Svetlost moje duse

Preko jutarnjih usana slivam svoje nezne snove
krenuti radostan kroz nezne usne tvoje, dotaci
onaj mali nemir u pogledu tvome otpratiti i
one nezne uzdahe i usled postelje ostaviti
nezne trenutke, poput isklesanog vremena u boci
od aurorinih noci.
Ali tvoj dah zauzima moje poglede pora i sa
vrhova tvoga slasnog jezika i noc se plasi
da se vrati, samo jutarnje sunce odoleva tvojoj
raskosnoj kosi i samo sazvezdje otera na pocinak
kada svratim kraj tvoga stomaka.
Danima trcim kroz misli tvoje posustajem da ubacim
jos jedan grumen mojih reci, da zatalasam jos malo
tu reku usnulih misli i krenem na put do tvojih
dlanova sto se protezu preko mojih ledja.
Uzeh svetlost jutarnju i spustih blize tvojim
grudima, bradavice nevesto se sakrile medju moje
usne radosnice i tada si pustila medni sok, pustila
svoje kapi rose, pustila i kosu i svo sazvezdje ode
u moje dlanove i rasuse se poput kapljice znoja, a
i ti ode u svakodnevne obaveze svoje.
Pod mislju tvoju sakrio sam radost svoju, preko
tvojih neznih ledja utkao sam strune vecne dobrote
pomalo neka tinja ta vatra u tebi, volim te drhtaje
tvoje u izobilju crvenih usana, ostavio sam pretocenu
suzu svoju, da kada budes zeljna mene u suzi sam sakrio
deo sebe, da bude slast jos veca pomesana je sa ljubavlju
mojom.
Pusticu te da odes u svoje odrediste draga, i kroz noci
buduce spusticu venac uzarene strasti, kovano je samo za
nase vreme, istoceno iz samih rajskih vrtova, znam, srce
tvome godi kada procitas ovo moje slovo.
I kada budes krocila u dan novi, seti se mojih slova jer
ja cu ti doci ko ovo jutro sto te budi nezno i lagano,
kroz vetrove jake saljem ti poljupce koje sljaste, i nek
te to ne zbuni ja imam svetlost u sebi i predacu ti je
i na kraj samog sveta, jer ja sam ovde od pamtiveka.