субота, 26. новембар 2016.

Noc mi te duguje

U predveceri lice cu ti srebrnom mesecinom umiti,
zatim belim zvezdicama tvoj vrat ogrlicom ukrasiti
i sa bezbroj poljubaca, sa mirisom duse je izliti.
Sescemo i nazdraviti nektarom od zagrljaja
i tako napravljeni napitak, cist iz moje duse,
vreli poput ljubavi, naiskap s uzivanjem popiti.
Pitah se ko si, ali svaka pesma trckara prema
tvojim horizontima.
Pomislim dal si jos tu, u prvim suncevim gutljajima,
dal se provozas uzduz naseg puta ka nasim butinama,
dal si jos opkoracila nase brazde zajednickih uzdaha,
il jos ehom jauka podivljas, ko neukrotiv pegaz.
Dal si jos tu na mojim usnama, nasloni svoje poglede
ka mom telu i ne dozvoli da krenemo opet nagi,
nikako to nemoj, otici na put do samog svrsetka,
a jos smo na samoj litici nadanja.
Sve cu to nebrojano puta opisati ko kisa lagana koja
odzvanja niz cvrste bradavice tvoje,
one iste od ugriza mojih usana, ostalo je jos vrlo malo
nektara ljubavnog, ostani jos malo da te probam.

субота, 19. новембар 2016.

Obavijeni iskrenom tajnom

Pucinom suncevih zagrljaja sakupljali smo
nezne trenutke nase duse, bile su rastrkane
po celoj zemlji tvoga tela, tu neznost tvojih
oblina slivalo se u kapima prvih jutarnjih uzdaha.
Zajedno smo prolazili kroz tu noc nasih mocnih
zelja, taj krik sapata uzjahalo je vrline tvojih
otkucaja i na maloj bocnoj strani uzitka,
sladili smo se nasim prljavim mastanjima.
Uklesati te momente u vazduh koji uzdisemo,
te misli samo za nas pretocene u zidine sitnih
paznji, nikako u sate mnostvo orgazma.
Uz jutarnje uzdahe, docekali smo sanjivo sunce
sto svojim velikim stopama zagrljaja nude one
nase najdraze sate, ostadosmo nagi uz prvu jutarnju
kafu s dodatkom mednih poljubaca.
Cutali smo zajedno sa sapatom neznosti,
tvoje grudi ostale su ucrtane u moje poglede
ko kakve mape izgubljenog blaga, sakrivene od drugih
pogleda, to blago sto se zove dusa.
Smesak tvojih crvenih obraza oslikavalo je kutak
nase sobe, tako omamljeni od razuzdane noci,
a doline su se rastezale tvojim telom,
i sve to upija i pamti prvi otkucaj naseg srca.
Pruzila si usne natopljene ukusom meda a preko
mojih dlanova pustila svoju kosu, da iz njih predju
sve tvoje misli sto ovog casa u tokove jutarnje
smotre, osecamo da blizi nam se postelja prepune
nase iskreno-tajne pozude.

четвртак, 17. новембар 2016.

Odustajanje

Ima te u mojim recima ko talas za talasom,
nakvasis moja slova, s zudnjom cekam tu
kosu tvoju, sto kroz talase mi nude gustinu
tvoga tela.

Te oci ko u vidu dijamanta zablistaju
horizontom njenih pogleda, sjajne reci
izlivaju se preko rumenih usana tvojih,
odaju one jake emocije sto u dela ne dolaze.
Vec uz uzburkane reci ostaju samo prazne,
praznina tvoje duse plesala je u ritmu njenih
otkucaja.

Moje misli nikad ne zacute, one govorom nasim
zastajkuju pred ambisom mastanja ponekad
stisaju taj tvoj nemir, te duboke reci praznih
osecanja.

I napustam dosadasnji zivot, sve su to razlozi
zbog kojih se odricem, to blisko dozivanje u
pogledu ne stize.

Upila si svaku laticu neznu i njenim mirisima
sledis svoje sne, tih slatkih lazi, izgubljenih nada,
odustajanju pri prvom koraku svojih neznih svitanja.

недеља, 13. новембар 2016.

Nas ples uz meseceve stope

Jos dok snivas da ususkam tvoju senu
sto neznim brigama tvojih umiljatih
snova razgazi tu svakodnevnicu.
Samo na trenutke blage,
ostavicu sve latice od ruze.
Da kad se probudis, neznim stopama
tvoga jutarnjeg hoda, ususkano
docekas prvo svitanje mojih zagrljaja.

Plodovi tvojih uzarenih pogleda naslucuju,
meseceve setnje kraj onih nasih jezera u
nasim snovima.
Znajuci takvo svetlo sto pod mojim prstima
izbija, kako ceznjom da te dodirnem,
kako da ti zuborom svojih usana sapnem na 

to telo tvoje, koje mi stalno zalazi niz kutke
mojih radjanja.
Rasuo se jutarnji mraz niz trotoare tvojih
kretnji, taj miris zimski osnazio je kroz
stoletna godisnja doba dok jos u ocima tvojim
talasom za talasom, nadolazi jaka emocija
tvojih uzdaha.

петак, 11. новембар 2016.

Tvoje slatko lice

Gracioznoscu slivas osmehe niz padine svojih usana,
usnuli su ti se pogledi strani,
kraj duse isti zaspali, kraj rucica neznih
osecaju blage dodire njegovih usana.
Sto ispisuje tvoje smele uzdahe.
Sunce se nesavrsenim korakom spustalo do pramena tvoje kose
nije slutilo da ce zaci jos jedan novi dan.
Mesec je na strani srca tvog,
okupano docekuje uzdrhtale ceznje polu-sanjivo
nadolazeci u tvoja korita,
tu kraj tvojih neznih dlanova,
ocistice to sunce sto je proslo hiljadu puta do sada.
Taj miris tvojih pogleda duse,
s iscekivanjem ce zaci nad talasima tvojih nestasnih snova,
nece primetiti moje prisustvo jer ja sam se
sakrio mnogo dublje,
kraj onih emocija kada se razbudiis
uz moje prve sunceve zrake.
Taj nosic tvoj sto smelo iskusava tek nove puteve zivotne,
o da li znas,
da u tvojoj kosi se zaplelo sunce mojih dozivljaja,
da li znas da i mesec cuva tvoju postelju meku,
osecas da sam tu, nema me u zagrljaju tvome,
dok dusom tvojom koracam kroz sva slova moja.

понедељак, 07. новембар 2016.

Putevi sudbine

Lepo je biti na tom putu sudbine,
otici radostan kroz navale kisa.
Sudbina je to, ta ljubav sto raste
s prvom jesenjskom rosom,
na obroncima neznih oblaka osetilo
je nase jutro, prepuno tvoga osmeha.

I iznova je predah u tvojoj kosi
kraj onih trenutnih misli,
sto galebovi kroz talase svoje i
kroz gustinu svojih zagrljaja,
slecu na tvoja topla bedra u vrelini
tvoga glasa kojom prelepom bojom navodis.
Jedina je to ta dusa posvecena jednakosti
prvi svakoj navali, tvojih briznih dodira.

Danima ocekujem menjanje stranica tvojih
pogleda, pripada ti ona svetlost u samom
znoju tvoga cela, i nocima nagonim zelju
da te ugledam u vreloj noci.
Ta ljubav sto nas zove, konstantno te
mesam sa zeljama svojega srca, u tom
prokletom cekanju tvoja praznina siri se
u mojim rukama, ko recna stihija nadolazis
u predgradje mojih prelepih bulevara istine.

Moje misli su prepune radosti tvojih poljubaca
kroz takvu netaknutu poljanu tvojih dodira u
samom pogledu neba, zamislio sam bozanstven
miris tvoga tela istih onih utocista gde moji
prsti, hrle svojim tokovima nase jutarnje rose.

Moramo raskrciti tu izmaglicu od postelje nase,
ostaje samo eho nasih snova, medju nasim grudima
ostaju vlazni tragovi nagih tela.
Uvek me iznova zovu, jer osecam, ispod naseg
carsava, mirisno dostignuce tvojih zrelih polja,
to je to svanuce u postelju se razvlace,
taj miris budnih zelja za nama opstaje.

четвртак, 03. новембар 2016.

Mesecevo jezero

Katkad u mislima prodju mi male vlasi tvoje kose,
zacudim se s kojom bojom je mekoca tvojih usana.
Dal smem proci blagim dodirima prstiju,
iako su suve usne,
navlazicu ih bojom mesecevih jezera,
mozda se jos krije u tim usnama melodija toplih
svezanih ceznji, za dobro jutro.
Voleo bih, da ti se mogu nekako pribliziti,
oslusnuti taj pjev tvojih otkucaja,
sasvim lagano na prstima svojih usana,
proci sve one usamljene obale u tvojim prelepim ocima.
Nemoj tuzna biti,
sunca ce uvek biti u prvim talasima nekadasnjih pevanja,
tu je stari mesec sto zakera,
kad zvezde optrce kraj usnulih ljudi.
Dovoljno je sto ispises unutar sebe te reci
i krenes uz novo jutro s pomislju o meni,
sasvim lagano zakoracis kroz mastu,
moje lice da ti orosim tvoje skute,
tu gde lezi tvoje nezno lice,
s prepuno pupoljaka usana,
sto lice na jos jedan dodir tvoje duse.
Provuces se nitima vetrova,
spustis svoje usne pored moga ramena,
izustis one uzdahe tvoje prisutnosti za nasim trenutkom,
ujedno oslobodis opojni miris sebe,
te male princeze u tebi.