
proslosti.
Volim da se sladim u ritmu tvojih uzdaha i nestajem kao kap
vode u tek nadoraslim zivotom, presretno sanjam i sam u
zagrljaju tvojih vrelih uzitaka.