среда, 20. јун 2018.

Svetlost naseg dana

Izgubljeni sjaj u treptaju dana
a jedino me saceka i potapse po
ramenu je tvoj suncev zrak.
Samoca dodje u goste,
kad sam previse umoran od
svog zivota i gledam kako iznova
umirem ja.

Odvazno koracam kroz iluziju nocnu,
odavno osecam severac koji tera tamu
ispred moga prozora, i promatram bokove
tvoga tela, sto mi sapucu zlatne niti
tvoga sunca.
Osecam, kako tisinom obasipas svoje korake,
grlis me, da mi se oduzis zagrljajima postelje
pa pustis otkucaje, tople, i ta jutarnja magla
nikada ne cuti o tvom dolasku.

A kako savladati nemir srca moga, dopustam da
preovladava mojim prasnjavim putem.
Uzdahe jos zbrajam.
Uocih na tebi, tu neznost tela sto sledih,
svetlost il tama, u dubine vrhunca me odvodi,
ne posustajem, nit kamoli odustajem na toj
raskrsnici, gde se racva ta tama u svetlost dana.

A ljubav, beskrajno ceznjiva u nama
potajno se sluzi mirisom tvoje odece iz ormana.
Pod nasim nebom, taj isti miris tvoj, krece i vlada
mojih vazduhom i zove moje bice, osecam niz padine
svojih grudi, sklizne svega po malo ko kapljice naseg
znoja, ta beskrajna ceznja sto se zove.
U najtisem delu svemira, naslucujem stope tvojih dodira,
lutam, trazeci tebe i tvojih obala prepona.

Ko sam talas naseg htenja, otkrivam po tebi, kako ceznja
nosi a sama osecas pod porama svojim u tom sazvezdju
gde se sudaraju nasa nezna tela.
Zato natoci u pehare svoje, tu nepresusnu molitvu svoju
i ja cu doci, tu gde vecno nase sunce sja.
Taj buket crveno zutih plamenova u blizini naseg neba,
razlicu plamen, kad god stignu kod tebe osetices
dubinu moga svemira, tu gde se racva tama i budi
nasu svetlost dana...

понедељак, 21. мај 2018.

Gde si nestala, sudbino moja prokleta

Jos se slika tvoja oseca po budjenju suncevih dodira,
kapljice jutarnjih mirisa okolise oko vlastitih kapaka.
Samo prasina koju obrisem ostaje u zaboravu izgubljenih tvojih lazi,
nedoumice oko tvojih koraka,
posustajes dok trazis izlazak iz sopstvene senke,
nekih svojih reci.

Svakog jutra me probude,
tvoji osmesi iz tvojih raskosnih livadnih pogleda
da tada, niz bradu tvojih podrhtaja osetim,
nezno privijanje suncevih zraka, al, taj osecaj se
provuce svakog jutra iako kisa nastavlja da lije
po rubovima moje bolne duse.

Katkad iscrtam reku medju svojim dlanovima i razlijem
mastilo svojih reci, nadam se svakog jutra da uronim
prste preko tvojih ledja, tu svaku brazdu tvoga tela
osetim na mojim usnama.

Jel samo u nama, da duso, samo sa nasim dusama,
osecam kako jecaj vapi za slobodom nasih koraka
i znam, taj osecaj praznog hoda.

Dogodi se tako, da u zlatnim rukama sunca predosetim
tvoje nedace i boli, al, precutim i nastavim dalje,
te iz okvira slike ukradem jos malo osmeha tvog
pa preko svih livada u tvojim ocima u prikrajku
praskozorja, sacekam, zastanem jos malo da uzivam
u predelu tvoga parceta raja sto skrivas od svih
neznanih i poznatih.

Plima u mojim grudima sapuce uzavreloj mesecini
sto izmedju nas pretvaraju misli, taj zar,
sto tinja niz kristalne zvezde, a imamo na postelji
mekoj, sav zivot uz karmu presvucen, jedno obecanje
a milion trenutaka, sjedinjeno u pregrst tvojih mekano
neznih usana.

Prija kad se ususkam u tvoju kosu i zeljno cekas moje
dodire, jer snenim obrazima nasukas sve moje izgubljene
ladje, a ta buduca svetlost kao voda zapljuskuje moje
umorne noci, i poput pupoljka proputujem kroz tvoje
zenstvenosti.

A za ceste setnje po ivici svoga razuma,
ostavljam svojoj svesti sto me odvelo do prosvetljenja
i u nadi da cu pronaci odgovore, zagubio sam se u listanju
stranica nasih susreta, izgubljeno stojim na raskrscu tvog
nezrelog zivota i kajanja, ne zelim pokleknuti,
nastavicu svoj put do srediste duse svoje.

Zazidacu mermerne zidove gde se tvoj sapat provukao,
otklonicu boljke tvojih naizgled nekakvog cekanja
i cekacu dok vreme povrati snagu.

Jel znam, kad budem stajao na proplanku meseceve simfonije,
necu biti pobednik, a niti heroj, vec samo izgubljen u
datom tvom trenutku neshvatanja, a kud ce bol otici,
verovatno na cistiliste tamo gde moja ljubav se iznova
radja na pepelistu starih i umornih, uvek izgubljenih
poraza.

Uzimam ove reci koje me stiskaju u obruc, zatezu ko omcu
oko vrata, svakodnevnog razmisljanja o tebi,
stigao sam do korice vlastite knjige, a kisa na suncu
pece moje usne, urezuju nove reke, a jesen je jos bliza
iako ti donosim ovaj put sebe na samom ponoru razbijenih
snova.

Tragam za dodirima tvojim, iznova, uvek iznova,
prelazak tih cesta, da u njima pronadjem deo sebe i tebe,
gde smo se pronasli na prvom susretu naseg zivota.

субота, 19. мај 2018.

Ogledalo noci

Cekam te u podlugovima secanja,
bas na onoj raskrsnici gde milovanja
prelaze u narastaje tek dogorele svece
i cuje se sapat poljubaca,
kako zora iznova svice..
Cuju se reci,
dok sapatom najavljuju jos toplije dane,
njenih uzdaha.
Dok sapatom dozivam tvoje nago telo,
s prstiju odjekuje boja melodija
sa tvojih usana.

Katkad zastruji kroz ovu nemoc od ove proklete
noci, nikad svica nije bilo ko sto su tvoje
oci gladne bile, mojih poljubaca.
Obukao se dan kroz gresne misli moje
ne posustaje da kroci, al sunce przi
pomislim da cu nestati sa nalicja peska svog.
A noci su besano cudne, svaka svome trenutku
vuce nezasito.
Svakom je svoja muka najveca, pesme mojih
tamburasa jos prkose i ta melodija sto
svice iznova i to svakog jutra,
ostavlja sapatu da se nada na samim
tamnim dubinama, nasih zagrljaja.

A noc mi nije sasvim jasna, izoblicena sva,
svakakva pravila a nigde lepota samo
po malo neka zvezdica sjaji u toj vecnoj tmini.
Otkrivam parcice od pora, a vatra se radja,
iako pred mojim skutima dodirima rastrcas
beskrajno zagrljena i ocekujes svu neznost
iz mojih misli, nekako zenstvenoscu svojom
s strpljenjem uzdises.
Bio sam tvoj slikar snova, bojom strastvenih
smaragda, sarenio tvoje udahe zenstvenosti,
a postelja vrela i sasvim bela, po koja vlas
kose i dodiri smeli, poput ogledala krhkog 
u ovoj noci sto ce doci..

понедељак, 02. април 2018.

Osmeh nezrelosti

Moje te reci vise ne uspinju na tu lestvicu
tvojih htenja, a narandze stizu na poduhvat
proljetnog zraka i opipljivom bojom sunca
tvojom utrobom dira.
Dok si jos tako pokraj mojih skuta,
tih je taj povetarac tvojih zelja i zato vetar
iznad tvojih ravnica osmeha u tvoju uvalu pogleda,
tako krhke poput parcica plavetnila i zelenila
u tvome oku skakljaju moju radoznalost da te iznova
poljubim..

Gde je ta tvoja ljubav zaspala, dal na onom prvom
sastanku zrelih suma, il je ostala na onom zuboru
nasih reka, ceka, da opet nam se uspomene vrate
u onom gorkom ukusu pelina, cekam vetrove iz tvoje
kose da me potraze.
Uglavnom znas odgovoriti slatkim usnama svojih misli
da su moje reci, misli, toliko tuzne da dok me citas
pomislis svaki put da li sam oduvek takav ili nesto
krivo radis.
Al za tren ispravis svoje odluke, poput deteta odes
u predvorje drugih tema, zabludom svojom gubis smisao
sebe.

U drhtaju tvoje cutnje taj oblak tisine zastupa vecim
delom tvojih koraka, zato i dalje cekam te uzdahe sto
pod obrazima krijes, taj nekakav lazni sjaj prikrijes
osmehom, jer bez reci, takva nada se ne roji.

Kad se probudis snovima tvojih milovanja na tren isklijas
s zenicom svoga oka, pa sve te mirne vlasi upijem prstima,
da umesto reci, prosaputam vlaznim usnama po tvome telu
na samoj uzvisenosti tvoga stomaka, prosetam s mirisom
sebe dok glasom tvoga srca, rukama svojim primaknem.

Ostaces u zrelosti svoje sebicnosti, ta srz sto te prozima,
i kad se toplom svezinom razlijes u moje dlanove,
onda ces u mirisnim zrnevljima pronaci odsustvo tvojih
nezrelih nalicja.

недеља, 18. март 2018.

Sudbino prokleta

Prokletstvo moga vremena sa tuznom sudbinom je plesalo
u nadi da ces s poljupcima svratiti u moje sne,
izliti bezuslovnost dodira,
jos cekam na pragu prljavih koraka,
nase sunce, jos cekam,
da me ovo vreme odnesu u nepovrat cekanja.

Ta vrsta mira s kojom te razdelim u svojim gutljajima
nalazim u pogledu drveca i sapatu tvoje kose,
iskonsku pricu o plodnim ravnicama tvojim.
Taj pocetak ne preispitujem,
vec te odsjaje tvoje puti naslanjam tako
dok jos mojom utrubom zarivas svoje kandze iz kojih sada
izlaze, neuhvatljiva daljina tisine.
Kad bi priznao tu tisinu pod prstima svojim
zacuju se te kapi sto kaplju,
neiscrpne dubine tvoga srca klizu na nistavilo
moga ponora bas na tom mestu gde sam proklet od davnina.
Kad oslusnes kroz hukove i svaku kapljicu kise osetis
na svome obrazu, znaj, ne umirem ja,
vec moje bice se iznova radja,
i tako u strukovima oko tvoga tela nastanjuje sva ona
odmaralista, osecaj na dlanovima ostaju upamceni,
po malo udisem deo tvoje koze i povremeno se vracam
nudeci svoje drhtaje i otkrivam ti tajnu medju porovima.

Zakoracim pogledom svojih ruku,
tu kraj tvojih obraza ostavljam tragove svoje prisutnosti,
zato zavedem sapat tvoje kose,
bas na samom koraku nasih pokreta i oduvek kroz vlastite
otkucaje prelivam u nasu ljubav.

A sam pakao kad se nastani u mojoj dusi,
tada pucaju svi savovi sadasnjosti,
ne znam toj nadi da pokazem puteve prasnjave
neke bliske buducnosti svoje.
Dok jos sam meseceve osmehe zalivao zudnjom u tom modrom
svodu njegove velicanstvenosti,
trajno si unela u mene svu slast sto zapocinju tragovima,
potpuno smireno i sigurno,
dok jos lebdim u krosnjama svoga neba,
negde,
u samom centru tvoga neba,
vristi moje telo u nemoci sna.
Previse tvoga neba odzvanja nad mojim talasima uzdaha,
jer cutim ono sto u sebi krijem,
placom sustizu me secanja,
potpuno siguran da gubim se u ovom paklu
sto zajece pod laznim usnama tvojim.

Beznadje sto me snadje,
mudrost mu nije ravna,
a tesko je prepoznati poraz tihog hoda leptira,
a i dani su ledeniji od izdasnog tog rumenila
na rumenim obrazima tvojim.
Dostigla si vrhunac medjunozja,
nikakva sputanost nije prisutna,
uzavrele su noci nase postale da po slatko grcevitim
secanjima se sluzim i gustom bujicom svojih ociju nalivam,
tj. putovanja u kojima sam sit tvojih kratkih zagrljaja,
da sam gladan te ljubavi u tebi sto se potajno skriva od mene.

Moje usne zalaze u duboke mene,
a uglavnom uvece tada tuga zastane
na obroncima moje vlastite tisine.
I sad je tuga prisutna,
s bolom,
grcim se da ovim oskudnim vecerima dam sebi snagu
da izguram boljku svoje nemirnosti.
Kratko je to doba sto sapuces u nepoznatu mladost,
ali dani mogu biti izdasni,
sva mudrost u nasim recima zavrsi se blagim dodirima jezika,
jer dok probam rumenilo tvojih sokova i nadlecem predele
njenih uzdaha,
shvativsi da sam tu jos malo..
Dok se jos jecaj horizonta odmara na rukavcu nasih zelja,
a grudi sapucu o mojim usnama, draga moja.

четвртак, 01. март 2018.

Prokletstvo moje duse

Kud plove tvoje misli,
kad uzmognes snagom vetrova
slomiti moja dela,
u mom gnezdu i samo prokletstvo nociva.

I tad kad me grlis,
bog mi nije dao da te sretnem ranije,
kuda svi oblaci presvlace svoja nezna plovila,
sa mojih usana vetar ponesi.

Sacuvaj me u svojim njedrima,
nadmasi sve one tisine u svojoj ljubavi
koje nekad ce da se otvore,
prepoznajem taj uzdah baksuzni sto predje plahtom bespuca.

Ako te prevari spavacica meseca,
dok jos snivas nezne sapate i zato prostri svoje korake,
susticicu sve blage preglede tvojih hodocasca.

Bili smo mladi,
na tim koracima zicanih melodija
tu gde se note slivaju ko proletna jutra,
sto ko sama nota odsvira nedostajanje tuge.

Bas na samoj ivici prastanja i ulivaju se iznova
neke nove melodije, bojom nasih koraka,
transputice nastavljaju ulivati preostala ulicna jutra.

петак, 09. фебруар 2018.

Izvorna daljina

Daljina je sanjala kako mojom bojom neba,
i opojnim sarenim snom, zadjes, poput mirisnog
cveta razlijes tu nezaustavljivu tugu u meni
dok jos je u cvatu, nova samoca se radja za tobom.
Ti, tako osecajna pristanes pod opustosene krosnje
te nebeske tisine, iz moje duse izgovaras stihove.

Nameravam, o tebi u nekoliko reci razliti, al nijedno
slovo ne moze stati u bujnu reku tvoje kose,
a nit sam miris tvojih ledja ne moze opisati, opipljivo,
sto moji dodiri razvuku zavesu tvoje stidljivosti.
Moj urlik u bespucu je izuzetno tih, blago receno
neshvatljiv za tvoje misli, i rukopisom ljubavi rastvaras
ih u slatke porive moga zivota.
Zato prostri svoje vreme predamnom, sakupi sve zvukove moje
duse i ne plasi se lekovitosti srca moga, jer donosim u
maglovitim jutarnjim casovima sretne napitke, a pospanost
vlasi svoje pokrivas, svaku zasebno jer znamo cemu teze
ovog trenutka.

Prepoznajemo taj pogled zajednickog meseca, ali ti ne prepoznajes
boli bica mog, tu razjarenu gomilu sto tera bol da zajeci na
mojim usnama, dok ti bezbrizno snivas pod tim nasim mesecom,
daleko od mojih dodira..
Iznova menjam beskrajnost dana u tihe momente, jer juce sam
drhtao i ko reka uspomena navlazio takve obale uplakane,
a nocas rukopisom tvoga secanja, nastojim da ne ubijem sebe.
Nema tih vetrova gde moja stopa prolazi, a niti senke sto
vremenom kroz note dolaze.
Nismo se jos dovoljno izmesali i produbili nasu zelju
da izbegne iz agonije nasih sumnji, a znam, dobro osecam
bolove u grudima, kada odagnas tu daleku udaljenost nasih pogleda.
Boli, znam i osecam.
Da i reka kada se razdvoji na male recice, skakljivo korita nose
svu prljavstinu svoga izvora.