Gde cemo sada

Gde cemo sada, tebi sapucem kroz moje reci!
Na horizonte naseg tela! Kuda, pitam se.
Pod prozirne talase nasih vlastitih uzdaha,
sada kada nas je i nebo okupalo i rastocilo
sunceve kapi po nama, kroz zedne dlanove
nastojimo s pokretima leptirovih krila doliti
jos silne vetrove i razdvojiti sve znojne kapi
neumornih staza, duso, uvek kroz dusu nastojimo
da izrastemo, uvek su nam ucrtani poljupci,
put ka vecnoj ljubavi.
Cula si kroz krosnju naseg smelog disanja,
pomislis slavuj je, al nije to ta melodija
sto tvom srcu rasplete prevelike krake i udomljava
svaku reci, poput vatre koja pucketa, polako tinja,
osecaj je nezaboravan, nasloni se na moje grudi i
odslusaj boju moje melodije, prisloni svoje uvo,
poput slavuja zove i krece u nepovrat za tobom.
Razgovarali smo kroz duboke noci, sa dusom istovremeno,
a moje srce, lupalo je i na uzdahe tvoje, jedino je
sapat tvojih neznih usana smirivalo, poput meda koji
klizi preko tvojih ledja.
Zauzvrat, nije vazno koliko cemo ponoviti nase razgovore
zato odzvanjamo i sa plavetnilom tvoga mora, jedrimo ka
odredistu nasih zbivanja, imacemo svoje prste na laticama
naseg vremena.
Kroz tvoje reci osetim zvocanje tvojih zelja, osetim
potrebu da pozelim jos vise, barem jos malo srecnih dana
prigrlicu te neznim rukama svojim da kroz ove lude noci
s tvojom dusom malo razgovaram, oteram one sumnje, svaku
tvoju zelju s mogucnosti ostvarimo, voleo bi da si tu,
ne ovako kroz misli svoje da te preispitujem.
Naginjemo se preko ovih oznojenih noci, i poput razbacanih
perlica oko tvoga vrata, prelivena mekocom moga jezika
i voleo bi da isklijam uz tebe preko svih onih silnih pora
i napokon, nakon svih neprespevanih noci, uspecemo kroz
nase uzvike zadovoljstva biti blizi s prvim korakom do neba.