уторак, 31. мај 2016.

Slikarsko platno tvoga tela

Krenuo sam od pocetka stopala, kraj onih malih prstica
sto znaju da se pomeraju poput detetovih prvih koraka,
i kroz ritam dobrog osecaja iscrtavam slova moja,
nizu se sama ko da su za tvoja stopala krojena,
pa te sada svojom strascu zalivam,
cesce gresim i vlaznim obrisima svojih usana zadjem
izmedju redova, spustim i deo svojih dlanova da osetim
taj otkucaj tvoj sto zadihano ceka pored redova.
Platnom si se okitila, draga moja, cekas slikara svoga
mozda cak i pisca, koji kroji svoja slova po celom
horizontu tvoga tela.
Obrise koje slovo poput povetarca blagog, zastane,
pa opet krene i ne gleda gde oslikava svoja slova nit
zna dal su kolena tako mlada, al do prepona ima jos da
pise, pogledace i on tebe samo da vidi svoje remek delo.
Tu kraj kolena drhtis samo, iako ocrtavam nezna slova i
nedajem cesto da se razlije samo, prepustim se ugadjaju
samom i krenem od prvog imena tvoga i svako slovo po tvome
kolenu saram i poljupcima vlaznim upijam slatke nektare
tvojih pora, i ne pratim da si pod uzdahe sakrila nestasne
misli svoje, ode penkalo od mojih prstiju samo i ceka na
preponi samoj.
Umacem cetkicu svoju malu, a izmedju prstiju slivaju se same
boje i u nedogled oslikavam strast svoju, tu kraj uvala tvojih
nestade moje boje, osusilo se i platno samo pored mracnih
pecina tvojih.
Pokusavam ocrtati svetlo nase da zadjem u slatke dubine i
mislim se zasto je tako suvo, dal da oblizem ko sto se sladoled
lize il da krenem peske poput jezika svoga, ako krenem dublje
pocepace se moje platno i sta sam onda uradio, a u tom trenutku
poce platno da drhti poput povetarca blagog, poce uzdahe da prede
poput macke ispod grede.
Pozvah starog zvanog rudara samo, dosetih se on ima lampicu svoju
znanu, nisam mislio nista nuzno, a kamoli ruzno, ipak to su duboke
pecine platna moga iako ne znam kuda da prodjem, ispipacu nezno
litice uvalnog predgradja.
Pade kapljica sama sa usana mojih natoci onaj mali slivnik oko
pupka tvoga tela, pa u tom casu sjurim se poput malih kapljica
usana oblikujem nezne talase tvoje, pa poceli i leptiri sami da
kuju planove za mene, ne verujem sta se zbiva, taj ples pred ocima
uklesano na moje oci samo.
Sad vise i ne trebam oslikavati svoje puteve po svom slikarskom
platnu, jer svaki deo mog prsta oslikava deo tvojih delova kuda
prodjem i u svakom cosku tvoga stomaka prodjem slatko, udjem dublje
gde nam je oslikano mesto, a samo slika uhvatila se za moju kosu
bujnu i ne zeli da pusta svoga tvorca sto po njoj slika,
svoje vreme trosim na svom remek delu i zapitam se, otkud ove dve
planine stoje same, ne vidim ni konopce da se popnem samo.
Naslikah u svojim dlanovima samo otopljene cokolade slasne i povrh
svega stavicu preko planine tvojih grudi i tu me ceka slasne jagodice
dve, umusavljen stojim na liticama tvoga bremena i gledam krajolike
tvoga platna i pocinjem da shvatam da nisam dosao ni do pola puta,
a brk mi se slatko osmehiva i stalno pratim jagodice tvrde kako na
povetarcu zelja iscekuju ugrize slatke.
Korakom svojih usana prisao sam tvome vratu, laganim stopama
cokoladnih usana svojih i pronalazim pupoljke maslacka u dezenu
ogrlice, satkane od meseceve prasine i sa draguljom pored tvojih
usana oslikao sam smaragde od aurorinih noci.
Ne kazem da sam ukrao tu noc za nas,
samo sam preslikao tvoje zelje i umetnuo u slikarsko platno svoje,
jer ova slika nema cenu, a nit se prodaje,
jedino sto ti mogu dati svoje delo, a ti ucini ono sto treba od
svog remek dela.
Jedini potpis na tvome platnu tvoga tela, oslikacu nevidljivom bojom
tu kraj tvoje duse sto neprestano kuca i kroz odjek tisine,
pronacicu nacin da moje remek delo bude zapamceno do kraja tvog zivota.
Spustio sam cetkicu opet svoju, moram da prodjem prstima mojim nezno
kroz sve silne boje tvoga platna, zelim da osencim sve delove tvoga
tela i ne zurim, slikam onako kako moja je dusa htela, pomislih dal
si ti ovako stvarna ili je samo ovo slika mojih zelja il je san
preslikao moju javu u dela, al znam da mozda pogledas mojih ruku dela.

понедељак, 30. мај 2016.

Cekajuci tebe

Verujem, potokom svojih poljubaca
da ne mogu iznova zaci i prosetati s tvojim mislima,
pa proci necujnim otkucajima dobrim starim vrtovima,
zastati na pupoljku slasti.
Sasvim necujno polen svoj ljubavni obasuti
po poledjini tvojih prepona i nikako
slasno skliznuti izmedju predela
vlaznih uvala tu gde smo nekad umeli u tvojim
snovima razliti svako sustanje vetrova
od krovova tvojih najblizih delova tela.
Podigni svoje rucice, oseti talas kako pljusti
iako se razlije poput nevidljive mreze svakodnevnice,
tu zacicemo nasim dodirima tela i neznim
odlivom naseg sazvezdja
izacicemo na dobar put,
utaban nasim iskrenim dusama.
Verujem da svako nekoga ceka u zivotu,
ti imas zivot svoj i u njemu nadu za svojim covekom,
a moja nada spava u nekom lavirintu
gde odlaze usamljene duse
iako je vec bila u cistilistu svojih dodira,
jos uvek pamti njene trenutke, svaki dodir nezni,
znam,
gde god da podjem zastacu da te ne uplasim,
a svoju ljubav razlicu u velike okeane sveta,
iako ne poznas osecanja moja,
ja zivim da pronadjem svoju pravu.
Nocna ptica sam koja ceka u nadi da je neko ukrade,
i desice se neka od hrabrijih da spozna moju ljubav veliku,
al do tada cekacu,
ko sto samo vreme ceka, svoj smak sveta.

Nedoreceno

Vestina nasih osecaja poprimi boju nasih neznih dodira
i nista nam ne treba sem prilagoditi vremenskom cekanju,
svako disanje otplese svoj korak, pomalo setno i iznova
otplese svoj korak pri samom dodiru nasih vlaznih usana.
Sta smo pre bili, pisace istoriju za bolja jutra i svako
sunce sto izadje pisace memoare naseg srca i nikad nece
moci doznati sta se krije u zlatnim dubinama nasih bica,
znace da smo kroz nase vreme ostali izliveni pod duginim
bojama nade, sasvim polako sazreli u prelepe boje ljubavi.
I znamo da boja suncokreta zasija u nasim bljestavim ocima
onako divljacki vodjenim ljubavnim tokovima, samo se u strahu
da ne pokleknes izvuce i utihne u jake reci, znam,
ostaju samo jake reci dok izvuces hrabrost na kraju svog zivota.
Sve to radim iz ljubavi, svako slovo sto ti prostirem po platnu
tvojih dlanova, neces odustati od nase ljubavi, pa cak iako ne
mogu bez tvojih uzdaha i vecno sam ti zahvalan sto isklijas u
meni, osecam to jarko sunce sto zatamni i priseca se mog nemirnog
sna, sto umeju opiti onaj mladi mesec sto luta do tvoga praga
ispred tvojih ociju, ali se jos ne dam, ostale su jos tvoje jake
reci nedorecene.
Prepoznajem reci tvojih podrhtaja, bas isto kada se sam mesec
optrci oko tvojeg tela i naznatno pogledom prepusti se vodenim
talasima i pusti jos malo svica da trepere svojim svetlom iako
ti nisi tu, pokraj njega, zna on dobro u dusi svojoj da slabo
ima hrabrih medju ovim svetom da ga ugledaju dok se kupa u
priobalnim tokovima, pokraj moje duse.
Skoro svake veceri, zadjem i laganim stopama mladog meseca
prosetam po horizontu tvoga tela, ne zastajkujem u vidu aurorinih
razlivenih koraka, nego se izlijem dublje ispod koze tvoje tu gde
smo oboje bili zalazili pod velikim hladom, tvog neumornog sna.
Kad se kroz stope umorim, kroz pore tvoje rasirim odjek tisine,
najsladjim kapima tvojih bludi rastocim jos malo ruke svoje i ne dam
na sebe nego sve dublje ulazim u tebe da svaku paucinu cekanja ne
skinem da kada se probudis ranom zorom iz tvojih ociju ostanu slike
nasih raznolikih pejzaza snova.
Zato ne opiri se nadolazecoj plimi nasih zelja, nego vec svuci svoju
spavacicu zelja i rasklonimo zajedno nase slutnje da bi pokraj
naseg mladog meseca uzivali i opili se slatkim nadanjima.

недеља, 29. мај 2016.

Tuzna duga tu gde moja dusa sniva

Dugom svoga srca na platno moje duse nanosis paletu tuge
i tuznim bojama oslikavas tamni oblik dubina,
sanjarim o tebi kako u sebe me smirenosti svoga bica razlivas,
neustrasiva si dugo moga srca i kroz beskonacnost snova zalazis.
Neznom stranom svojih dlanova umirujes moje nemire mojih boja,
sa njom neiscrpivo cistis uzdrhtale rane nekadasnjih vlaznih talasa,
poput rajskih vrtova klijas u meni i prinosis jos tuznih boja dok
ja sam rasplicem tuzne dugine boje, napinjes se kroz zivotne stepenice
svoga zivota, osvezavajucom snaznom dobrotom ulivas jos malih kapi nade.
Razapet preko kisnog neba, otkrivas nemirnost mojih osecanja,
postepeno izlijes moje velike uvale ispod plavog neba tu gde se sve
nase pesme roje dok u horizontu dana ispletes svoje uzdrhtale uzdahe,
pod oblacima mojih stepenica budis snazno sunce i preko tvojih snenih
snova razbudjujes svoj razum, pod kisnim kapima ti darujem auerel
i kroz osecaje svojih dodira, grlis me i blagonamerno stapas se s vremenom.
Zemljom hodas, iako si u mom narucju razlivas svojim prstima moju tuznu
dugu i cvrsto kroz osmehe nade, razbudjujes moje mastilo pod usnama
naseg zivota, imas savrsenstvo na dohvat ruke i prihvatas u svoje grudi
velicanstven osecaj vremenske niti iako uzviseno stojis,
a u stvari setas bosa preko moje razbudjene tuzne duge.
Ostavljas tragove svoje, za svaku boju po jedan prst tvoj i zapleses
na sredini moga srca i raspletes sve dubine moje, tuzne su boje moga srca.
Umes svojim vatreno jarkim bojama zagrljaja osvajati moje zalutale tokove
i primas ka sebi nezne odlive mog vremenskog toka,
strascu mojih vetrova prislanjas uz dlanove kroz iskrene srece i pustas
da besmrtnost duge natoci tvoje jarke usne, kao sunceve ruke izdvajas
medju nase vreme i ne posustajes vec doleces s prvim jacim zagrljajem
svojih otkucaja srca, pa kroz topline svojih ociju rumenilom svojih
dodira uzivam pod plovidbom naseg postojanja.
Moja je tuzna duga moga srca, iako je pocetak svetlosti mojih usana
obnovljiva, ipak vitki most izmedju moje duge i samog svemira moje duse,
ne plasi se mojih jarkih boja sto okruzuju tvoju cutnju tvoga bica,
sasvim nezno razlivaju se nad porama tvojih ucestalih podrhtaja
i ja cu vecno prepustati paletu svojih boja, prepusticu se njihovom
bozanskom skladu veze nas jedino ova nasa ljubav u nama,
za nama samima.

субота, 28. мај 2016.

Sjaj srca tvog

U mrklom mraku sjajis, tom svojom lepotom srca tvoga
i tihim glasom vetrom zarumenis obrazima svojim,
lagano hodas usnama preko moga tela.
Mimoilazis se sa dusom i izazivno prosetas preko mojih
pogleda, prosaputas usnama, neprestano opijas me svojom
svezinom zenstvenih uzdaha.
Smatram te svojim pratiocem mesecevih stopa nadamnom,
s tobom mogu nebeske ruke dosegnuti i ko vetar zauzeti
tvoje korenje od kose, mogu poput mesecevih koraka utapati
svoje ruke medju tvoja ledja i isprati svezim poljupcima
jagoda, ostaviti pore izlivene pod toplinom sunceve svetlosti.
Dok se ranom zorom pruzas otapas kocke leda po nasim usnama,
a kad zadjes pod brazde moje muskosti prineses plodne oranice
svojih ceznji i u korenju tvoje kose osetim boju tisine,
tvoje zrelosti otkrijem pod puteve tvojih neznih grudi.
Dragoceno je ovo nase vreme sto se preliva po nasim telima,
iz tebe izranja ta svetlost tvoje duse i razliva se po nasoj
postelji posutim belim laticama ruze.
Osecam tvoje korake prepune zivota, nad tvojim telom se razlijem
i preko silnih horizonta dohvatam tvoju zelju, pored tolikog
vrtova zeljnih snova, razbudjeni u lokvi zagrljenih,
ostajemo pribijeni jedni uz drugog, dok jos se oseca miris mojih
vlaznih poljubaca.

петак, 27. мај 2016.

Stidljivo porazen

Taj dan si zracila predivnom aurom bljestave svetlosti,
a sa tvog nebeskog tela tih proporcija oznacavala svoje
vreme u blagim minutima svojih cekanja, doletela si poput
neznih ruku, jedna po jedna u nizu, s zagrljajima pocela
si plesati, ko s prvim korakom dolazila si do svog cuvara.
Osecalo se vreme u meni kako prolazi satima
tvoje su usne neprekidno osecale vapaj za recnikom tvojim,
pozeleh da te poljubim nezno, osecaj me terao da te slusam
pronacicu nacin da ti umirim usne, te jake oci koje su
osvetljavale nase puteve.
Da li je gresno pozeleti da te poljubim usred belog dana
dok jos sunce viri iza oblaka sivih il je nase vreme ucinilo
da te samo gledam, al osecam tvoju dusu kako trci ispred nas,
ne zastajkuje nego priblizi se i nestane u trenutku.
Znao sam, da si tu, al ti ne mozes videti zemaljske stvari
covecije, nego samo ono sto mozes opipati svojim neznim rucicama.
Ta hemija sto svukud zabada nos, tu ispod tvoga vrata mami me
da te izljubim celu, a opet tera me da se slucajno ocesem o tebe,
prija mi svaki deo tvojih predja kose, taj odziv u rukama
kada podignes kosu, sa smeskom pogledas moje oci i nestanes
pod palubom dodira i iznova izadjes.
Taj opojni miris tvoje koze sputavao me je da ti pridjem i
zaokupiram ti mirisne vlasi, osecam da ludim, a priseban sam.
Saptaju mi tvoje ruke, taj vapaj iz tvojih grudi, osecalo se
da me dozivas unutarnjim bicem, jednostavnom toplinom sjajis
poput mlecnog puta.
Zaustavih vetar na par minuta samo da ti se priblizim i oslusnem
tebe, ko zrnevlje neumornog tela tvog i pod krosnjama nasih
puteva i sve nase ceznje su zapale u nama, potrebna mi je boja
tvoga glasa tih usana sto se roje i sva prisutnost tvojih neznih
reci.
Cutim i osluskujem kako usnama pevas, sretnije od nasih pogleda
susrecemo se pod krosnjama nasih parkova, priznajem, posebno
sjajis svojom svetloscu, dal sam ja taj klik bio, il je to samo
tvoje bice.
Svetlo koje uporno cuvas i kroz nasa obecanja uzimas nase slutnje,
ne cekas vise, pa na stanici cekanja cekas dok ja stidljivo
stojim porazen.

четвртак, 26. мај 2016.

Ostali pod kapima strasti

Zauvek sam tvoje telo obmotao zvezdanom prasinom
i u ritmu sjajne zvezde repatice i njenog treptaja
preuzela si svojim dahom, pa te sada svojim telom
obgrljavam i svom toplinom ugrejavam tvoje stope,
sto po meni jos uvek ostaju posle tumaranja po ovom
mrklom mraku.
Zedan sam sa tvojih cesmi ostao pod kapima strasti
odeven, susrescemo se kod bokova nasih tela i u sluhu
nasih podlugova kroz tanano vreme u tebi ce poteci
usne iste one ispod zmajevih krila istih onih kad su
nam se usne spojile.
Nista vise ne dolazi do mojih prstiju, ocekujem tebe,
za tobom ceznem, stalno se uzdizem ka snovima, al tebe
nema i pokretima neba, tiho do tebe plovim.
Ovde, gde sam ja, na proplanku kraj postelje nase gde
vrelim telom neprekidno kipim, verujem da ti svoj
velicanstveni osmeh uzimas ispod hlada gde sunce
neumorno vreba i prema izvoru nase srece, nezno snivas.
A bujne su ruke tvoje prepune ljubavnim krosnjama tvojih
sokova, da kada razgrnemo postelju oseti se taj talas nase
dobrote a onda i osmesi poteku i razliju se poput naseg
sudarenja tela i neprekidno uzimaju i uzivaju u tom skladu.
U narucju tvojih vrelih usana primas me, moj te pogled kroz
tvoje nago telo velom ljubavlju prekrije,
uzivamo u slatkim mirisima nasih goliso izlivenih uzdaha.
Tada nam nista i ne treba i kroz vetrove nase strujimo,
ja poput mesecevog pratioca, srebrnim sjajnim putevima navodim.
Sa tvojih grudi, te grudi bajne i male istinski ispijam,
kroz vatru nadolazim, tvojim nemirima se prepustam,
nema nijednog svetla, tvoj pogled u meni se razlaze.
Uz prve kapi sunceve dobrote, izmedju tisine sunca i meseca
u samom zagrljaju nadolazece plime tvojeg prelepog tela,
ispunjeni ljubavnim zivotom, presretni sanjamo.
Nema tih ptica, poletecemo sa svojim zagrljajima,
iako je dan vec naglasio svoje korake, moj san te opija
od nasih mirisa, nit nijedna misao kao ti, ta tvoja ljubav
u nama se radja.

уторак, 24. мај 2016.

Sa prvim svetlom

Ponovno ceznjivo zalazim nad ponorom tvoga izvora.
Iako prodjes stopalima bosim po zrnevlju nasih obala
kao talas zapljuskujes nase svetlo,
a tama se sama navuce kada odvuces talase za sobom,
neprekidno se vracas pod isti pesak nasih zelja,
iako smo razdvojeni, uporno te iscekujem,
i cekam mom srcu da pronadjem leka.
A dusom nastanjujem, tamo gde me putevi vode ka tebi.
S prvom svetloscu zadjes i kroz nasu postelju uzdaha
sadjes i u nepreglednim strujama vodis,
dok pod brzacima svukud nase ruku delo stvaras
ispisujemo snove uzarenih zarista,
pa pod uvala tvojih prepona slazes i neshvatljivo
razlijes sve te male talase na mene,
kroz osmehe zadjes i na tamu predjes i to sto ostane
samo cutnja pod malom svece da tinja dok opet ne dodjes,
s prvim svetlom mene ozaris.
Zaboravljam navike nasih predja i po poznatom svetu
oboje setamo bosi i opijeni ljubavi nase.
Ta svetlost sto zadje, kroz tvoju kosu,
ne zaustavlja se samo u nitima tvojih misli,
a niti prostruji izlivenim casama vina,
prodje samo do belini tvojih grudi, tu zastane,
pa produzi dalje kraj tvojih pasnjaka,
neznatan im je broj sto svrate na konak u samom centru
samog stomaka.
I ne marim za vreme sto te krije od mene.
Dok putujemo oboje u toj nasoj neznosti, shvacamo,
da su nasi dani bezgresni i u susret leta nama slecu
a sladak je prst tvojih neznosti,
umoceno u izvore tvoje stvarne nade.
Sve je moguce, da,
i ona ista obecanja sto su nam u nama uklesana.
Setim se kroz razmisljanja kako smo tela nasa uranjali,
a tvoje neme usne, zapravo boja karmina ocistila tisinu
nase cutnje, kako si umela sa svojom zeljom udomiti svoje
osmehe i svojim prahom razmisljanja zasipala nase poljupce.
Radost je nezaboravna pod toplinom nasih plodova,
iako tako male stvari ljubomorno tajimo jos se prisetimo
kroz nase razmisljanje te prelepo cvetne poljupce,
a budimo se pokraj prelepe duge, tu gde nas je pocastilo
nebo pod prvom izmaglicom secanja.
Kako razvezati ove neme reci, pa pazljivo nanizem otkucaje
tvoje, pomalo razgovetno prolijem reci.
Da sakupim sve tvoje kapi dok si pod mesecinom trazila u tami
sve moje razlivene reci i snaznim poljupcem natapam ovu pesmu,
da me pronadjes s prvim svetlom.

понедељак, 23. мај 2016.

Pod aurorinim nebom sjajis svojom lepotom

Stigla si obucena u zelenu prirodu svoga sjaja
i sad sa svojim plastom zelenih krosnji,
pokazujes u zanosu vrelih dodira, razbuktavas.
Nikako slucajno ne pokazujes, vec ponosno dolazis
sa mirisima svojih korenja i cvrstim zagrljajem
teras od sebe moje vetrove ceznjivih dodira.
Bez glasa prilazis mi okupana svojim vetrom da
u samoj prelepoj zelenoj prirodi pokazes svoju
cutljivu lepotu i svojim usnama prilazes jos
mirisne cvetove tvoje bastine, opijen krecem
kroz vetrove svojih medja i u nepregledne ravnice
ostavljam neprimetno svoje mirise svoga tela.
Ostaje jedino za nama taj magican plod nasih dodira
da ako ispunim svo vreme sto si sticala svoje iskustvo
dok si rasla u nepreglednoj prirodi i sa strahom da te
neko pronadje u svim tvojim krosnjama, svim onim slatkim
ugodjajima sto je tvoja kosa privukla ka sebi,
a opet, nije to kosa tvoja bila, nego sve silne krosnje
tvojih razbuktalih zelja, pa ispod hlada zbrojis sve
nase plodove mira, sasvim necujno smo osecali rastanak
zelenih prostora tu gde smo jos kao deca igrali se
nestasnih igara.
Pocastim te svojim prisustvom, znas prepoznati vatrenu
stihiju u nama i u tek probudjenu krosnju pustis mesecevu
svetlost da se pod nama raznezi, pa brzim hodom njegovim
stopama svemira zakoraci pored obale jezera i u prvom
gutljaju nasih usana, izlezava se nad bistrinom nasih pogleda.
Pitas se otkuda tolika aurorina vidjenja nad nasim velikim
i prostranim nebom, pa se pod nasim zelenim vrtom razlije pod
bojama bozanskih dodira i nikuda ne odlazi vec pod prstom
magicnog izlivanja prebaci u nemirne poglede, da se cak pod
stidljivo vatreno crvenim mesecom izlije sva nasa dusa sto je
odnekud preostala.
Nikad se vise necemo umivati nasim prstima pod jarkom suncevoj
svetloscu, jer su moji prsti prepuni nektara gde sam jedrio pod
suncem nebeskih stihija i uzareno upleo u tvoju kosu,
a same usne ostale uzarene tvojih izvora prelepih uzdaha.

недеља, 22. мај 2016.

Mesecev labud pored Dunava

Umirem veceras u tvojim rukama, ljubavi.
Nikad neces saznati molitve sa mojih usana,
samo ces prosaputati nezne note umornog srca,
osetices brda i planine mojih velikih predja
niti ces ikada moci stati iznad mojih oblaka
odakle potice moja sreca, odlazim,
a tesko mi je sto nasa dusa pati u
ovom satu i sledeceg jutra ustacu iz pepela
i krenuti ka svojim odredistima,
al znacu da sam trebao pre otici.

A onda kroz suze bistre setimo se naseg vremena
te crne haljine, velikih neudobnih stikala,
tih odjek melodije srca i poletesmo u secanja stara,
onih sto si umela da zaigras pod stolicom nasih
spomenara, uvek si imala dobru dusu za moje rime
i uvek si se nadala mojim starom izlizanom vremenu,
nadali smo se da smo vecni, a ovo nase vreme trosno je
zato i kazem ti, kroz suze draga.
Sacekaj me, da ustanem iz pepela, ko fenix da ti podarim
najvatrenije strasti, poput one supernove sto greje moju
ceznjivu zelju za tobom.

Nikako kroz usne da ti podelim neznost svetu,
onu plamenu svecu sto gori i tinja polako i zanevek kroz
nase trosno vreme sto raskolaci pod korake nase lude,
uvek bosi setamo pored nasih bokova zelja, pa posustanemo
tu kraj obale nasih zagrljaja, pa niz vetar postrujimo jos
malo onih dobrih starih vina, sto smo kusali ispod naseg
klavira, svaku notu dobrog srca upamtili smo mi i svaki
pogled oslikali smo u nase zrnevlje i krenuli dublje, dublje,
tamo gde je svaka rec suvisna, samo mi ostajemo sami,
ispod ulicne svetiljke pored klupe i ona ptica sto siri krila,
isto ono nebo, sto prosipa zvezde samo zbog nas.

Katkad se nasmesis na obali nasih pogleda, uranjajuci svaku
boju nasih usana medju nasim porama, skrivajuci se od samih
pogleda, skotrljajuci se niz padinu naseg tela a tisina zajeci
nad trotoarom tvog velicanstvenog grada, cak i ulicne lampe krase
tvoju lepotu pored tvoga ponovnog rodjenog fenixa.
Na povrsini od kristalnog stomaka i na moje krilo tu opstaje
novi trenutak koje katkad prodje misao labuda iako je odrziva,
leptiri pocaste crvenom bojom karmina a sve sto ostane je taj
trenutak zamrznut u vecnom sjaju vremena, kao vremenske niti,
poput tvoje vatrene kose, kojom saras moje lice svojim uzdasima.

Rubinom usana razlivam se preko tvoje cipkaste haljine i neznajuci
da skidam svaki dijamant iz tvoje puti, slivajuci se rubinom usana
osetih zedj medju tvojim porama, taj vetar kroz tvoju kosu sto
neumorno struji do tvojih obraza, taj osmeh, to jezero neznih dlanova
i s ocima retkih dusa, poput malog labuda pokreces vremensku lavinu
naseg trenutka.
Svojim ehom svoga srca nastanjujes se pod mojim dlanovima
tu me znanstvenoscu vatrene kose rasplices u beskonacne delove
znanog svemira i neprestano rastem u sazvezdju tvojeg znaka.

Mozda bi trebalo nesto reci, tu kraj prosute dijamntske ogrlice
sto sam nadovezao same zvezde kada je tvoje srca zaigralo i ispod
modricastog nebeskog mastila sto je umelo da oslika nase stope
pored onog velikog Dunava, sto je neprestano razbuktavao nasu noc
u nepregledne slikarske pejzaze nasih nadanja, onaj isti talas sto
je necujno ulivao pod nase skute, nesebicno vreme i podarivao svoje
kapi i svoj vetar, sto ume lepo da se nasmesis, da cak i mesec nad
recnim koritom odigra svoj cuveni ples i zatalasa kada zaroni,
poput tvojih usana, tih usana..

среда, 18. мај 2016.

Sanjive zelje

I htedoh da poredjam tvoju kosu uzduz svojih prstiju,
mogao bi iz tvojih usana izvuci onaj isti nektar jagoda,
sto nas je onomad zblizio pored nasih pogleda
ali nezno nastavljam rukama po obodima tvoga uzdaha,
i sasvim lagano setajuci se po nemirnim dodirima sto
konstantno odupiru se mojim usnama, bejah blize svemu,
posebno se setim kroz lavirinte sna kako sam umeo rasti,
dok si jos u ostatku svoje zelje sletela na grudi sa svojim
obrazima i bejah da je to bila zelja u snovima.

Posle ponocno odzvanjanje, cuo sam kroz kazaljke od sata
tu molitvu sto je odupirala prostoru i kroz celjusti sna
dodirnuo sam tvoje bisere rasute po tvom telu,
bio sam uzdrman od vlastitog sna.
Dal trebam navuci hrabrost na sebe i krenuti ka tebi,
ili ostati u snu potkovan, da samo mastam o tebi,
a onda kroz suze da razbudim rana jutra i krenem ka tebi,
kad ti nemozes meni doci, a kamoli prici,
nit me znas, nit te poznam, i uvek ko silueta pridjes
i svoje nemire za sobom razlijes u snovima.

субота, 14. мај 2016.

Tvoje i moje

Zagubilo mi se usne moje,
poljubi me nezno
da se otopi na grudi tvoje,
pusti neka sklizne do leptira
tvoga, pusti ga jos malo,
neka se zaigra sa celim rojem,
privuci ruke svoje i poljubi me
milo moje.

Svuci deo haljine svoje
i privuci se nezno mojim grudima
odslusaj zov simfonije moje,
saslusaj taj otkucaj gitare srca
mog, saslusaj sta ti pevusi
bice moje.

Ne posustaj od srece nase,
zagrli me jace,
jer ove noci zvezde se roje
pod samim nebom zasio sam
ime tvoje i ako pogledas gore
videces srca dva, igraju se cesto
kao usne, tvoje i moje.

Nezno cu prici telom svojim,
znam, uzburkacu tvoje more
i svaki onaj talas sto se dusa na
njemu kupa, znam i onu obalu
tvoju, sto sjajnim zrnevljem broji
nase godine i u ovom trenutku
ne gubi nadu, milo moje.

Pridji mi okupana mojim telom
i svom silinom nasih dodira i
porivima nasim, spusti deo
obrisa svoga i taj osmeh sto
cinis svakog jutra, pomisli na
mene, jedino moje.

четвртак, 12. мај 2016.

Dve osobe, a jedna dusa

Imala si miris koze divljih tresanja
iako smo bili svezih ljubavi,
nismo znali da pokazemo prave stvari
kotrljali smo se svakodnevno kroz poljupce
sveze, setim se tih usana sto su umele da
ljube, a umele su dosta toga da ponude.
Taj prvi poljubac nas je zakovao za svagda
da se prisetimo tih spremljenih strasti pred
zetvu nasih plodova i dalje osecam tu glad
duse za tobom, osecas i ti, ti si sada
necija zena drugom, jedino su nam ostala
secanja rasuta po nasim uspomenama.
Mogli smo da osetimo tu nasu ljubav u nama
iako nema pojmljivih reci da se objasne te
stvari, jedino smo osecali tu srz, taj osecaj
topline iako nije bilo letnje vreme u nasim
domovima sagradjenim od svakojakih desavanja,
mi smo pronasli tu svrhu sto nas je spajala
ta ljubav u nama je ocvrsnula i krenula u nase
prelepo predivne dogadjaje.
Osecala si svaki dodir prstiju preko svojih ledja
nezno upijajuci nektare mekoce, tih cvrstih bradavica,
tog iskrenog osmeha u ocima svojim,
tom propustenom sazvezdju koji i dalje tinja gde god
se sretnemo sa trackom nade da krenemo dalje.
Iako su se razgalamile godine oko nas i dalje nastojim
da tihim recima poruke doprem do tvoga bica, znam,
da me stidljivo pogledas svaki put,
a ja poput muskarca pogledam tvoju dusu koja jos ceka
dodire mojih usana iako osecas mene, ti si obecana drugom
mozda te taj voli jarko vise, kroz svoje trenutke ispunjava
intimnije, a oboje znamo da tebi treba mnogo vise od obicnog
sexa.
Govorila si onda da si prazna emotivno, lagano gubis bitku
u kojoj od pocetka znas kraj, osecam otkucaje tvoje,
osecam svaki taj otkucaj ko sto ga je sam On podario svima
nama.
Kroz podlugove nasih iscekivanja stajali smo sami i cekali smo
nas trenutak, taj trenutak da se podarimo medju sobom
iscekivano je podosta vremena, vreme gazi nase godine.
Taj prvi susret mi je podsiven pod raznim secanjima i stoji
svaki put kada te ugledam, nehotice krenemo istom putanjom
nasih pogleda, zastanemo na tik od sebe i setimo se dal je
pametno proci sve isto i krenuti tim sazvezdjem oriona, ponovno.
Te oci su svetlele jos vise od samog radjanje planete,
pa cak te usne bile su punije od ljudskih shvatanja za potrebom
intimnosti, prokleto se osecao taj vapaj tvoje koze i umelo je
da isparava taj miris tvoj, umelo je da opije boje prostora za
toplinom tvoga srca, ume i dalje, al toga nisi svesna.
Iako se mimoidjemo u nasim svetovima realnosti, i dalje nam
dusa zatreperi i pod otkucaje kida breme naseg vremena,
mi smo prokleto odlucili da idemo dalje i kroz svrsene stvari
krenuli smo peske, trnovitim stazama tuge, dok je svaki trn
a ujedno otkucaj nase ljubavi za nama.
Znam, necija si zena sada, drugom kujes tu ljubav, dok srce tvoje
i dalje trazi otkucaje moje, iako godinu dana prodje kroz
svakodnevne bitke moje duse, dospeh i do tebe u to malo parce raja,
da se setim onih starih dana, jos srce boluje sto ode njena dusa.

среда, 11. мај 2016.

Neobicno moje

Cekao sam te na zidovima tvoga tela
i zabrojano klizim po porama tvojim.
Osecam kako stopalima hodas
i stope se poznaju po obrisu mojih
dodira.
Kao sto sada kroz senku vremena
rascvetavas moje ruke i lagano
prostires sebe u taj polazaj kojim
se nadamo u nasoj tek rodjenoj ceznji.
Ne secam se koliko dugo vec klizim po
tebi i kada si usnama postala deo nas,
ali se prisetim,
kako si se jednom navlazila,
snalazim se dobro na tvome pocetku.
Izvore moj ti si uvek vlazna bila
u mom prisustvu jos sladja u zagrljajima.
I okret tvojih nogu i sve umes smelo
pod tim istim stomakom,
mirisni tragovi nestaju pod tvoje uzdahe,
slatko je sve i ovo sto pisem, neobicno moje.
Osecas li ti tisinu u boji cekanja,
bez mojih usana sve ti kaplje.
Sada kada znas da sam na tebi i da klizim,
jasna mi je misao i njegovog kretanja
i da te svi oni otkucaji odaju,
moje beskrajne ljubavi uvek cekaju.

уторак, 10. мај 2016.

Letnji sjaj uspavanog srca

Bila si obucena u haljinu letnjeg sjaja,
ali daleko smo odvuceni bili,
tada jos nisam imao bozansku lepotu disanja,
vec smo se kroz srca nadovezali,
pomalo nagovestavali mirise tvoga dolaska,
i nekom magijom doleteh do tvojih zagrljaja
na tvoje lice rasuo sam mastanja,
pa zamislih kako usred mora sna, razbuditi
u tebi uspavano srce.
 
Sad sam tu dok se jos moji nezni prsti provlace
u tvojim godinama cekanja, smireno iskren,
preko tvojih pijanih noci ispustam uzdah
u kojima si snila moje ruke, poput naseg proleca
ko vetar slazem preko tvoga ramena i ne odustajem
da otklonim paucinu proslosti i tvoju usamljenu dusu
priblizi je meni, spusticu oblake meke,
stavicu tebe kraj sebe i zaplovicemo u nebesko reke,
jer plodovi nase ljubavi sunce ce pokazati nasu strast
i kroz njegove sjajne ruke, oslikacu platno nasih
narastaja.

Zacula se tisina cekanja na vrhovima tvojih usana slobodno
hodi niz nevidljivu putanju gde istroseni sati pozdravljaju
ponovno rodjenje sunca na proplanku nase raskrsnice,
a ti prepusti svojim usnama sjajne letnje dane i svojom dusom
umoci u nektare emocija, sa prvim drhtajem poljupca k meni
pridji, i predji na moju stranu tamo gde nade spavaju,
kroz moje vrele zagrljaje u tvoje telo snivaju.

 

понедељак, 09. мај 2016.

Reka strasti

Odkako istim rekama tecemo i upijamo
i nasim osecajima vodimo,
pruzene uzdahe pozivam te ka sebi,
pa sa nasim proticanjima mazimo i na
svakoj strani pramene tvoje kose okupam
neznom rekom strasti.

Stidljivo se jos sapatom dozivamo,
starim koracima prstiju zalazis po rubovima
neznosti, i u toplinu svoga korita, ispustas
deo prisutnosti svoje.

Sada, kao reka tecemo zemaljskim delom naseg
tela i nastojimo da ulijemo jos bistrih voda
Alpi, veselo s nasim glasom slivamo se u nasa
daleka prostranstva, svakom vecem talasu prkosimo
jer u njima nase dveju duse ljubavnu igru rasplicu.

Zato oboje idemo u dubinu nase reke i ponekad
cemo stati ispod vodopada nasih usana, a u nama
se smirimo i krenemo istim tokom, ti uzvodno,
ja nizvodno, naicicemo na duboke brazde naseg
spoticanja uz toplinu nasih zagrljaja na nase
grudi, nasa golicanja pokrecu nezne poglede.

Sunce je rastopilo svoje velike ruke po tvome telu
pokusava odgonetnuti, gde su sve one jake recice
se izlile i pod brzacima nasih uzdaha nestale,
tisinom svakodnevnice ulivam jarke boje narandze
otapajuci kocke leda preko tvojih usana.

Sad se vracam ka tvojim dubinama srca tvoga
a vec nove reke ulivam u poznate kretnje tvojih
otkucaja, nadam se da ces s poljupcima prici i
oterati ovu zoru sto nam pristize u godini ovoj,
pa sa prvim slavujem, otpevati pesmu nase strasne
kapi, zagrliti te jace i krenuti na same izvore
i krenuti sve ispocetka.

субота, 07. мај 2016.

Budni snovi

Nad potokom tvoga osmeha izvlacis bistre nektare,
i pod plavim nebeskim tepihom provlacis nebeske
ptice sarolikih boja, pa kada se napijes svezih
obrisa mojih usana i u mojim dlanovima na sebe
primis boju ruze i pod tvojim stopalima moji
prsti posecuju tvoje nezno mirisljave pore.

Sve sto sanjas, u stvari ne sanjas.

Na pucini mojih pogleda, spajas svoje nezne dlanove
prepoznajes taj sladak ukus postojanja ljubavi.

Posto si u mome narucju i tvoja raspletena kosa
oslikava pejsaze po velikom platnu i nadas se pronaci
taj mir, sto tvom bicu treba.

Dah tvoj zatreperi dok tebe drzim u dlanovima svojim,
ali dobro znas, da u stvari zalivam tvoje osecaje,
ti to ne sanjas, vec sa voljenom neznom rukom u tisini
nasih usana i zlatnim kapima, umivas moje pucine i
upijas slikovite pejzaze svojih budnih snova.

Dodirujemo se prstima po kozi ispisivajuci cemerna slova
nastojimo da se predamo jos vise ka sledecem trzaju
nasih divljih pogleda i svaki njen sledeci trzaj, ususkati
nase studene noci.

Plamene ptice na mom izvoru u beskrajnom prostranstvu,
pored tvojih poljubaca, uzaren, posve nezno, uzivam u tvom
delicu raja, osecam tvoje ceste setnje u ove moje samotne
sate, pa budna sanjas moje mirise moga tela.

петак, 06. мај 2016.

Zalazak sunca

Iznova dolazis plesom svojih koraka do mene,
i napokon mogu sesti kraj tvojih pogleda i
okusiti nebrojane osmehe tvoga neba,
dok nas ne razdele ove noci i sledeci dani,
a mesece cu zbrojati kroz godine koje nadolaze
i ostavicu plast tisine na samim ivicama cekanja.
Izlio sam te u svoje reci, ne ocekujem da me shvatis
dok kruzim svojim naliv perom oko tvoga struka,
neodlucnost nasa u tihim zanosima nasih sudaranja reci
pa slazem reci uporedo sa paletom lepote tvoga tela,
tako krhke ruke tvoje u moje mastilo smlace,
izgubi se ta neiscrpiva zelja za tobom i krene taj
plac za nama i kroz tvoje iskrene oci,
krene potok reci, neodoljivo razborit i slozan s tvojim
uzdasima.
Ne postoji takva rec, kao sto ni sunce ne mogu natopiti
tvojom lepotom, sunce greje isto ko tvoja rec, preko onih
istih usana.
Pomalo cutljivo, zavodljivo, a opet, osecam toplinu oko duse.
Cujem tvoje ludarije u prostorijama gde obitava tvoja cutnja
i umesto reci, priblizim se mislima i glasom tvoga srca,
sklonim tugu sto je opkoracila tvoju tisinu u nocima dugim
ne oklevam poci stazama zivota, jer bez reci mojih,
tvoja nada se ne roji, ocekujes me u prasnjavom hodniku
blize svojoj dusi, osecas pravog mene, jer tad budna uoci noci
sanjas, kako te svojim recima dozivam u prelepa predvecerja
tamo gde sjajno sunce zalazi izmedju moga zagrljaja i vecnog
izvora moje ljubavi.
Ustajes svakog jutra okupana zreloscu jutarnjeg sunca, pa preko
satenskog carsafa pokrenes svoje uzdahe tela u tom trenutku,
sunce ostane nepomicno od tvoje pozamasne lepote.
Kroz tvoje roletne, neznim oblivima toplih zagrljaja,
pruzi ti deo mojih zelja,
tamo gde se samo sunce okupalo na samom izvoru, moje vecne ljubavi.
Onda ces u samom skladu mojih reci pronaci, svoja zadovoljstva
i neznim dodirima kroz noci pronaci odgovore i kroz njih poljem
svoje duse izniknuti i nadati se mojim recima, da ti utoplim
ponovna jutra za kojim tezis.
Nisam imao namere da te zbunim, a kamoli da ti zbunim tvoju cutnju
jedino sto sam zeleo, jednim tihim recima da zadjem u tvoju dusu
otklonim sve one patnje srca tvoga, rasklonim paucinu samoce i
ponudim dusi onaj spas, za kojim celo covecanstvo trazi taj osecaj
savrsenstva.

среда, 04. мај 2016.

Cutljiva prisutnost

Na mirnoj obali nasih pogleda,
krisom si gledala moja oka dva
umela si otvoriti svoje rumene
obraze poput crveno belih ruza
bas onih iz koje sam ubrao taj
osmeh tvoj.
Cutis u njenoj dobroti,
pomalo umes da budes trnovita
cim krenem putevima proslosti.
Tvoj nos koji cesto ljubim da
osetim tvoje nalicje u mojim
sklopljenim ocima, sakupljam
svako zrnevlje tvojih plodova,
al ti si uzdah moga vetra i
pre izlaska sunca otvaram
pesmu novu s tvojim pocetkom,
na sredini cemo se pronaci i
na samom zavrsetku i kroz ovu
nasu mesecinu zaci i pod labudovu
sonatu uzivati.
Jer verujem iza svakih mojih reci
sto citas, sledi osmeh, zene.
Stao sam u velikim krosnjama naseg
neba, ne brini se, to te samo
oblacim oblacima, a duga je samo
sminka i ova voda sto vri u meni,
nije voda to je samo malo zrnevlje
nade, sto umeju cvetati u pupoljke,
iskrenih emocija.
Za kraj cu ti podariti suncevu svetlost
uz ostar brid nasih dodira, naslanjajuci
nase nezne dlanove, i iznad tvojih kolena
kroz uvale prelivam.
Miris me tvoj vodi, taj slatki miris dunja,
dok sedis u senci nasih zagrljaja i ostani
u tom delu, delu gde otvaras svoju iskrenost
kroz tvoju cutljivu prisutnost.

уторак, 03. мај 2016.

Cokoladni koraci po tvom stomaku

Evo sta mi se trenutno dogadja,
sjajis poput istih onih zvezda u mojim dlanovima,
a cim zasednes pored mojih zagrljaja u ocima tvojim
krenu talasi, tada ces svoj dolazak iskrenom svetloscu
i jedinstvenim sapatom svojih usana sustici moje ruke,
izazvaces zajednicki uzdah, i preko moga stomaka sve
vise i neznije vezati svoje misli i prisiti k nebu,
rumenim obrazima i drhtanjem svoje zenstvenosti
ljubiti me i pred nase misli, sacekati pristigle zvezde
padalice.
Pridji, pomiluj mi vrat svojim mirisom zene,
nezno se izlij po nasoj postelji,
uroni zavodljivo sa tvojom lepotom tvoje mekane zenstvenosti,
prevuci se na mene, kao ogrtac, nezno vlaznih emocija,
pa otvori svoje dlanove, uvuci me kroz svoje rumene usne
koje odvec podaju toliku dobrotu medju vlaznim uzdasima,
a ja cu svojom mudroscu duse i uzavrelog srca,
proci tvojim puteljkom znanim u tebi i poput neugasenog
vulkana i u delicima svakodnevnog trenutka u tebi i na tebe
prelepo raskosnim cvecem dovesti kraj sebe.
Razbudio sam tvoju tisinu medju tvojim prstima,
na svim obalama svojih milovanja, zastanem, gde nezno ulazim
u tvoje tokove misli i sa neznim prstima zalazim po svakom
korenu tvoje raspletane kose, otkrivam tvoju cutnju pod obrisom
nebeskog plavetnila.
Uz pomoc ove predveceri, zalazim neznim saptacima svojih prstiju
preko tvoga stomaka i laganim stopama cokolade, dolivam jos svojih
koraka preko tvog malog pupka, nehotice padam usnama da ocistim
svoje staze, i gledam ka vrhu dveju planina, osetih promaju tvojih
neznih dlanova i prepustih se dobroti tvojih uzdaha prstiju.
Kao zvezda padalica zalazis pod moje grudi i nagovestavas tisinu
pred vlaznim jezikom svojih usana, iznova natapas svoje cemerno srce
ka mojim vrtovima pozude, u vrtlogu zanosa, zenstveno se priblizavas
da pod zvezdom padalicom prineses jos uzburkane tisine natopljenom
cokolade, treperimo oboje na vrhu strasti i sretno naslonjena na
moje rame, dok tisina mojih prstiju prevladjuju tvoju tek natopljenu
mekocu tvoga stomaka.

понедељак, 02. мај 2016.

Jutarnji trenutak

Prislanjajuci svoje usne na tvoje,
kapljes neznim paletama boja, zene,
i ehom strasti, zaculo se s dodirom.
Razbuktala se moja vecna ceznja ka
tvojim dodirima i opijacu jutarnju
rosu na neznim usnama,
pa s prvim tvojim osmehom poput
aprilske duge posle kisa sto umeju
da kaplju poput tvojih prelepih boja
ociju uz svaki miris tvojeg razmazenog tela,
pridodacu jos par kapljica,
mojih dubljih misli sto uvek zalaze pod tvoje
talase.
Pa uz prve zagrljaje opiti te neznim pokretima
usana, kao pjev ptica svojim neznim letom
pozdravljaju nase jutarnje trenutke.

Spremila si se nekuda, taman da zakoracis na prag
ja te vratim svojim zagrljajem i svaki deo tvoje
lagane haljine palo je na tepih, koji je vec bio
ukrasen nasom lepotom, ti, ti si stajala posve
ocekivano i nedopustivo da te pustim u lavez svakodnevnice.
Nespretnim prstima mazili smo se, poljupcima ukrasavali
nasu boju koze, slivajuci se udarima naseg strujanja.
Opet smo se zamrsili s prstima, jacim ugrizima ostavljali
smo deo nase prisutnosti i opet se zacuo taj eho sa nasim
dodirima, a mi smo vec bili legli, ti na meni, ja pod olujom
nezne strasti u tebi.

Nameravam s tobom preci do sitnijih detalja mojih zagrljaja,
sretna si, jer smo celina jedna, u potocima neznosti, ko mastilo
izliveno nad slovima, iste one usne sto slikaju pejzaze naseg
tela, kao ti, kad me obasipas svojom zreloscu, jedina u celini
nasih uspinjanja, a razjareni poput onog vetra na roletnama.
Osecas li taj pjev njegov, tu cvrstinu sto zaigra u tebi,
ne sputava vlaznost nasih nabujalih emocija, i pade kapljica
tvojih usana, osecam tvoju zar na meni, osecam i u tebi vidim
divlju zenu, pod mastilom naseg bludnog jutra, ne vristi u
sebi, razderi se i neka odjek lupa po nasim prstima.
Dotrci do moga srca, pod zagrljajima zastani, oslusni melodiju
moje duse i nezno ispusti svoje ruke sto me grle i pusti me,
da kroz tebe osetim svo tvoje vreme i kao covek osetim te.