Miris tuge

Uronuli smo u boju meseceve sonate
gledajuci u te prozirne tragove
svojih stopa, znam, pod stara secanja
smo gurnuli, svu onu ceznju sto se
godinama sakupljala, ali zakljucana
stoji na samim otkucajima srca naseg.

Dahom duge ta misao o tebi se istice,
i u svakoj kapi tvojih reci, sva dela
zaneme sa tvojom prisutnoscu.
Mesec je sam izlio najsjajnije poljupce
za tebe, svaka njegova svetlost nad
tvoje bistre oci kaplju, al to trajanje
je kroz vecnu tamu, prihvatljivo.

Znam da znas, kakve me emocije prelistavaju
i postelju nasu, bojom mirisa nasih tela
podsecaju a celokupni strahovi u moju saku
navracaju.
Samo se jos vetar podseca, kako je biti polomljen
kroz pocetak svetlosti moje duse iznova ostavljen.

Uzimas reci sa usana svojih i slazes na palete
laznih nada, potkovano sretnim momentima, i sav miris
letnji prekrijes bojom jeseni, a vrlo dobro znas
da moje oci nebeske vide tvoje korake sto vise ne idu
do mene.
Voleo bih, isticem neretkim glasom svojim, da si ti
sreca moja, dok sa osecajem gubim svaki trag na brazdama
tvoga tela.

Ne mogu se od bezbrojnih naleta boli srca moga,
povuci u reci svoje i ne smem u ovoj bezivotnoj
tisini, pronaci sebe, taj slatki dah sto dozivam
a uporno tuga pobedjuje dusu sto pazi zbog tebe.
Meseceva rosa u beskrajne tvoje reci, baca isti onaj
kamen sto je moje srce, pod poverenje tvoga bica
i svaku bitku tvoga dodira, zauvek u ambis bacilo.

Govorim ti svako jutro, te nezne niti sto ovo sunce
okupalo ovaj prelepi dan, a izvuci srce i prestati
kucati, dok me ponovo ne dotaknes..

Idem, jer ti ces svojim jakim recima mene dozvati i
sesti, pokrenuti lancano uspomene, uglavnom gledati
u zakasneli trenutak tvojih neizgovorenih dela..

Svake veceri pored mog prozora, svaku noc, posustane
vetar i sto zatekne u mojim secanjima, a ponudi mom
pogledu, plavetnilo nad nebom zablista, neprestano
me podseca na izgubljene bitke mojih zelja za ljubavlju.

Uvek sustignes pred ranim snom, kroz krhotine, i sva ona
brizljivost dodira, nikako slucajno, vec ponosno i
sebicno od svoje talase mene ponovo ubijas,
tim cekanjem gde nada nezno iz mene, lagano istice.

Horizontom pogleda, dve kapi leze i prostranstvom
tvoga tela, ponekad i kad spavas, nastavljam voditi
ljubav sto vecnu vatru u nama, a isto tako na grudima
urezujem svoje slatke usne.
A taj usnuli hod tvoga glasa, izazovno slazes olujne
strasti i razvlacis u ceznjive obrise tisine.

Posmrtni mars tuge

Radost je nezaustavljiva u toj beskajnoj
dubini tvojih ociju, ono te kroz cvetna polja
doziva i sve one osencane brezuljke tvoga osmeha,
socne, bistrim kapima zada razliju se u aurorine noci.
Docices sretnog zagrljaja dok jos je srce vezano
bojom badema, ni zudnje nece biti toliko preslikane
ko ta oka tvoja dva, sto skrivenim mislima razvlacis
svoje tragove po mojim secanjima.
A svi ovi dani su tuzni, ko svece sto gore istopljenom
samocom i sve ga vise u taj cvor veze, a nitima vremena
odveze i ostaju tuzni trenuci kroz prozirne prozore
vlastite duse.
Gledajuci horizontom kako rasipas jednostavne misli
a niz padinu, pruzaju se koraci tvojih dodira kako
kusaju moje vreme, a verujem da je to tek deo tvoje
jave sto sledim i strpljivo cutim, kako zasladis svet
i setim se onih morskih talasa sto ceznu za tvojim
uzdasima.
Ali tu smo mi, zgusnutim redom sna.
Znam, da u dodiru tvojih susreta, susrecu se sva ona
godisnja doba koja kriju tajnu tvojih strahova,
jer zagrljajem istinskog osmeha i bez reci na moje
zelene oci, odlij preostalo svoje vreme.
Kod otkucaja srca svoga, bas u zadnjoj niti u samom
srcu izvora, moju dusu, za sebe nalij, jer samo u nama
dvoma tu je ta ljubav najveca.
Kazem ti naglas, da me iznutra tvoje bice razume,
a osecam kako prostruje ti vetrovi izmedju tebe i mene,
trenutno daleki.
A noc i dalje vlada tobom, jos odzvanjaju sve
one ceznje sto svojim nemim usnama, promrmljas, dok
pucinom svoga tela razlijes tu vecnu vatru sto urezano
slatko oslikavaju, nepregledne pasnjake tvojih pora.
Sasvim su dosta dve kapi tvojih usana da dotaknu ovaj
moj nemir sto se krije u dubini moje tuge, zato na moje
dlanove nastavi pruzati neznost, nehotice dopustam
mesecini da otkrije tvoje poglede dok svake noci
umirem u dubinama svoje tuge.
Tvoje puste reci kotrljaju se niz dobro utaban put,
poput mora koji nosis u sebi a ispod peska ostaju
nedovrsene reci, tananih osecanja, sto kroz belinu
cedis i na svoje prste slascu se hranis.
Dok jos u ovom vremenu moje bice sanja, potajno sniva,
ceka tvoj dolazak kroz hiljade i hiljade trenutaka,
a zna dok jos traje poslepodnevna svetlost zagrljaja
sunca, pripija se uz mene verni pratilac samotnih
koraka..
U mojim uspomenama treperis, prilazis oprezno dok
sa zvezdanog neba rasuti su poljupci nasih secanja,
kako da osnazim se, da utolim ovu glad, dok jos suste
kapi tvojih ogrlica ukrasen mojim prstima.
Ponekad se zaustavis gde rukama potapas moje prisustvo
a ostaje mesto samo za samocu, siroke su te boje tvojih usana
sto kroz osmehe, iznova naslucujem kako cu umreti svake
naredne noci za tobom..

Prohladna noc i usamljenost

Dahom svoga srca oslikavam dugu svoje samoce,
jos dok ne osencim paletom samotnih boja,
sanjarim dnevnom javom uz talase moje patnje
za tobom, stapam se uz te talase sto vecno zapljuskuju
sva moja godisnja doba sto iscrtah pred sobom.
Misli moje okrenute su tvojim toplim rumenilom,
uzivam i plovim zauvek.

Imas savrsenstvo svih brazdi tvojih polja,
iznosis svoja osecanja i cistis uzdrhtale talase,
osecam taj vapaj sto od moja pleca udaraju,
osecam vreme sto pod bljeskom trenutka nestanu.
Imam tu misao sto drzim u svojim prstima,
pokazujem tebi, beloj golubici, sto od belog goluba
stvorih prelepu devojcicu svoju.

Jos pod sjajnim suncem, kosu sam ti rascesljavao
i bojom tvojih njedara na uzvisena mesta vodio.
A vatra sto tvojom zenstvenoscu bije i tuce,
osecam, da sve ovo sto je moje u njedrima,
ostaje zavet samo tebi.

Izvorista su puna moga zivota, zato iz njih izlazis
vlazna, poput crvene vatre usijavas mojim prostranstvom
i prihvatam vecnost ove patnje, sto bolujem za tobom.
Ljudskim paletnim bojama srece, oslikavas sebe sto
prostranstvo zelenih ravnica nikada nece uspeti
preslikati tvoju boju ociju, nadam se onom vetru
vlastitih prstiju da ti rascupa tvoju bujnu kosu.

Moje prste sada grubost ove zime, greje.
Moj verni pratitelj sakrio se u oblacima sneznim,
da sve poljupce moje potajno krije, znam da se
jasan miris samoce rasirio na moje luke i nad nebom
sto ih ispod duge nosim, osecam da lagano vreme
meni nije.

Trebam te u ovoj noci, zudim, jer me tvoja ljubav
obuzela, i zajedno sa njima cekam obrise tvoje srece,
poredjane svuda u labudovim krilima.

Pokrenucu svaki trenutak uspomena, sescu u podnozju
tvojih reci, pogledati na sat tvoga vremena i lagano
zakotrljati tvoje osmehe i onaj dim od cigarete sto tvoje lice
kriju.
A krenuce samo srce da broji dane, onih samotnih zivljenja
a zacuteti i krenuti onom polozaju usamljenosti,
sto ga ceka.
Vreme ce izabrati u prohladnoj noci, da u njoj osetis
kako moja sudba tece, kakva je smirenost mesecine dok
pahulje bele oslikavaju moje reci za tebe.

Sve svoje reci sam ispisao za tebe, a misli moje jos
i dalje cute, svaku notu otpeva moja dusa i zato s
poljupcima pridji ko ovo jutro sto ce doci.
Neizbezno, a samo, jer sutonu se nada sto preliva
beskrajno i trajno, i zato dodji na sva moja polja
tu izrasta moja dusa, kojeg tako volis.

Pronasao sam usce gde bujas kao zena i cekam
u centru tog toka i na vrhovima sapucem tvoj dolazak,
i milujem oblake tvojih pogleda.
A voleo bi te videti, dok se uspinjes mojim telom,
dok medju grudima tvoj pogled zatreperi,a znam i osecam,
razloge svih tvojih cutnji i ceznje.
Osecam, kako premestas svaki otkucaj bedara i sazrevas
u obilnoj vatri, svojih strasti.

Sasvim nezno prilazis milovanjem, taj odsjaj zvezda se
vidi u tom trenutku, da vlaznim butinama odskrines
strasti ceznje, te me u svom zanosu zasladis iscekivanju.
Prostrani su putevi tvoje zenstvenosti, sustizem tom
dolinom puti i u njima oslikavam radosti moje sretne
epohe.

A kad se umiru moji dani, tada samotna tisina zakuca
na moja vrata, jer zna, da ti nisi kraj mene, vec ova
preumorna poslednja nada iscekuje konstantno tebe.
Kad je ova tisina razlomi na dva dela,
iscedi ovu ljubav sto cuvam samo za tebe.

Zna se mesec razbuditi u tvojoj krosnji nabujale kose
i zaborav mu pruzi nemirne korake, dok cutljivo koraca
po tvojoj vlasi, ti, plamtis uz privijene strasti.

Tajna saputanja

Otkricu ti tajnu, sto sapatom po tvojoj dusi
hodam, i kakvo je okrilje srca moga neba.
Secas li se mirisnih suma, sirinom svojih dlanova
prodjoh i u svaku usku uvalu zadjoh.
Zato nastojim da kroz krosnju boja, docaram ti
ove hladne noci sto vape za dodirom neznog vetra
i jacinom svoje volje, zude za tvojom gipkoscu,
a mekani su dodiri sto vecito kroz molitve mene
dozivas.
Dok ti ovo pisem, tebi, zeno, tvojim mirnim dlanovima
na sve cetiri strane godisnjih doba, al bezbrojne
su zvezde sto ovoj noci tinjaju i pripijenih grudi
osecam slatke otkucaje.
Sunce ce se uvek probijati do tvojih slatkih odmaralista
i kad krenu paunovi, raznih boja sto tvojim culima
krase.
Krenucu uzduz neba i sjediniti se uz tvoje molitve
sto me i ove noci zoves, ne plasi se moje sene
ni ovog doba sto dolazi, to je samo otkucaj vremena
sto za mnom drhti na mesecini.
Otmenost ti je jaca strana jer se izlijes u ova zimska
jutra i taj prsten sto sklizne preko tvoga pupka,
saputanjem te vodim do svojih obala, tu gde zivis
u sva moja rajska budjenja.
Zadovoljstvo je kusati tvoje prste dok sunce razgoliceno
sjuri se niz brezuljke tvojih grudi, jer osecam kako
se izlijes u nadahnutom vetru i zanosno zivim u tvojim
ocima.
Osecam zrelost, tebe kao zenu, i neprestano bujam
u tvojim otkucajima, jer me tvoja ljubav za sebe veze,
nastojim i nastojacu, dok sapucem tvojoj dusi,
tiha poput rose kroz tvoju dusu prodjem.

Park tvojih ceznji

U vrtu tvoga milovanja,
probudjeni smo u tisini nasih dodira,
tu kraj mesecine i sunca.

Na drugoj obali,
vlaznoscu te oblacim iznad nasih pogleda,
sazreva miris nasih usana.

Nezno saptas mi cvrkut pozlacenog suncokreta.
Moje ruke plamte,
uzarenim tvojim telom,
plod si moga vrenja i kroz uzdahe moga vetra,
pre obucenog sunca,
navlacim pesmu za te.

Stanimo pod krisku neba,
dok te vlaznoscu jezika razvucem u sva moja
praskozorja.
Ispod ledenog brega, uvala se razvuce,
dok jos sa tvoje kose, miris dunje se izvuce,
a bagrenje mirno drema,
te u dubinu zenica tvoja dusa mene sneva.

Pocastili smo sebe sa nagim telom,
otkako je prosla letnja zega sto nebom mori,
koliko sam te zedan osta, da u cutnji tebe gledam.

Nemir

Ljubim vlazno na uvce tvojih cula
dok tihim prstima posecujem dvorane
tvojih otkucaja.
Prelazim kaziprstom preko tvojih brazda
usana, nezno, sasvim tiho podvucem palcem
preko tvoje vlazne brade, lagano razvucem
pogled tvoj niz padinu, nasih uzdaha.
Dok tvoje usne ostase neme, oseca se uzvik
boja, sto krenuse po zidinama naseg srca
da raspricaju pricu naseg hodanja.

Nad vrtom tvojih prelepih strasti koje podamnom
rasiris i poput skrivenih pogleda slezes,
sve one nabrekle obrise smisljam kako cu odgonetnuti
tvoje stidljive skrivene osmehe.
Umivam se tvojim lepim telom, i klizeci u zubor
tvojih latica.
Slazem da ovaj tok vremena sto sledi, da mogu bez tebe,
nadam se melodiji uzdaha, sto ide ka mome vremenu.
Evo sta se trenutno dogadja.
Sijas u mojim dlanovima, ko samo sunce sto je umelo
umivati tvoje drazesno lice, a kad naslonis se
svojim tankim prstima niz moje oci poteknu suze.
Vidi se bliskost medju nasim prstima, prelama tu
svetlost sto zagonetnom rekom medju tvoje grudi tece.
Dodji, miluj moje telo s mirisom svoje kose,
sasvim lagano sidji na nasu postelju od mirisa tvojih
vlaznih prstiju, zavodljivo poput zene, razvuci svoje
zagrljaje, pa otvori ruke, razvuci me kroz crvenilo
tvojih usana i razbudimo svaki osecaj koji drema.

Znam, da mi neces doci i kroz ove zimske noci
teturaju se dnevna svetla koja me iz pakla teraju.
U dusi mi je lom jos veci, na svakom otkucaju leze
cemerna vremena, nadam se tvom dolasku i onom vremenu
koji nikad nece doci.
U svakoj noci, nemir dodje u moje srce i nad purpurnom
rekom samoce otrgne se kontroli, a uzitak lepote
koji u meni donosis, sve mi moja tuga raznese i
na moje oci ostade kisa da lije.
A ja cu mudroscu svojih vrlina da kujem reci
i sve vise vezivati tvoje zelje, sto pod znacima
neba oslikavaju jedinstvene sapate tvojih kretnji.

Probudili smo se u promukloj tisini nasih prstiju,
iako je priobalno podrucje tvoga milovanja iscezlo,
svakim tonom koraka, nezno zagazim u zvezdanu svilu
i sa pregrst poljubaca nadovezem ka tvojoj dusi.
Samo naslucuje se pticiji pjev, pozudno i saliveno,
sva ta mirisna raskrsca, otpijam sa tobom zuborne
strasti zagrljaja.
Da, to je taj nemir sto moju dusu lomi, rasparah
niti vremena, lagano prstima skidam veo sa svojih
pogleda i sav ogrtac tvojih udisaja prebiram,
kroz celu vecnost brisem besmrtnost tvojih dodira.
Prodirem dubinom tvoje mesecine.
Nestajem u prelepim gajevima tvojih bokova,
gde u svetlu tvoje nage zenstvenosti,
neprekidno treperim na vrhu tvojih usnulih usana
i iznova se sretan budim, jer sa nadom ocekujem
tvoj povratak sto ovaj nemir u mojoj prisutnosti
nastanjuje se.

Okean samoce

Nekad se probudim pre sunca, sto ume zevati po nebu
nasih htenja.
Pokusavam odgurnuti tu patnju sto u mojim snovima
seta, al kuda, ne znam.
Hladni su moji dlanovi, a sunce vesto skriva ples
na mojim prstima, zevajuci i razmisljajuci,
kud si voljena moja, ovoga jutra odskitala.
Jos me bole ta predvecerja, gde ocito mraz sprema svoj
veciti dolazak, hladnije vreme nadolazi a sunce se
jos neda.
Nadam se tvojoj senci u onim kasnim uspomenama
sto savladaju svaki uzdah mojih usana.
I dalje drhtim u senci usamljenog labuda,
tu je taj vetar sto samara, ostavljajuci perije
rastopljenih strasti.
Dopusti mojim culima da vode preko tvoga tela,
jer u suncu ima podosta pogleda nasih,
a ni mesto ne manjka, jel te oci moje ljubavlju
greje, a dusa pati jer nema tebe da je ugrejes.
Dok sam jos zaplivao u tvojim snovima a neznom
idilom talasa u tvoje narucje, obasipao mekim
usnama i svakom zvezdom iscrtavao pute tvojim
necujnim prstima, a tek uzdasi nasi u melodiji
leptira zastace pod obrisom njihovog najlepseg sjaja.
A dusa tiho jeca pod vatrama tvojih zagrljaja
zapovedali smo neznoscu da otopi sante samoce,
koje su nasukane na moje obale, ali gusi moje srce,
svaki uzdah sto si blize, a slutim pejzaze vlaznih talasa.
Bojim se ove studeni sto donosi tugu mojoj dusi,
znam a vrlo dobro osecam paucinu samotnih niti
sto vezu moje stope, al kad se setim da umes naliti
strasti ka meni, tad je sve zamrznuto na tankom ledu
moga vremena.
Pisem ti ove reci sto skriveno u boci vremena stoji
niz lice mi kanu suza mala sto vremenom se sakuplja
da niz okean tuge ode, plasim se pucine kojoj stremi
tih vetrova sto lome, tog doba sto ce laganim talasima
opet naici i na strmo kamenje razbiti moju dusu,
sto ce opet patiti kad te nema.
Al taj talas sto se moje bice s tugom bori,
vecita bitka nad horizontom bez pobednika,
a sami isti borci, bore se za nove talase i
sve te muke sto naidju pod moje zagrljaje
moja nada umire, razapeto stoji ko sam bajrak,
trenutne pobede.

Na vrhovima prstiju

Vrhovima prstiju iscrtavam po nebu tvoje nalicje
i tako tim recima mirisnih spojeva izranjaju,
doci po tebe kroz sve te ravnice i svako granje
ispleti u kosi, al zapoceti oslikavati pogled
u bokovima tvojih strasti,
sa usana cvet se osmehuje dok ranom zorom
u zagrljene ruke pohraniti tvoje telo.

Dok ustanes prvom zorom, ja pod usijanim nebom
docrtavam dah tvoga budjenja i kroz pucinu tvoga
zevanja, ko zamirisano sunce uranjam u tvoje uvale,
al nacrtati osmeh svemira, svu onu bastinu tvojih
pokreta i svom snagom drhtaja osencati,
tako bi zapoceli strastvenu zoru kroz nase susrete,
uzeti te u obrise narucja, stopiti se u tebi i zaploviti.

Ja bi sve to nebrojano puta uradio, sve dok se ne zabrojim,
pa sve ispocetka do beskraja, a tvoje lastavice od kapaka
umivao svojim vlaznim usnama.
E moja ljubavi, sa nocnih nebeskih ogledala kroz svaku
kap kise dolivao sebe samog, udahnem te i mirisom opijen,
dok sa mojih dlanova svo zelenilo sto tebe miluje
zaustavi nas i od vremena otkinem.

Oprosti mi sva moja nevaljala cekanja u tvojim snovima,
oprosti, a volim da se usidrim u tvoju usku uvalu, zastanem,
pod daskom tvoga daha i uzdignuti se ponovno lepotom tvojih misli.
Kako cemo smiriti strastvena jutra, kako cemo prileci uz te smele
talase i kako dotaknuti svu krosnju zagrljaja sa kojim smo se
prirasli.

Zvezde veceras pletem, ispod podlugova secanja, na nasoj terasi
kud nas je omeo miris jutarnje kafe.
A mirisom ljubavnih cvetova iznova otvaraju pupoljke nasih ceznji,
dok smo jos zaceti u skoljki vecnosti sto kroz vecnost putuje
zagrljeni.

Saputanje tvoga jezika

Snaga poljupca tvoga
u mome narucju ruku,
sa izvora moga tela razbudjuje
se ta tvoja vestina neobuzdane
kose ko vijugavi sjaj u tvome
oku, uranjam u te prelepo
bukete tvojih crveno jakih
bradavica.

Nestacu u nitima zore,
a osmeh tvojih jutarnjih dodira,
kroz srebrne pute moga meseca,
bezbrizno po meni se izlij.
Postanimo zedj nasih vlaznih
uzdaha.

Glasovi se namnozavaju dok noc nam
traje, nevidljiva rosa opipljivo
rasteze, zlatni tragovi sunca slute
i sa crvenih usana s'ljubavlju kaplje,
ljubav nas greje dok nase sunce nemirno
sanja.

Nabujale su grudi tvoje,
miris tvog daha menja boje,
jos u mojim ocima paucina tisinu plete.
A usnulo lisce sapce svo znanje rubina
o tvojim usnulim usnama kaplje.

Ne smeta mi ova iskrena nocna bura
sto se kroz nocne reke rastapa,
prevazisli smo sve zemaljske reci
i zato u tvoja njedra moju dusu stavi.
Zauzeo sam smisao tvoje zvezde vodilje
i sad cujes pjev, tu kraj gajeva neba
kako ti vetar kroz tvoju cupavu kosu sapce.

Daljina se razlila, ko godisnje doba

Patnja nije u toj odsutnosti,
niti sto s bolom dolazi.
Imam te u ljubavnom dahu,
prisutna si moja tugo
i san za kojim krocim ove noci,
prisutno je s tamom,
jer daleki su ti trenuci
koje cu sacekati s nocnom trpezom
svojom.
Imam te u dlanovima,
prisutna je ta daljina tvoga glasa
a ove noci, i daljina je jos dalja,
i pogledima svojim ka odrazima noci
te trazim, a mesecina bljestavo bela
ocrtava odraze tvoje, ko pahulje u
tuznom snegu.
Sakupljam delice uspomena,
znam da te ima po mirisu tvome
ima te u ubranom cvecu i u ceznji,
na svoje dlanove te pruzam
prisutna si nepomicno ko ovaj san
u usamljenoj noci.
Zadrhtim pred ulazak u snove
rastresem onu paucinu dnevnu sto se
sakupila na mome telu,
i sve one kise iz olujnih ociju mojih,
tiho pada san na oci, placem,
jer sudbe se bojim.
Znam, teza su jutra posle ove noci
u dugim dnevnim treptajima se nadam
da ces mi doci, ima te, uvek si prisutna
moja tugo od tebe ne mogu pobeci.
Noc je duga, oprostiti mi nece,
imaju te moje misli, osecam nestanke tvoje,
a pogled se suzava stalno, cekanjem slutim,
jer kao da okean nebeski preliva u tvoje oci.
Tisina je prisutna, oseca se vazduhom,
ta praznina od zagrljaja, a jos te imam u
ovom usamljenom casu.
Patim i ove noci, jer znam da neces doci
i u poljupcu nemirnih suza,
prisutnost je oplakanih obraza mojih.
Okrenucu se ove noci u potrazi za tvojim dahom,
a znam da ces mi pobeci, jer sreca bezi od
tvojih reci, oseca se tisina u tvojim talasima
reci.
A odsutnost tvoja je patnja srca moga,
i u tom cekanju bol me rusi, plasim se
sudbe, jer opet ces mi pobeci.
Docice jutarnja smena starih uspomena i taj
miris vina od sinocne buke, spoznacu te po
uzdahu svome, a ti ces me raspoznati,
po uplakanim usnama mojim..

Tvoja cutnja je moja bol

Na ognju vremena, moje srce na nitima trenutka puca
i jos mirisi te noci, pogledom ce se pronaci.
Zagrljeno iskricama vatre, u mislima tvojih uzdaha
osetim onaj nemir sto prelama i delici secanja smesteni
na vrhu tvojih latica.
Taj zlatni ples tog ognjista kud moje srce lomis,
koliko god ga polomis ono iznova se radja i ceka
kada ces svojom cutnjom, njemu bol da nanosis.
A mekocom usana, spoznala si moje narucje meseca,
i zato nezno se privij uz moje telo, sto te cuva ove noci.
Drhtavim glasom dozivam te ovog casa, i sa palete ljubavi
oslikavam ti tvoja htenja, vremenom cu sacekati da i u
moju javu zastanes.
Ne budi se dok na tebi ostavljam zagrljaje,
s njima zavodim tvoje velike bradavice i necujno jedrim
pod ugrizima tvojih pora.
Sve tvoje dodire cuvam pod platnom vecnosti,
da kad mi dusa promrzne od ove studeni za tobom,
ja otklonim mrezu samoce u ovoj noci sve dok drhtanje
vrelih kapi sa mesecine ne sklizne.
Umem oslikavati moju dusu, niti vatra je moze sagoreti
koliko se tvojom cutnjom bol razlije.
Znali smo osmehom prstiju proci na sva skrovita mesta
i smelo nametnuti treptaje tvojih ukusnih udisaja.
Zato, prepusti mi tvoju smelost tog tvrdoglavog koraka,
osvojicu mirisne bokove tvoga horizonta, a moji uzdasi,
tek izasli ispod krila tvojih leptira.
Nagovestavam tvome vetru da cu zanosnim okretima svojih
pogleda, kroz drhtaje tvoje kose, pronaci dubine tvojih
misli, neka nas neznost povede, samo neka odstrani ovu
patnju sto za tobom jeca.
Noc naseg vremena, lezi na postelji ove sadasnjosti,
jer smo prstima nagovestili, pa i ocima izlistali stranice
nasih zelja a i sama si znala natociti nasa sretna lica.
Ustacemo ranom zore nase postelje i rasipati nas znoj,
slutim pejzaze vlaznog saputanja, i sve delice trenutaka
naliti u reku nasih milovanja.
Moj svet se nastanio na pucini tvoje koze, a zudnje olujne
popracene u hodu tvojih stopa, oh, kako je bozanstveno
presvlaciti boje latica po tim rubovima tvojih usana.
Nudim ti ukus svitanja moje ljubavi, a ljubav tvoga zivota
zapocinje neznim otkucajem suncevog budilnika nase sobe.
Sa istoka kada dodje, dan i noc, besmrtnom stazom susretnu se
ja se tada na obrazima tvojih dodira, odmaram.

Aleje tvojih snova

Eh, umes pisati dodirima svojih prstiju,
zavuce se po neki prst tvoj, bas na usponu
tvojih zudnji.
Noc je ova tako carobna, i smela, a mesec
je iznova krvavo crven zbog mene, ta nasa noc,
natopljena nasim kapljicama znoja a ta bistrina
prepolovljena, razbudjena, zanjihana.
Takva je nasa noc, poput sna duboka dok u treptaju
oka tvoga izvija se okean tvojih zelja.
Dok jos gitara otpeva tvoje melodije srca
pod basove tih sumskih delova tvoje koze,
raspustio se vetar sto ti neumorno razbuktava
tvoju kosu, poput paperja, raznosi postu divljih
vetrenjaca.
Niz pramenje tvoje kose idemo ispocetka, kud nas
odvode talasi jer njena struktura je nastala iz ceznje
a obrisi njeni nastanjeni su na obalama, gde ljubav
ceka tu gde se ljubimo..

Naucices svojim putem, koliko su mekani moji dodiri,
koliko u meni skrivenih ceznji imas.
Odgonetnuces molitvu svoje duse, prisvojiti osnove
kretanja ljubavi, zastani na trenutak kod prvog koraka
tvojih usana i taj dugacak red zagrljaja podsetice te
na usponu nasih emocija.
Napregnes li dovoljno sluh, rasaznaces ovu noc sto za tebe
tkam i u njoj moje ruke, kako izrastaju u tebi.
Da samo prepoznas tu vecnu tajnu, a ako dozvolis i sebi
prepoznace i oni tebe.
Ne zelimo tisinu u nama, to nikako, samo cemo nastaviti
putovanje do srediste srca naseg i usput smireni u
beskonacnoj paznji uzivati.
Prihatamo, jer smo nasom vatrom rasprseni i zbog toga darove
sakupljamo na izvoristu nasih kisa, dok ljubavnim pricama
ugusimo taj sveopsti haos a znaj miluje nas milina,
te vatre u nama..

Pomislices kako je sve moguce, odjednom da se u meni javlja zora
i dok snivas prekrivena svojim snom, dah vetra posete te mirisne
predele moga tela.
Sve je to razlog za dolazak u tvoj san, mila moja.
Odgledam se na tvojoj slici i znam kad si prigrlila svoje sne.
Krajickom svoga oka oslikavas pomirenje i ja te obgrlim snaznim
odjekom uspomena.
Znam da znas, kako je biti uhvacen trenutkom budjenja,
kad smo preslikani od svih obzira i kako nam posle nemogucnost
povratka opstaje, zato te grlim secanjima i dalje.
Tu smo jednaki, istom navalom koracamo zagrljeni kroz vecnost,
vec naprotiv pevamo, zelimo jedno u drugo naliti tu utisnutu nadu.
Od celog pomeranja, nismo zapusteni, vec smo alejom zagrljaja pod
pecatom ljubavi obasipani, i nismo izmisljeni, stvoreni smo iz
praska svemira.
Dok jutra nose sa sobom stabljike zelenih gajeva, jos malo ti
prinosim ljubav, a onda ces krenuti dubljim sanjivim snom,
vodicemo je, ti i ja.
Krenuti prvo kroz tvoje srce, sve do krajnjih korenja prodreti
dok jos bojom svilene melodije odigramo nas valcer treptaja pogleda,
jos malo, i vodicu te u samo narucje svojih dlanova.

Jos prostorom vladamo, jos sanjam rubom tvoga oka, ne budi me
dok ti u snovima prekrivam tu opojnu dusu, nekako se primiri
kad milujem donji deo tvoga tela..

 

Senka tvojih prstiju

Pod senkom tvojih prstiju, smenjuju se sva ta godisnja doba
sto nam prostrujise za svaki taj trenutak sto okusih tebe
kao zenu.
Pod malenim komadom neba ponudila si sebe u svom tom mastanju,
prepustas veri tvoga bica, pa mi darujes plamenim oblikom
svoga tela.
Pokazujes kako se treba ophoditi tvojim vrlinama zivota,
i glasovitost tvoja je u kristalnom mesecevom sjaju,
a usput ljubis moje ruke svojim ramenima i kroz sva ona
saputanja, iskrenih ociju, privijas se uz mene.
Otkad su te dve reke sustizale nase zagrljaje,
a tople boje napojile svrhu prstiju, talasima strasti
zalicemo nase prepone u bujice najsladjih kapljica
a tek zuborom tvoje puti, u tom govoru, susticicemo
nase prve zelje.
Jato ptica su na obrazima tvojim, ah, ostacu i dalje u senci
tvojih vlaznih usana, cekacu velicanstveno njihanje bokova
i dvostruko savijen u narucju tvoje duse.
Nasli smo se medju stablima tvojih udaha, ljubav nas od sada
ne ceka, vec zagrljeno viori na tvojim njedrima i ceka moje
slatke ugrize, priblizi se, da otklonim onu bol sto ceka
u tvojim hodnicima vremena.
Kad nebom preovlada tvoja boja kose, ptice vise nisu iza
tih tamnih oblaka, a u mojoj dusi pocinje predstava, otpoceta
zlatnim nitima tvojih emocija.
Trebaju nam sva ta godisnja doba, svaka sekunda odevenog proleca,
i to leto nad obalama tvoga tela i ona jesen, sto zapljuskuje
moju uvalu sto kroz zimske noci, lezim nasukan.
Osecam, da imamo smelost naseg tela a strast proviri tu gde
sunce otkrije meseceve ljubavne staze do tvojih toplih ukusa
jagoda natopljenim na tvojim neznim usnama..

Bila si u satenu divljih ruza

Bila si u satenu divljih ruza,
ramena su ti bila okovana liscem vremena
i u tom dahu mirisnih latica, sva si bila bliza.
Taj ukus, tog zagrljaja, spustalo se niz ceznjivu
stabljiku tvoga tela.
Nastojim, da budem jos blize dok satenski plast
tvojih pora obuzda moje nemire, sto zajece pod
prstima tvoga dodira.
Otvaras svoje latice, polako, poput vetra
sto uporno pokusava da rascupa sve moje zagonetke
sto posadis u onom semenu, nasih pruca.
Uzeo bi te u svoje narucje, pa ispratio,
nase sunce sto te svojim zrakom nezno miluje
dok svojim mirisom snova u moje srce prelivas.

I mi ljubavi, susrescemo se na dukatnim poljima
suncokreta.
A tisina ce zavejati nase tragove na proplanku nasih
poljubaca, i osluskujuci nase predele zavejane melodijom
naseg srca, setno i ceznjivo doba, temperamentno klizeci
kroz nas mir.
I sad zvuk nasih uzdaha plovi na mesecini, kao ovaj tamni
svod sto iznad nas cuje se po jos neki huk vetra,
taj huk u narucju zvezda, osetiti taj trenutak sto
ljubavlju hrani.
Tako silno zalazimo u unutrasnjost nasih misli,
kad maglina ona jutarnja legne na ozeble trave nasih pora.
Veruj, nedostaje mi taj ukus tvoga poljupca, posve tih,
a ujedno jedino tvoj.
Zato legnimo slobodno, nek viori osmehom, i zagrlimo se
pre nego sto ova noc pocne da nam okrece ledja.

Uostalom, prepoznali smo se u srebrnim nitima cutljivog neba,
a jastuci kipe, pod toplim medom, i sigurni u beskrajnom
posmatranju tvojih pogleda, razlijmo te uzdahe sto prema jutarnjem
suncu krecu.
Zudnja ovoga vetra, nije u iskricama tvojih bedara, ako nas je sve do
sada napustilo, i bili smo niciji, sami u prosloj jeseni,
u senci nasih tela, pod svoju kozu zalutali, ove noci, mila moja
prelivam nase guste snove u tvoje telo, dok zudnja iscrtava moje nalicje.
Darujem ti mesecevo prstenje nista vise ne trebamo,
jedno ka drugom nizu ostaju nam secanja pod sjajnim rubinom crvenih usana
tvojih.
Verujem u svim mojim culima, prosetas svojim prstima, uz korake zagrljaja
tela, obasipas svu onu ljubav sto u vatrama tvojih ociju
zavladava isti onaj moj nemir, sto kroz moje vreme proviri..ona poema
o ljubavlju zajedno.

Ali ti ne znas, ljubljena moja, da sam jos uvek ranjenik ispod tvoga neba,
nit nebo moze dosegnuti tim odjekom odsedlati, svu onu bol sto nebom
odjekuje svaka bolna kapljica..
A svetlo je krik u senci istocnog vetra.
Zato uzitkom uzbudjenog srca nudim ti blagostanje svojih ruku,
i pod dodirima mojih zelja sve u nama traje.
Razbuktavas strasti pred nas dolazak, nagovestavas nagomilanoj tisini,
odakle dolecemo, zaplicemo ukus vreline naseg jezika a jos uvek sledimo
iskreni osmeh ka putanji zagrljaja.
Posejmo nase bele dane, ka zimskim nocima, kroz dusu bicemo nagradjeni,
osvesceni u boji zvuka neznih celina dok prelecemo s jednog na drugi kraj
naseg tela.

Razlila si mi se u slova moja

Tuzna je ova noc, sto kapima kise zalivam tvoje tragove.
Znam kisa ce proc, ali ti ove noci neces doc,
praticu uvale tvojih usana sto niz padinu mesecevog osmeha
prolaze, i u rana svitanja cekacu tvoje uzdahe da zamagljene prozore
obrisem svojim suzama.
Kapljica sa usana, bolece sto nema svoju druzbu da je ljubi,
nit onaj vetar sto leluja tvojim bokovima, opstace samo secanje
da te iznova vratim u svoje nezne dlanove.

Svake veceri istkano oslikavam tvoja njedra i sve one ravnice
sto odolevaju mome jeziku, odvajaju ovu noc samo za mene,
a dok se misli razvuku ko nebeski oblaci iza svih mojih misli,
ipak nastoje uklesati ovu noc sto tkam za tebe.
Oseca se taj vazduh tvojih mekih usana, sto prostires nebom,
tvoje grudi sanjam, tvrde bradavice ko zvezde sto neprestano
sjaje.
Plodna su to polja, prepuna slasti i dobrote, rastezes se preko
tela mog, znam, doneces mi i ovog jutra to setno sunce
sto me verno budi, cekace sunce jos bolje dane.
Znas i sama mila moja, da moje misli nikada ne cute,
i dok jos budemo vecerali ove noci, cisti poput rose jutarnje,
a vreli poput uzarenih ruku, sto cekaju nas zagrljaj.
Katkad dok spavas predjem prstima preko trepavica i vrtom
tvojih medja, sustignem onu lastavicu otkucaja.
Jos biram reci tvoga osmeha, opisati jutarnje nalicje tvojih
kretnji, raspisati poteru nad rosom zada kroz te treptaje
obasuti stazom strasti.
Dal kad zavrsimo sa jelom otpevati nocni zov tvojih leptirova,
znaju oni mekocu mojih dodira, gde osecaju izvore uzivanja i
samog vladanja.
Ali moramo raskloniti jutarnju izmaglicu na nasoj postelji,
to uzbudjenje medju grudima postoji,
strast se preliva i vristi kroz nase udisaje, i sve me zove
u tebe da jutarnju svetlost otkrivam, jer osecamo,
da si ispod mene sasvim gola.
Nocima se imamo, emocijama se hranimo, dok jutra proteraju
sve snove na budne trenutke, u svanuce odjeknes i stopim se
u cvrstini tvoje vlazne zadnjice, dok na tvom oznojenom celu
gustiram probrana dela nasih uklesanih ceznjivih misli.

Zamislim svakog trenutka, miris tvojih poljubaca, a tu njihovu
netaknutu prirodnu tisinu ovladam tvojim srcem.
Krajickom oka, kud su prosli moji prsti, sladim se nutrinom
tvojih uvala, dok jos cutnjom tvojih pogleda, sav taj bozanski
ukus tvoje nutrine cedim u svoja usta.
Ali pripasti nam boja suncevih suncokreta i taj mir naseg susreta
uz ispijanje jutarnje neznosti, da li se opremiti boljem sutra,
a zasto cekati da nam onaj od On od gore povuce, privuci se ti sama,
ako nas je on sam i spojio.
Ali ti ne znas da se ja stapam uz stisak tvojih ruku, a ta zudnja,
u nama vlada, tela nam se spajaju, jer oni medjusobno pripadaju,
ko sto nase duse spavaju pored svojih nagih tela.
Cekaju nova svitanja, za nove pobede, nova jutra sto ce dolaziti iznova,
jer spajaju ono sto od praskozorja znaju sto oduvek su cekali
tu ljubav sto ih spaja.

Mesecevo hodanje preko nagog tela

A mogu li ja da ofarbam puteve duse tvoje,
u sve one dugine boje sto prelistavaju tvoje poglede,
sasvim nezno priljubim usne na tvoje prozore od duse.
Bas u tom otkucaju srca tvoga,
utkam simfoniju svojih uzdaha da ti remetim svakodnevnicu,
da ona ljubav u tebi rastopi se u tvojim dlanovima
dok me milujes u svaka jutra sto mojom ljubavlju,
okupana se budis...
Taj prvi san jutarnji,
sto ovlaz svojim telom orosis moje dodire.
Jos uvek pamte to jecanje razgranutih tvojih ruku,
mirisnih pogleda dok se jos ne naspavano sunce,
rasulo iznad tvoga tela.
A taj moj dah ponovno ce se dici tvojim imenom,
vremena jer tiho poput jutarnje rose,
sto razlije se na krosnje velikog oraha pored kuce.
I iz kojeg ce taj isti moj dah, natapati i zauzimati tvoj pejzaz
bezbrojnih zagrljaja sto secu po meni,
tom muzikom svih boja,
odneces sa sobom moje zelje,
a voleo bi da te utapam u nase nebo i oslikam,
svim tim bojama nase muzike sto u sudaru naseg tela,
odzvanjaju svi oni nemirni kristali naseg znoja.
Na malim uvalama,
gde oseka i plime posustaju na mojim usnama.
Lepo je upaliti male svice u tvojim ocima,
onu strast prevuci preko nagog tela,
prelepo je plesati prstima kroz svu travu tvojih pora
i u samoj vatri tih cekanja, sjediniti nase uzdahe,
raspleteti nevidljovost i tvoje telo uranja u plamtece paperje,
dok snagom krilima svojim, izranjas okupana i iznova rodjenom,
zaljubljene zene.
Nemoj posustajati i horizotnom svojih ledja u pitka milovanja i
svim tim plamenim udasima,
rasplamsaj to sto u tvojim bedrima jeci,
pod iskricama rubova usana,
da umesto silnog cekanja,
u sebi dozivis mene,
a ljubav tananu kroz mesecevo hodanje,
osecas snagu moje ljubavi za tobom.

Gladne zelje, divljih vetrova

Mozda cu katkad proci tim ulicama kuda smo nekako gazili
kroz zivot.
Mozda cu jos otpratiti tvoje neme korake do tvoga stana,
praticu to nevreme sto se priblizava,
cekacu da me odvede od tvojih susreta, bolece,
ali cuvacu snagu kad te ugledam.
Kako se pod crvenim mesecom ogleda tvoj osmeh,
tako crven a udaljen od mojih uzdaha.

Kako opisati taj dogadjaj sto sledi,
ko tvoj osmeh sto se radja pri samim pogledima tvojih ociju,
kako se gladno setaju po mome licu,
vazno je umeti otvoriti srce i dusu,
jer sunce zajedno peva u njihovom jatu,
nasih probudjenih ptica.
Sedeti u krosnji vlastitih poljubaca,
nekako smireno i bisernim tvojim ocima
kako si samo zamirisala predele naseg cekanja,
miris tvoje koze.
Pod hladom tvojih zednih usana,
stalno pristizes uzdasima hiljadama tvojih cekanja i ceznji,
znatno se okrenes ko balerina nasih krosnji
i u tom zalasku meseca u tvojim ocima,
pod krhkim prstima iskrice pucaju
i presvlace se u dugine boje tvojih poljubaca.
Ljubavnim svetlom sto raspara nase nebo i onaj govor ptica sto
neprimetno skuplja, te pore na tebi.
Ali cesto u predvecerskim satima klize niz tvoje telo,
te kapljice od tusa,
gladno je za dodirom topljene ljubavi u tebi,
struji kroz oseke i plime tvojih slatkih osmeha,
stidljivosti.
Pre nego sto si koracala od nekuda,
zakoracio sam prstima po tebi i s uzivanjem se
zasladio tvojim mirisima, zbrajati te setne ceznje,
tako mirno prileci kod svakog dodira, poput sna,
razviti jedra lagano uzivati u horizontu sa tvojom dusom.
Dok se dusa tvoja prosetala s mojim poljupcem
preko tvoga prelepog tela, u daljini se skrilo,
ali punim u svojim dlanovima tu mesecevu sonatu
tvojih gladnih zelja, a izdaleka sustavog lisca sustizes,
kroz svilenu kosu..
Otpleses ples na krajicak nebeskog puta, tu,
gde se smenjuju nasi uzdasi..
Tu se jos pronadjemo medju hiljade i hiljade vetrova,
nasih pogleda.
Kad zapocnes cutljivim recima,
znam utapkala bi me u svoje nebo i sve one zvezde padalice
koje za tobom svetle.
Sakupio bih ih u mrezu slatkih dodira,
a ti poda mnom razgoliceno cedis ovu strastvenu noc
u prelepa svitanja, odnesi te umorne kise do nasih usana,
utapkaj svojim cutljivim recima,
raspusti svoju divlju kosu..
U samoj vatri prstiju i horizontom tvojih ledja,
prostire se ljuljanje nasih dveju dusa.
A dah je neumorna tastina divljih vetrova,
samo ukrocena izmedju sna i jave
tu gde se razvuces svojim nagim telom,
preko neumorne plaze svilenih carsava,
ima potrebu za slatkim nutrinama svojih ukusnih kapljica
koje oslikavaju iskrenu dusu, pod pampurom mirisljavog vina.

Bili smo rasuti poput zvezda

Bili smo se rasuli u male komadice azurnih obala
svakom uzarenom talasu smo prkosili, svu nasu
slast sto je bojom mesecevih stopa, oslikavalo
prelepi ugodjaj nama dvoma.

Mekani obrisi tvojih cvrstih bradavica kotrljali
su se nad pucinom mojih pogleda, dolivali su one
trenutke uvezbanih macijih ociju koje zadju nama u sne.

Zapricali smo se govorom nerazdvojivih ruku, dok se jos
osecao miris sa tvoga stomaka, donosici sa sobom
cvrkut tvojih usana.
A strast se podvukla pod morski cilim od talasa i
pri svakom dodiru nasih prstiju, cedila se ona nutrina
naseg pjeva.

Ta noc nas priblizila uz pomoc onog peska sto sa tvojih
stopala skrivalo uvojak istetovirane crvene ruze,
kako god si koracala prema meni, tako je i talas bio veci,
ali ujedno i tih na tvojim usnama.

Veceras smo u taj pehar nalili aurorino vino dok su nebeski
pegazi donosili bistre kapljice kise kao zrno neumornog sna,
potreba za tvojim mirisom boja i sva ona prisutnost u
saputanju tvojih reci, osecam, da ne mogu ti pobeci.

Toplina izmedju tih butina, mila, zaustavi vetar u palubi
morskih eseja i sve one ceznje za nama zapali, u velike
dodire ljubavne rastvori.

Ova noc nad nama kruzi, cuti i slusa, kako usnama pevusis,
ispijmo inspiraciju neprolaznu i laganim stopama zaokruzi,
nista najsladje nema od boje mirisnog tela, zato radoscu
dodira medenih uzdaha, zasladimo ovu noc sto nam pruza.

Svakako cu reci, posebno je svetlo sto kruzi u tvojim ocima,
svetlo i miris krosnji iz tvojih vlasi, cuvano obecanje
koje retko kroz zivot susrecemo, jer ga svojim dusama
osecamo i kroz ove tamne noci iskusavamo.

Zato sledimo tu hemiju neprolaznu, i to jos ove noci,
kroz sjajnu tisinu koja sleti na pupoljke onih latica sto
pobacah po tvojoj sobi, da se natope svi oni mirisi po
kojem gazis i ostace taj miris, neprolaznih zelja za mnom.

U vrhovima svojih hodocasca, jer tiho na vetrovom osmehu,
izlazis ispod mojih zagrljaja.
Osecam dusom kako smotano hodas, izazovno prosetas mojim
bulevarom pogleda i neprestano skeniras svojim ocima,
ali ne znas, da me opijas svojim uzdasima.

Dragocen si izvor leta, iz tebe se radja ono sunce sto
u tvome srcu, zasipa boje mesecevih muskatli pa niz obronke
nezno primas moj zivot, pa ga dusom u sebe sakrijes,
ali treperis na vrhu svojih ocekivanja i rastvoris se u male
sitne obale, pokraj aurorinih noci.

Plasljiva tvoja strana

U narucje tvojih usana lebdi prva kap
i u ritmu tog vlaznog dodira,
golo disanje se odvija, preuzeta srcem
neumorno grlis i sluh vecnog vremena
na moje usne budis.
Zato cutim, nista ne trebam, te stope
sto nejakom vetru hoda, stalno se uzdizem
dodirima pozude a ni nebo plavlje ne moze
biti, tiho plovis kroz mene.
Ovde, gde se sunce rasiroko nasmejalo tvojoj
cupavoj kosi, a bujne brezuljke tvoga
tela daruju neprekidnim vrelim poljupcima
nasih usana.
U mislima me u svoje narucje poljupca oblivas,
i taj moj pogled se ka tvome nagom telu razliva,
malo prekrije, a najvise se zasladi onom stanistu
gde tvoje srce drema.
Prstima vodim ka onim kapima tvoje slasti i sa butina
lagano iscure strasti, i nikuda kao tada ostacemo
sami, ti i ja, na brezuljku neispunjenih zelja.
Jos cekam to sunce sto tone u plavicaste horizonte
da se preobuce u belinu meseca, sakrije mi one pute
sto vode do tebe.

Seo sam na ono isto mesto sto se talas podvija.
Odatle se pogledom rasiri i svo nebo zatalasa,
taj mir sto nam treba, svako sazvezdje poprimi
boju zvuka tvojih udisaja tako bezbrojan,
ukrasen lepotom tvoje kose.
Da na prstima predvecerja, pregrst zaboravljenih
misli pod mostom uspavane duge, kroz svaki
dodir ulepsa tvoje zvezde sa neba.
Toliko cesto mi svratis u moje stope, onih jutarnjih
ukusa raznih jela i bez prestanka miluju se snovi
tvojih novih radjanja.
Istkane su reci ljubavne, akordima znanim, leprsaju
preko tvoga stomaka iako je pozitivna energija uvek
prisutna, ti se vesto prikrivas u ime zauzeta.
Pisem dusom ko sto govorim poljupcima tvojoj dusi
znanoj, uzivam sto me prekrivas svojim osmehom tela,
zato tiho sapucem prstima u slucajnom dodiru u prisustvu
tvoga tela.
Tada veruj samo mojim dodirima, ne pritiskaj one granice
sto se plase, pusti ih neka odu sto dalje, ti slobodno
pridji mome jatu u obrisu svoga neba, prepuno je rajskih
ptica jer svako svome jatu leti, a ti sleti u moj
vecernji zagrljaj.

Dal si ona prava, il zbrajas svoje setne ceznje i mimo svakog
dodira lezis povijena ka svom snu, cesto nocima oslusnem korake
tvoga svemira, da se razbudim nocima i kroz javu dodjem na
tvoje sne, poljupcima ususkujem nezno tvoje telo.
Pratiti sve te pejzaze i konture tvoga lica, znao sam gde pocinje
i zavrsava tvoj slatki pogled, ne dajem dusu u tvoje dlanove,
vec u svoje grudi stavljam da osetim kako odnekud tvoje srce
plamti.
Moja secanja i dalje kruze ko galebovi iznad pucine nase
koji se pred ogledalom moje samoce neprimetno sakuplja, donoseci
mirise tvojih usana.
Slomljen od noci, prasnjavih ulica svojih koraka, zaustavljen na
toj raskrsnici suza, jos se nebo sprema za prve oluje, mozda ce
i moja dusa da se spremi na put koji odvec kasni.
Znao sam posetiti drvo moje mladosti, jos se setim tamnog jutra
i tog stabla sto svetli u najtamnijoj noci.
Uvek te osetim po znoju tvoga tela, al cutim, tu hranu s uzitkom
prastam, nestala je ta zamorna tisina sto se mom bolu sprema.

Pred vratima tvoje zgrade

Osecas li kroz gutljaje vina onog labuda sto svira,
kako se ova toplina od ove nocne tame spustila na
zemlju, tu gde su tvoja stopala ostavila trag i
dalje nemi gore uz tamnu stranu tvoga neba.
U slucajnom dodiru nase koze oseca se varnica
nasih tajnih zelja, poljupci se zagube, stisaju
pred vratima tvoje zgrade, ne zelim da odes,
zato probaj tim srcem sto u tvojim ocima vidim
glad za poljupcem.
Trazicu i dalje tragove tvoga osmeha, skrti su,
poput setnih svitanja, ostavljajuci obrascice
crvene poput onih zrelih bresaka punih nutrine,
znam da te ne gusi vise tvoj san.
Nikakvu hladnu tugu ne vidim u tvome pogledu
vec u tvoje zagrljaje prilazim, znam, tesko
cu pronaci onu devojcicu sa plaze sto svojim
talasima, prenosi ukus svoga tela i pod moje
mirise nadolazi uz ispijanje prvog jutra.
Sunce se rasilo iznad nas, pod svoja topla bedra
mene smesti, uz svoje uzdahe razlij.
Kesten je poprimio boju tvojih ociju, izvijao se
i maskirao mi pute ali potrazis sa moga tela,
to jutarnje budjenje, prelepog ukusnog dorucka,
ali veruj svome telu, duboko udahni ovo nase jutro
sto se oduvek sprema.
U tom velikom gradu prepunog ljudi, tamnih corsokaka,
na tom plocniku gde tvoj otisak drema, ceka tvoje
stope da im se udruze i moju pratnju, sto u tvoju dusu
navrate.
Kroz svaka svitanja, ti svoju kosu orosis zvezdama
svoga neba, pa ista takva, sidjes niz moje susrete
opazeno sretna, iako si nenaspavana kroz gole uzdahe
preuzimas otkucajem srca a ritam moga tela stoji pod
tvojim vlaznim zvezdama.
Opijen tvojim mirisnim prisustvom tvoga tela, onako,
poput meseceve srebrne svetlosti izvijam se u tvome
pogledu i nestajem u vidu prve rosne kapljice na tvojim usnama,
prosaputas svojim mislima onako ispunjeno zivotom,
presretna sto budna sanjas.
Pred vratima tvoje zgrade, svi ti momenti navrate u toj
sekundi vecnosti, zaslade moju dusu, sto te sretoh,
bas tebe medju hiljade drugih ljudi, onu malu devojcicu
pod carolijom sunceve topline i kroz tvoje sapate osmeha
svu tvoju nervoznu stranu umire, zato hodi ka sapatu mojih
reci spusti svoje usne ka izvoristu svoje srece,
nezno, sasvim nezno pridji, nasloni svoje zagrljaje sto
kroz slutnju cekaju ona nasa jutra.

Tropski dan i devojcica

Gledam te kako niz vetar rasipas sa svog tela iskrenost
i sva ta padina tih kamencica oko tebe sto preslikavaju,
sunceve odsjaje do tvojih ivica pora.
Ali nastojim da oslusnem taj pogled tvoje devojcice
sto se sunca na obalama koje lagano prigusavaju odjecima ljudi.
Nisi ocekivala toliku paznju u tom tropskom danu,
odjek sata usporio se nad horizontom nasih vlastitih udaha,
i jos se pitas, zar jos neko ume poklanjati paznju tvog
usporenog sata.
Zlatnim kljunom njegovog zevanja, odaziva se vrelina naseg sunca,
prekrivena tim redom svojih kapljica, cuju se kako te same kapi
kruze i cepaju vreme po tvome telu i ne opiru se, tom mislju
sto kroz daske osmeha pruzas ruke slatkog kukuruza.
Tim nespretnim korakom zalazis do prvih upijajucih talasa,
otvarajuci srce svoje da udahne slobodom svoga zivljenja a znaju
se zvezde nasmejati tvojim pogledima i naslucivati postepeno
prispavanje na obalama naseg grada, jos mala sitnica sto vrelinom
tvojih usana oblizes, tek zapoceto predvecerje koje ti sledi.
Uzivati u onom suncu sto se sakrilo od nas, propustajuci kroz
oslikane oblake za tvoje poglede, klizi po nasem svodu uzareno
bice starom nekoliko miliona godina, uvek sanja o tvom uzdahu
mesecevih eseja.
Lagano u moje ruke spusti odraz svojih zelja i neka ponese vruci
vetar sve tvoje skrivene zelje od mene, pronacicu ga na toj obali,
kud se nasa stopala dodiruju.
Znam u tom dodiru kamena i tih skoljki sto si iscitala iz bele
knjige, ma ni letovi bezbrojnih aviona sa razlicitih destinacija
ne mogu odgonetnuti boju tvojih pogleda, ko onaj dodir prstiju
sto klize kroz tokove tvojih podrhtaja.
Zato kroz niti svoje privezi jos jednu notu izvora, samo u sebi
zadrzi svo ono zrnevlje sto po svojim snovima hodas, ali samo polako
da se ne sapletes od one talase sto ti kroz snove tvoje upletem.
Zahvaceni milionitom delu uzdaha, a izmedju tvog prelepog tela
lezi neka tajna neka, kroz dogledno vreme rasaznacu bas u tom
trenutku razmazivanja.

Umorna reka samoce

Oslusnuh kako niz zelenu reku rasipaju se tvoji vreli dodiri.
Ponekad zavidim toj mutnoj vodi sto skriva te dubine
od mene, promatrajuci oblake osetih tvoje korake usana pod
mirisima nejakog vetra, sto brsti priobalne krosnje tvojih
uzarenih pogleda, i krivo mi sto se u sudaru nasih maze i
sve to kroz najednostavnije cestice udaha, umire se.
Misli moje i dalje teku kroz muzicki lavirint,
i zamisljam koliko je potrebno vecnom moru da prebrodi moju
samocu za tobom.

Tu smo, rece senka umorne samoce, kazivajuci naglas kroz
ponore moje duse.
Pa sta ako ceznem i ne mogu bez tebe..
Zar se uvek poklanja smisao tankim vidicima, i da li kroz
dnevnu svetlost nadolazi noc u zagrljaje ucestale ceznje.
Zar se moraju sjediniti sunce i mesec na nasim prostranim
cilimom, sto nasim ocima krase pejzaze njihovih dogadjaja.
Desi se katkad da nas obidje povetarac uzdrmanih zelja,
sunce se uvek smeska nad kolevkom mesecevih plesnih koraka,
onih sto je samo za tebe igralo nad bisernim jezerom
svojih iskrenih suza.

Mimoisli su se gradovi i njihova zagadjena mesta, a putnici su
otisli svojim tokom ko nasa mutna reka i dalje me kroz sunceve
osmehe rastrese onaj isti vetar koji vecno luta, i trazi utociste sa tobom
i ceka na kraju svoga toka, bez ijedne reci ostaje veran svome
vremenu da bira.

Potraga za hladom

Saslusam svaku misao tvoju
sto podamnom ko morske struje
se rastezu i sve to nebrojano
puta kroz svoja cula nalivao,
a i dalje bih ostao zedan tvojih zagrljaja,
dok nas nas susret ponovo ne zaplete vremenom.
Jos mi je miris tvojih usana ostao na uzdahu
mome da drema, i ceka one dane o tim
trenucima da razmislja, al djavo neda mira,
vec s prvim obilnim sekundama zagrljeno kroz
zrake sunca docekuje moje ruke, nada se tvom
povratku sto ce da mi se vrate.
Jos se oseca miris onih zelenih krosnji iznad nas,
po neki odsjaj sa suncevih dodira izmile kroz tu
krosnju, ne bili dohvatio i okusio nasu zedj sa usana.
Omorina je krenula u tu nasu ulicu, gde su ljudi bili
parkirani na zidinama onako skriveni od suncevih dodira,
a ni mi nismo bili na kraju te aleje susreta samo su nas
posecivali obliznji setaci umornih koraka, po neku rec
dobacivali pogledom dok smo mi zajedno uzivali u prvim
slastima tvojih toplih cokoladica.
Potraga je sustigla na obodima tvoga nosa, nejakim dodirom
vlaznog jezika, sustiglo nas je sudaranje, znamenitosti
vlastitih uzitaka.
Pogled tvoj se zagubio medju prvim poljupcima moga vrta
to je ono drhtavo ogledalo bisernih kapljica mesecevih kisa,
a verujem, da samo njegova jezera prostiru se kroz doline
tvojih cistih izvora, toliko ciste da se kroz tananu pukotinu
misao tvoja opisuje a nad povrsinom, izgovara sa recju.
Usne su bile mekane poput latice ruza, ne u jarkom sjaju,
sasvim dovoljne da ometaju kratke uzdahe tvoje dok su se
branile da krenu u vrele ruke da obgrle izvore rubina moga srca.

Radjanje

Znas i sama koja nas osecanja vezuju, otkotrljaju se oni,
mozda nehotice sjure niz padinu odsutnih svanuca,
prisutna si s osecanjem u grudima i sama u snu kojem
vesto izbegavas, tama je prisutna, ko nekakvo daleko
secanje a opet ta noc sa kojom lutas, prisutnost je sama.
Kad sam sa tobom, izgubim taj pravac svoj i prepustim se
tom skladu sto nas predvodi.
Nije to sto smo sami, i ocima slutim ka onom odrazu sto
nas vodi, oseca se miris mlade mesecine za nama, a ona
bleda istina ima te i u toj meri dovuce pramac i kraj
onih nasih razgovora se zavuku, mora biti da je u tom
plicaku nasih usana, prisutna krisom, ta ljubav tanana.
Setim se kroz suze onih uspomena, znam da te imam u tom
ubranom trenutku tvojih zelja i sva ona ceznja, sto tinja
pod talasima razgovora, imam te u svojim dlanovima,
prisutna i nekako se izgubis u tom raskoraku svojih stopa.
Nocni dodiri su te odavali pod pampurom dobrog starog vina
dok si jos u mojim rukama, snagom vetrova, sa svojih izvora
zrelog tela budila svoje izvore i nekakvom svojom tisinom
neobuzdanih talasa, vestinom vijugavih aurorinih boja
tonula u prekrasne moje vrtove.
U tim strunama jutra, nestali smo mi, ni taj osmeh tvojih
pogleda nije nista u poredjenju sa tvojim dodirima,
ko srebrna put, bezbrizno klizis po putevima srebrnim.
Postala si zedj mojih mekanih uvala tu gde se uliva svaka
nit tvojih aurorinih osmeha.
Ocito taj glas kroz noci putuje, ko nevidljiva rosa izjutra
proklijas nad svojim uzdasima, ti zlatni crveni pupoljci
sto slute i sa uzarenih stopala nocnih nakvasenim,
kaplju i kroz nasa jutra iznova nas okupaju u postelji
prepunoj usnulih snova.
Jutarnja kisa probudila je nabujalu dugu da se presvuce
nad tvojim nebom, dah mirisnih boja, u mojim ocima taj isti
dah iskrenu tisinu sledi.
Tvoje telo je usnulom liscu saptalo sve svoje boje melodija i o tom
znanju o tebi, tek treba da sledi, ne smeta nam, sto se nasa
noc rastapala kroz sve dugine boje, ovoga kisnog jutra.
Okruzeni zagrljajima i sad u tim vrtovima nebeskog plavetnila
sledimo jedini put, tamo gde nasa dusa izranja sa krilatim
konjima, dok jos smaragdnim putima tvoje koze dolivam poslednji
tracak nade ka kisnom jutru nasih pogleda.
Saplicemo se i dalje kroz tisinu dodira, zaplicemo se iskreno,
dok je jos ljubav sveza, ne raspakovana, poput neznosti,
toplih poljubaca, i jos se setim kroz ogledala nedavnih secanja,
da smo se izlili nasim telima i sve one aurorine boje izlili na
nebo, tu gde nasa ljubav ponovno se radja.

Taj otkucaj saputanja

Dok sam ti saptao na uvo, kako volim da uzivam
dok te ceskam po kosi, svojim opojnim prstima da
razdelim sve tvoje misli u svaku vlas tvoje kose.
Bradavicama si takla postelju nasu rascvetanu
ko ruze, iako su latice vec iole navlazene bile
od sudaranja nasih pokreta ruku, taj talas sto
preko malog stomaka tvog prodje do samog izvorista
zrelih uronuca.
Jos dok si svlacila plavu majicu svoju sa beline
tvojih grudi, te jagode bljestavih ukusa,
nikad nisam oklevao sto sam uronio u tvoje
uzarene strasti, ne bojim se pomaknuti zarad tebe
sve one planine sto mi te kriju, a kamoli jezikom
raskrciti svu onu sumu, sto sa tvojih ledja u vidu
pora zakrce vrelu put tvoju.
Merim te lakocom prostirkom ove veceri, a prilazis
mi sve blize jos s usana, ko sitne kise iz tvog
dahtanja, a jos slezes rukama svoje zagrljaje a gipko
telo tvoje pod zamorom zvezda medju njima stoje.
Dlanovima si zracila ka mojim butinama, nastala si
svojim vremenom ocekujuci da te ugledam pod svetlom
iz nase sobe, i zato prihvati moje vreme sto bericetnim
skokom vremena raskosno stoji.
Miloscu moga srca, ponudjenoj stvarnosti namerno dodaj
svoje dodire, neprimetno ka meni sklizni, kroz molitvu
svoga prisustva, oblizi te usne, dok brada se jos crveni,
taj otkucaj, to nama treba.
Prinosim ti cari tvojih prstiju, okupaj i zagrli nasa zedna
tela, navuci svu moju tamu sto u ovoj noci sa tobom lezi i
ne plasi se mojih ociju sto u ovoj tami pokazuju ti pute,
tamo gde treba da ides kuda te moja dusa vodi.

Kazaljka od sata

Veliki je taj prasak pred kapijom snova
u toj niti tisine, ka ljubavnom nadahnucu
osmehom se razvuci.
Sa visina se vidi dragulji sa tvojih stopa
s kojim cu u tebe uci, iskrenoscu me u
ljubav natoci, ka mekanim predelima tvoga
stomaka i u zanosu pravilno nas uvuci.
Svojim vlaznim usnama ljubis povremeno strepis,
dok mesecine otkida latice oblaka sa tvojih krila.
Prozirnim prisustvom se uzdasima primices
i uzimas ovu noc sto sledi, pravo ka pozornici
mirnih voda.
Stakleni je ovaj trenutak naisao, tako rano hodam,
ovim jutarnjim satima a ti, opet lutas svojom senom
i ne remetis vilharmoniju nasih predjenih koraka,
vec kroz neznost svoje krosnje jer one poznaju mirisne
sumske talase nasih jutarnjeg pjeva.
Pamtim te poduze setnje svakodnevnice, pamte i prolaznost
tvoju, ne placu, vec onako kroz setu se dovezu u kutku
tvojih pogleda, gledaju kako ti zivot prolazi,
da, ipak cute.
Cudan je ovaj svet sto stremi da ga upoznaju svi,
s nadom u obrazima ocekuju da miluju sve sto prolaznoscu
sluze, i onda..kako kazaljke da ne uspore moje vreme,
ne zameri mi sto svojim glasom mene pamtis dok jos kroz
svoje vreme zivot ti prolazi.
Prazna su secanja, na tom tvom prasnjavom putu, znam,
penjala si se na planinu munjevitih odgovora, ali takvo
nebo samo ume da sjaji i po ko zna koji puta si,
izmedju svojih slutnji u kapima platinastog meseca iscezla.
Na tvojim grudima ispisano pise carolija suncokreta,
jer kod njihovog rasta zatreperi belina tvojih pora
svo svoje odusevljenje slazes u taj odraz vremenski,
poput lisca nadovezujes to suludo vreme ka svojim culima,
a opet, sav taj miris i tako umotano u sigurnost mojih ruku zapazam.
Svaka nada se obrusila niz padinu ove noci, na tarabama vise nema
odjeka vec svi oni naprsli zvuci, ta melodija sto krikom tamnih
oblaka ostavlja jezu zagonetnu u svom sivilu boja.
Sporo se ovo vreme kotrlja niz svakodnevnicu, a iscekivati da mi
dodjes za neki put sto zarad snova prodjes, necu moliti, jednom
recju nanizacu onu planinu sto se odsetala kroz same ponore
nasih starih secanja.
U toplini doma si, istina je zamagljena na prozorima tvojim,
a vazduh i voda sa usana jos nalece pod laticama tvojih osecanja
i kako da nagovestim sutrasnjici da dodjes, kad se ona kazaljka
od sata umorila od prokletog cekanja za tobom.
Nedaleko od bunila zapaljivo ocekujuci tu privrzenost proglasenu,
mene je u tvom srcu kroz penu talasa natocilo zlatnu visinu tihog
cvrkutanja, namenio je vetar da od zelje zapoveda kroz hijenu od
tebe, dok je jos onaj decak u meni vremenom ostario i ostadosmo
u mislima prisutni, samo se pogled dodirivao kroz nejasnocu nasih
srodnih zelja.
Oznacimo ovo slatko doba sto nam predvidja bolje nego prognoza kao
u boji prislonjenih usana, jer ipak tvoje usne ocekuju darove bozanske,
ili si svoju dusu pridodala na oltar, vecnog kajanja.
Nalicu jos iz zlatnog perja andjela, prvim znakom naseg bica,
iznecemo svaku vlas tvojih pora, izmedju tog prokletog cekanja i
strpljenja..onako kroz krugove zapocnimo plesati proljetnim snom.

Pahuljine stope

Spustih sa sebe prasinu dodira
navukoh na sebe vrelinu odsjaja,
izvikano je ime usana u naslade ostade,
jos jedan prasnjavi korak slutnji.
Otisla je jos jedna sekunda dozivljaja,
otisla je noc i dan, otislo je sve to
sto se mice, korak po korak, stigli smo
na pocetni kraj.
Ljubavnice moga sna uzari me svojom vatrom,
zagrljaje stegni, razbuktane ruke ja zelim.
Pod spiralom jave naidji i pod tokove mojih
suza razlij onaj stari osecaj danasnjice,
ako ne mozes od osecaja da zivis, ti idi,
da ona druga dodje, nemoj da suskas prstima,
vec ka svojim grudima pridji dopusti
da uz uspavanku tvojih otkucaja.
Zaplovi moja barka, koju ljudi zovu sreca.
I sada prkosis mi crvenilom tog neba,
neznoscu galebovih krika odazivas se dnevnom
svetlu i onom sto kruzi, navuci na svoje telo
svileni carsav da nago telo ne poprimi boju
sitnih pahulja.
Zato kreni, jednostavno sa njima po meni okreni
svaki krug tvojih suvih usana, izgubljene su te
reci jutarnje.
Jos se cuje kako labudovi setaju nad horizontom
recnih talasa, otvori te ruke sto zovem, iskreno,
preuzmi ovo korito u meni u tom mekom zanosu dobrote
pravedno me razdeli u svoje izvore kuda nasa dusa ide.
Moja dusa krila ima, nisu visine joj strane, jer ona
sjaji i sve jace oduzima dah ovoj pesmi sto sluzi.
Priznajem, pogled se razvukao ispod kapaka tvojih,
pevusim ti kroz misli o beskrajnoj ljupkosti tvoga sna,
jer jednom do dva puta, nepopustljiva daljina me nije
odnela, zato cekam ispred pecine tvoga osmeha.
Nemoj skrto da pricas, te usne sto oblizujes cesto
pod topli svod zastani, lagano ugrizom svojim pridji.
Beskrajan je taj eho ceznje, otvara prolaze novih osecaja,
vecno je to trajanje pod kisom, kapljice su dublje kad se
zacuje kad padne na dno tu gde klisei odlaze u recne potope.

Na putu za nigde

Doneo sam ti u rukama nase sunce sto nas greje
u okviru tih dodira, tvoja lepota je stajala na
rubovima vrelog peska, ka onim dinama gde pustinja
slama, uzdahe vetra.
Oseca se onaj miris prve kapi, sto svakom zorom
ostavlja tragove tvoje duse, takni je,
na tom horizontu gde se prelama sunce i ta duga
sto je krenula na taj put za nigde.
Sa vrelog peska, poslala si poruku svoju niz predele
tvojih vrelih strasti slivao se jos onaj odsjaj tisine,
i kao zelja sa mog tela, skupila si nezne prste i u
ritmu melodije nasih otkucaja, zaustavila si vreme,
za sebe, taj trenutak vlazni, otplovila sa dugom u svoj svet.
Hocu, da ovo vreme ostavimo u nama, tvoje ruke su ispunjene
sa mnom, u svom tom okviru lepote trajanja, te usne su nas vodile,
tamo gde sunce izranja ispod beline mnostvo labudova.
Hocu da uvek to vreme razdelim na milion komadica, onako rasutih
u najsitnija secanja, svakim delom da otapa onu prisutnu bol u
nasoj dusi sto katkad u toj niti vecnosti, tvoje srce ozari.
Jos si naslonjena svojim bokovima na nas vetar sto te u toj meri
nezno privija, smiruje taj prostor kuda je moja ruka prosla,
jer ja nisam tu da te pazim u maglovitoj noci, tu sam ja, u ovoj
gluvoj doba noci kada tisina razljuti eho tvojih dodira i pozeli
da prkosi tvome vetru, na onim dinama gde prelama uzdahe vetrova.
Taknuo sam odoru tvoju i sav onaj sjaj iz tvojih ociju poceo je
da sjaji, nikako ne zaboravljaju da u tim dolinama drema, svo ono
sazvezdje sto sam pomno krao sa nebeskog okeana i tebi u narucje
izlio.
Sam se mesec razlio, posudio mi je blazenu svetlost od pamtiveka,
ali to ne smiruje onaj tvrdi naboj na tvojoj bluzi, onako skriveno
kroz purpurno crvene cvetove na bluzi, odaju mekano urezane osmehe
tvojih grudi.
Nemoj slamati moje vreme, vec pusti nek osmeh toci se.
Saslusaj taj tok nabreklih vrhova planina sto kroz moje telo prodju,
kad god krenem ka tvojoj lepoti, opijaju me jezera tvojih pokreta
ruku, da sa tvojih pogleda u njene dubine me uvuku.
Cudno je sve to, sve te mracne strane tvoje upoznajem na kraju
kada vreme iscezava pred nase susrete, kako da te vodim ka ljubavi
mojoj, kada jos na grudima tvojim ona dubina iz tvojih ociju,
razdire nasu sumnju.
Znam jos neke senke tvojih kretnji, da je nisi iz sna iznela,
jos bi ostalo u onoj pustinji tvoje samoce, ukrao sam sunce tvoje
i pred resetke svoga vremena, otopi se trenutak moj.
Otvorio sam sva vrata svoje sudbine, razbio sve prozore proslosti
u komadice isusenih suza, jos tumaram na tom putu za nigde gde me
cekaju ta jedina vrata, sto kljuca nema, ni prozora lomljivog,
ta sudbina se i dalje igra sa okovima mojih zudnji, cuti i sluti,
da spoznam taj razdeljak sto svakog jutra, ukradem taj trenutak
vremena od tebe.

Preslikane boje tvoga pauna

Senzibilna lepota tvoga tela nije u umoru
tvojih koraka, iako gledam kako umorno lezis
u ovoj vlaznoj noci.
Ljubav, to smo dobili na uzvisenosti nasih kapi,
kroz tisinu dozreva u nasim skrivenim pogledima.
Nezno prisloni svoju vatrenu kosu, bas tu gde
se scucurio taj krvavo crveni mesec, a ume on
da raspara nebom kada nasluti na tvoje gresne
korake pozude.
Onako krisom kroz svu onu gustu krosnju nasih drveca
ama bas u toj nasoj ulici, i tu, kraj tvojih udisaja,
razlivam svoje uzarene poljupce od tvoje kose.
Tek je prosao prvi trenutak, dok sam namocenim
prstima zagazio tek slojeve tvojih pora, a s jutrom
pridoslicom od davnina u strahu vlastitog glasa,
cutim kroz nabujalu tisinu sto se kroz nase kapke nagomilava.
Jos sapatom tvoga dodira pridjes, jos osetim mekane obraze tvoje
i poput krvavo crvenog meseca, ostavljajuci te poljupce na tebi,
ispisujem svoje gresne pokrete po tebi, a te njene rubove u tebi
ostavljam za buduce noci sto ce doci.
Eh, sto je to slatko saputati porama tvoje zenstvenosti
iako podrhtavas u svome pogledu, al ti beskrajni uzvici, a i samo
nalicje osmeha razuzdano razvuku moje prste ka tebi.
U tom tvom vrisku cuje se tvoj udah dnevni da predjes rukama
preko mojih ramena, ostavljajuci taj eho prvih vlaznih kapi
sto jos pod belinom labudovih krila, onako zure u nedogled trenutku.

Lepota tvojih cekanja

Nasminkana sudbina, lepotom je krasila,
otici radostan kroz mekane dodire kisa
lepo je to, sto na obroncima tvojih grudi
osetih sutonov oblak kako drema.
A taj dah tvojih usana sto na vrhu moga
jezika oblece, i ti zagrljaji poput galebova
na tvoj struk slece, iako smo se vezali tajnom
golicas i dalje svojim glasom, jos se oseca
ta melodija tvojih pogleda sto ka mome telu
razlije se.

Zapocela si strahom naglasavati plamenoj strasti,
ipak su tvoja polja uronjena u moje dlanove i ta
radost sto besumnim hodom dolazi, radujes se mojim
uzdahom zagrljaja, da tvrdim bradavicama ostavljas
ka meni tu zedj sto kroz usne svoje kidas tek nacete
oguljene jagode, koje jos vriste za razuzdanosti tvojoj.
Kretala si se vrlo pazljivo uz stepenice nasih susreta,
ta koza glatka, tako opojno mirna, radosno si rasprsila
tisinu medju zvezde nase, uranjajuci u budne veceri,
podsetis me kako su se godine nadovezale same na sebe
pa vatrenim snopom nasih usana razvezale te trenutke
sto ka nama idu, razliti se znaju, ali cute.
Prepustamo se naletima hemije i tih dodira sto ka nama
idu, uvek si sretna sto te pronadjem u tom prasnjavom
kutku tvojih misli, jer uvek izranjas sa osmehom kada me
procitas, a znaju se zvezde nasmesiti tvom strpljivom cekanju,
da ujedno zaboravis da sam ti ukrao vreme u tom vrtlogu tvome
gde tvoje godine zadjose.

Iako si se nastanila medju mojim koracima, bas u toj senci
nasih koraka, tvoje ime naznatno osluskuje pocetak naseg vremena.
Uporno istrajavam da u bujnosti svilene tvoje kose potrazim
onu ceznju sto s prvim nocenjem kraj tebe, tvoje nezno drhtanje
pokrijem, ali ta ravnica tvoga neba ne odustaje da se rasteze.
Dal si ikada bila toliko uz mene, ko sto imam oblik svoje ljubavi
za tobom izlivene, il si jos sa tim vremenom, shvatila da je vreme
samo oskudno u samoci, a neznost zvezda, u stvari, taj oblik
moje ljubavi sazet na milion rasutih komadica sto lezi nagnuto
na tvojim grudima, vec iole okrenuto ka mojim pogledima.

Gde si ti, muzo moja

Posle ove trenutnosti u nama
gledam dal ces doci i kroz svoje
prisustvo muze na moje umorno telo leci.
Ta ljubav, to jos nismo ni u dlanove nase
tiho dozreli, jos su pogledi mutni u nasem
jutarnjem pjevu otpevani.
Gde si ti sto snivas, muzo moja,
mesecina se razjurila nad ostacima tvojih
slutnji, jos te cekam na raskrscu nasih slova,
onako krisom, izmedju dodira pogleda, i dal si tu,
ti, pored sebe ne videh tebe, spustam glavu da u
ovom trenutku ti ugledas mene.
Dok se secam tvojih prstiju sto kraj mene leze,
sa jutarnjim mirisom prve kafe, u strahu da ostao
sam bez tebe, cutim, znam da pamtis prve dane
tek nakvasenih usana, tog postojanja o tebi.
Kako da ti srocim, ti nisi izabranica, ti si muza
ona sto prija svakom mom slovu, jos uvek te cekam
kada sunce, ono jarko, zagubi se pod sutonom nasih
cekanja i tvoj nemir odnece vetar, ko sto plac uporno
nastaje nad prvim naletima kisa, ispod svih onih
podlugova nasih secanja.
Krenuo sam ovog proleca u potragu za tobom,
budan sam jos uvek, ta postelja tvoja odbija tisinu
moga tela iako si poslusna i dalje cekas na tom putu
gde tvoje srce i dalje pod uspavankom drema.
Od pocetka te navodim ka sebi, ta lepota sto tebi treba,
zaboravi to svoje mesto tamo gde se ljubav sprema,
cuju se cvrkuti slavuja i pod jablanom, tvoja dusa sneva.

Proletni trenutak

Ima nesto cudesno u ovom prolecu
nit donese ceste uzdahe naseg sunca,
sve projuri kroz treptaje.
Obrisala si reci sa svih svojih tragova,
sada su u meni ostale umorne pesme,
nemoj dozvoliti srcu da cuti,
neka oseti kako za ovom pesmom tugu prelama.

Romanticnost putuje nekim daljim putem,
ceo zivot prodje u tom odredistu, ali slutim,
dal su prisli utocistu koji me odvodi ka obrisima
njenim, dok sa izvora njenog mastanja cuti.

A kristalni pogledi nadmasuju posecenost medju dinama,
verujem, podivljali su sati, ti nasi, sto u usamljenoj
noci pogledom ljubavnih cvetova osvetljavaju nase dodire
jos ostaju ti putevi, jer ako ono utihne, sa njima ce
i svi oni razjareni trenuci nestati.

Nikada se nismo oslanjali na svo to sustanje
i taj dah suncevih zagrljaja dremljivo nam je slivalo
u nase usne, taj znak njegovog sustanja, naglaseno nam
je da ostavimo svoju odecu na putu nasih susreta i toliko
se radujem sto zalivas ove trenutke, ostavljajuci svoju
zedj na usponu tvojih slutnji.

Zapoceli smo igrati, te korake, sto uvek idu ka nama,
ti dodiri tvoji izranjaju pod morskim talasima jer tu imam
tebe, tvoje nezno drhtanje doseze do neba nasih uzavrelih
poljubaca.

Istrajati u takvoj ceznji na tvome nagom telu,
imao sam taj oblik htenja u dlanovima svojim, taj oblik
uzavrelih strasti sto se skotrlja niz padinu tvoga stomaka,
u njemu su, u stvari na tebi sam stvorio jedan mali oblik
zivota, taj ukus vrelog znoja, ta voda, sa tobom, samo sa tobom,
razvukli smo svu zavesu zvezda i sada putujmo dok nas nas
pogled zateze.

Dragoceno vreme

Dragoceno trajanje u nasim prstima preliva se u casovima
ritmickih darivanja kao sto nismo u njenim odajama izliveni
tu mi isklijamo, kroz svaku poru nasih ispucalih usana od zime.
Sva ona pomisao sto smo je zavezali, nije do naseg odustajanja
ili odvracanje paznje, bilo bi neprimereno nasim stupanjem
zaokrenuti te iste casove ka zasluzenim odmaralistima ko deo
njenih neznih udisaja.
Iznova cekamo prve zanosne okrete ustreptalih duga ti nasi
obrazi kupaju se jos kapima zanosa, ti isti zreli otkucaji
nasih poljubaca zasluzeno stoje u milosti nasih dodira.
Opet naidje taj zanosni osmeh kroz kapljice nasih usana
taj isti osmeh, zacrveni ko sama duga na nebu sto preslikava
nase obline stvaranja i cemu smo mi zasluzili da nas poveze
ta slatkoca nasih umivanja, cemu, samo smo u vecnom iskusenju
od nasih vlastitih zivota odjurili ka dragocenom trajanju nase
vecnosti.
U tebi su godine se nanizale i svaka stopa tragova izlizala se
znam da na mojoj kozi, jos stoje srebrni putevi naseg bremena.
Povremeno zamirise jutro, u svom tom obilnom cekanju, i sa njima
sva ta iscekivanja obrisu se, jer smo mi vec u svom tom zacaranom
krugu ostali.
Obukla si sve te njene tople boje i sa njih sva se strepnja
stresla, znam, sa zadovoljstvom si otisla unazad nasem vremenu
u tom izbrisanom secanju nasih milovanja pogledom,
jos se nadoveze ta nasa mladost unutar nas i svi oni tragovi,
bezbrojnih secanja ostaju u vecnom mirisu, tek dogorelih
jutarnjih pesama.

Eh da sam ja ta zora sto te budi,
sto predje preko tvoga tela
i suzbijem sve male tragace
sto po tvom kraljevstvu hodi.

A umes biti tiha kada ispises svoja slova, mada nema te dugo
u toj tisini gde nasa postelja pociva, i zagrljeno opkruzuje,
a teces mi kroz neprospavane noci i u tom snu crni mrak nas
prekrije ko sto nas poljupci navlaze, odlutaju oni u tom
hodocascu kretnji, veruj mi znam.
Sta god bude bilo, bice u svoj toj strastvenom trenutku,
dugo je to nevreme bilo na nasem ramenu, isplakano suzama
gresnih ljudi, ali mirises stalno na zrele tresnje nekih
davnih pustolovina, neprestano osluskujes kroz sva ta nocenja,
postajes zedna te pozude i ljubim tebe kao zenu u tom nizu
podivljalih ceznji.

Balerina otvorenog srca

Balerina je bila cura fina
svima je davala puno vina,
samo je bila otvorenog srca
pa je i to davala na izvolte
ko joj dodje na prag od naftalina.
Nisam ti trazio tvoje bose noge
da mi igras na dlanu od violine,
iskrvareno znam da si bila u svoje
srce stavila, pa mislis da sam dosao
po tvoje ono sto nikad nisam spoznao
sta je u stvari srce tvoje.
Nit sam plen bio, samo onaj stari
predator sto gleda nejaku grabljivicu
sto hvata plen iz svoga kljuna kada
isprobava vecerice slatke uz koktelcice
masne.
Sve si ti to balerino curice mala snila
pogresnog si zavolela, da ti kroz srce
rastu male stvari i na sitne paznje da
ostaris, zaboravila si sve sto sam bio,
jer ti nikad ispod nokta nikad nisam ni
bio, sa oziljcima laznog morala kitila si
srce svoje sto u svoja njedra stavi.
Nikad se nisi savijala oko mene jer to
ipak ne cine te grabljivice, ono pomno
prate kako da se uglave, odmah si u samom
startu gledala me ko neprijatelja i sa
starim oziljcima me pratila, da me zadavis
u svakom slovu jer nisam nikad bio u lovu.
Sada molis svoju hranu da ti ono srce tvoje
ne omanu, vesto izbegavas pitanja sazidana
tebi i kad visoko letis u svoje pesme padas.
Ti se curo fina plasis sta ce drugi da kazu
pa smisljas paragrafe, silne granice.
Pocepala si sva pisma moja duga i svako zrnevlje
nade pobacala ispred praga, da svrake pokupe
gde tvoja ruka ne cese.
I tako si ti bila balerina cura fina, otskrinula
srce svoje da svi vide koliko ima malo ljubavi tvoje.

Tvoje besciljno odustajanje

Negde u nekakvom stajalistu gde odustaju svi,
obicno to dodje uvece, kada su moje ruke
uglavnom prepune tog mastila,
onda taj beli papir nastaje pod bolnim odjekom
nekog secanja, ta ravnica razlije se ko nebeska
reka i pocinje razgovor koji izvire iz duse neba.
Ruke su bile tada krive sto su te pronasle po mastilu
za prvi put i dotakle, a sta je to puno tvoga neba
sto pamte neke slike pamcenja, secanja davnih ilustrovanih,
umele su prohodati medju pesmama tvoje dobrote u njoj si
se kupala ko dete u njihovoj radosti.
Previse odzvanja pod tvojim nebom, taj vrh, tog secanja,
sve su to tvoji rubovi ispunjeni odustajanjem s osmehom
krajnje glumatajuci se u modrom krajoliku u masti bez kraja.
Znacenje svoje glume znacajno si pridodala svojoj masci,
vriste izmedju moga tela a zalivajuci taj san nemoci po
tom malom nebu kuda su tvoji dodiri prolazili, satima, znalo je.
Negde u toj tmini od oblaka, moje misli znaju prepuniti
cup prepune ceznjivih reci tih zelja za kojom tvoje pesme
pod ocajem odlivaju u nepovrat svojim tackicama.
Zapocinje potera za izgubljenim danom kroz tvoje obaveze
sakupljajuci sarene trenutke tvoga gubitka, jedino tako,
u strasnom mraku tvojih otkucaja, dok u tvojoj kosi
tumara ono sunce sto se izlivalo niz padinu tvoje kose,
potpuno sam smiren u meni plovi onaj zagonetni svemir.
Osvajam tvoje lazne reci u ovom danu, rasutom u mojim
mislima, da ti, o ljubavi, opstanes negde u svojim uverenjima.
Cekam te u tom stajalistu odustajanja, kao i svaki iole
odustaju u nemogucem lavirintu svojih dopustanja,
ostajem jedino veran onim svojim recima koje ispisah u hladnije
doba, sacekacu jedino vreme da te pronadje i stavi te pod
tvoje iskusenje sto te vredno ceka.
A zalivas oblacima mesecinu ne odajuci tu prazninu u sebi
i dok se mesec vesto sakrije pod sladunjavim tvojim recima,
ali odan tvojoj gorcini tu kraj toplih obraza kud je sunce
oprasilo tvoje osmehe u nekom novom danu, mozda i jutru,
osvajas mekocom svojih reci, te usne sto pod dubinama tvojih
nerazumljivih lazi lezi.
Uglavnom uvece odskitas nekuda u taj drazesni momenat srece
pomislis da si iscezla od momenata svojih, a vreme te je vec
sustiglo i lomi onu nadu u tebi, tesko je prepoznati to
nejako srce sto se dade svima, ali dani ledenih tvojih reci
mogu biti izdasni, ukratko, i rumenilo horizonta ostaje
netaknuto.
Krenuce polako radjanje zelenila ono sustanje prvog jutarnjeg
povetarca na onim klupama tvojih mastanja, cekas nekoga ko
ti ne treba, ostaces sama u ovom zivotu prepunog kajanja.
Sva ona putovanja kuda si krocila svojim devojackim srcem
u nekakvim secanjima, ostace pust i netaknut,
zalivan okrepljujucoj nadi pri odustajanju tvoga stvaranja.
Sva tvoja koza je prepuna znanja, iako sam usao navalentno
u tvoj zivot i pored bucne pucine ostajes ista, nedostizna
prepuna onog sjaja u kojima pritiskas onu svoju dusu,
sto besciljno ide ka prvom stajalistu odustajanja.

Tebe zovem, a samoca dodje

Jedno telo na platno vecnosti stoji i to lice
sto kroz moju paucinu samoce prodje, to je
moje lice, sto ka tebi hodi i ruke su moje
krenule laganim tokom, taj beskraj sto me drzi,
to telo tvoje razbacano i neuhvatljivo lezi.
Poljubaca ostah zedan, ti poljupci sto ih nemo gledam,
oseca se ta boja od ukusa meda i sva ona milovanja
koja dajes mojoj dusi treba, i jos si cedna, belim krilima
labudova, ko pucina mora naslonjena na moje oci sto ih
prstima dodira skidas i svako zrno moga tela, crvenim se
pred tobom dok poljupcima me skidas.
Zagrlila si moje vreme i sve one sate sto nikako da mi se
vrate, tom nebeskom osloncu i tom oblacku sto ulepsava tvoje
pute i nad livadama tvoga stomaka, kapima rubina kroz moje
oci spustas mi onaj glas sto se izvija.
Ukus svitanja u tebi se budi i kraj mojih ruku tvoja
zanstvenost dodiriva istok i zapad, samo jos tebi se nada
a kad krene iznova ova prokleta noc, preko mene ce doc sva
ona paucina od tisine i ukrasti mi ovu prelepu noc.
Ova noc je tuzna, sama, para ovo moje nebo visoko iznad
mene, nece stati ni iza oblaka, sakrice se u mome oku i
izlice se ko modra reka, ta ista reka, sto ceka tvoje ruke
da ih miluju i paze, ceka, pa na kraju i do samoga sveta.
Dok jos ocima donosis tek narasle slatke poljupce koji jos
na meni tiho jenjava, tako snazno, do sada boravilo i do
hiljade kapljica sa usana tvojih, uvek u tebi pronadjem te
smele podrhtaje kad se kao zena niz nebeske visine spustis
i zajedno sa mnom u nebeske kocije vines, nikad se ne mogu
pretvarati da nisam onaj sto stoji u tom obrisu tvoga znoja,
ja se kao more prelistavam po dubinama tvojih iskrenih pora.
Prislonis svoje ruke na mene, taj obris sna, obrusi se ko
kula od karata, taj odsjaj sa tvojih zenica prema meni krenu
vecna vatra da tinja, znam budis moje telo, a da ni ti to
sama ne spoznas.

Sakupi me u svoje zrnevlje, naseg vremena

Ove noci,
ostavih stepenice do samog neba,
tu cu se skriti kad iz tvoga sna izadjes.
Stopicu se sa pramenom tvoje kose,
kad krenu prvi koraci jutarnjeg sjaja,
saznacu, sta to sunce ti daruje
i pod tvoje misli jutarnje
sapuce niz te svoje vrele dodire.
Voleo bi u obilju vremena i boje mirisa pronaci
te bisere bele oko tvoga vrata,
dal zagrliti ka pucini u njenom tom zanosu
tvoga sna, pa iz tih bisera na tvoja njedra
rasiriti tek zapocete tvoje pute.
Ne mogu kroz svoje misli proci a da se ne sapletem
niz tvoje nezne glasove dok kroz milovanje mira
ne krenes sama.
Tad se niz moje vrtove prosetas svojim dodirom,
pa svaki list za tvojim prstom krene kroz uzdahe
svoje na trenutke tvoje.
Slika cekanja priblizava se iskustvom stotinama
sekundi dok kroz ove modre visine odmaramo,
tad cemo smeti izvesti tu vestinu neznosti sto
na nase usne precrtavaju, crveno bele latice ruza.
Prisla si uz prve kapljice suncevih zagrljaja tu
gde smo zapoceli da postojimo i svojim devojackim
plesom, beskrajnoscu svojih osmeha, prilazis mi
okupana posteljom punoj zada.
Nemoj sada nikako odustajati, glasno dusom razgovaraj
iznad svoje duge nanesi paletu boja, mekocom svojih
usana pridji i u svoje narucje, ne, ne plasi se dok
u tebi i na tebe preovladavaju moji zagrljaji.
Danasnji dan privlaci nasu paznju jer smo nasim recima
nagovestavali tiho vetar, u ocima kroz najfinije drhtaje
otplesali valcer i naslucujemo oslikane pejzaze vlazne
od saputanja nasih sudaranja talasa.
Moj svet se prostire horizontom tvoje puti i zivom vatrom
otkucaja presvlaci tvoje podrhtaje, tako razmahana
zapovedas svojim pokretima neka nas rasporede u svilene
udisaje, pristajes naliti u mene svu svoju razbudjenost.
Kad je prosla ova noc, ranom zorom prodjemo kroz svu tu
obalu tvoju i sednes na svo ono zrnevlje sto si svakog dana
po malo sakupljala za sebe, zgrni ka sebi sve i osmehom
prekrijes zaneseno telo svoje, ostani u tom trenutku sa
zacinima svojim, jedino pridodaj svakog dana, bar za zrnce vise.
Skuvah kafu, bas onakvu kakvu volis, sedi kraj mene i razvezi
te reci, sva pitanja sto kroz tvoje zenice stoje uz jutarnju
kafu pricaj mi o sebi, pricaj sa tvojom zeljom o
svemu, a sa dusom svojom voli me ko jedino svoje.

Vezi me za sebe

Vlaznim jezikom setam preko tvoga tela kroz toplinu
tvojih ruku, ponovno ka dubini pora zalazim,
osecam kako talas za talasom pruzas sebe celom.
Svi tvoji snovi sto izvlace umore svoje i kraj mojih
vlaznih usana, uzbudjenje navodnjava.
Zavodnicom svoje lepote dodjes, tom zenskom snagom
pulsiras svojim pritiskom i kroz sudaranju tvojih pogleda
moja muskost se poigrava dok svojim smeskom zadovoljavas.

Nagnula si se u narucje moje dok dodirima prilazis sasvim
nezno i milujes me uzdasima svoga tela, uvijas se i preko
svoje koze pleses prstima, zavodljivo se igras s tim prstima
sto prosarah jezikom svojim.
Preko neznog kolena svoga uzdrhtale su ceznje slutnje, sto
donose mekani put utaban prstima nasim, utabano vrelinom
poljupca moga, jos se eho cuje rastopljenih strasti i kroz
tvoju slutnju prostruji sve prljave misli.

Dok si sedela nemih reci, cini ti se, u stvari osecas kako
grudi tvoje u moje ruke nesto sapcu, nude mi svoje plodove
rastrcano u dlanove moje, sa prvim jutrom grickam grudi i
cvrstina njihovog sjaja, oblazu nasu postelju prelivenu
s nasim telom.
Nagnes se k meni, pa me zovom svoga bica zoves, pises nove
pesme i svojim medom neprestano dojis, pristajem, uz svaki
talas sto po tebi plovim, neprestano se naginjes ka poruci
mojoj.

Zaturis svoje misli negde kroz pucine velike, pa se onda
setis krvavog meseca sto raspara nebo i tako vreo ohladi
svoje prste po celom horizontu tvoga tela, sasvim tiho skine
i onaj veo sto tako nagog tela prkosis mome telu.
Jos se oseca i sada na tebi miris mojih htenja, kroz noci ove
lude sto naslucuju razuzdane prste moje, celog si ga prekrila
svojim narandzinim poljima iako smo po njoj bezbrizno koracali
jedno u drugo, kroz vecnost trenutka, zajedno spojeni.

Uzdigla si se sa moje muskosti i cekam da se tvoj prvi drhtaj
javi, pa da krenemo u susrete uzajamnog povetarca nase puti
dok slike zagrljaja se prijave medju nasa oznojena tela,
kroz paletu milovanja potezi su natopljeno vreli i svemirom
naseg prisustva kojim oblizemo svaki kutak naseg uzdrhtale
ceznje.
Igrajmo se jos tim dubljim zeljama odigrajmo taj ples dok
jos nagi lezimo jedno pored drugog, zaplovimo ispruzeni,
ti pod velom zadihanosti, a ja pod neukrotivim talasom dodira.

Sa koliko nacina i kroz koju silinu neznog primicanja potrebno
je da pucine nam se zblize?
Znas li, ti probudjena devojcice, sto se stalno osmehom javis
sto kroz javu cutis dok tvoji prsti opet slute, na sve one
maste sto iz tvoje zenstvenosti krecu.
Obline tvoje smatram svojim i sva zrelost sto ih mamim,
imam dovoljno svega ispod nase mesecine da zacinimo onako
kako treba, mi smo taj par sto ispod zvezda broji svice i
cekas dalje upustva, dok kroz posteljinu se roje sve nase
pridosle slasti.

Izlivena u recima njenog meseca

Neka te u toj vlaznoj vecnosti,
jer boljih od nas nema.
Potpuno nam je poznata ova vecnost
sto nam na korake dolazi i ne zbune nas
sva ova vlaznost udaha,
tu nas pogled u srcu prispaja,
a u voljene noci napaja,
i slobodno te s njom,
u horizonte prelivam.
Ako zelis,
tu su nase usne pred vratima proleca,
osecas li miris tek izlivene bajadere
dok probas bez straha,
sa mojim dodirima prileci.
A nase slatke ruke ponovno se slade pozudom
i uplicu se u nase zamrsene poljupce,
dok jos ljubavnim kisama slecu na nase puti,
ti zlatni leptiri uzbudjeno
i silovito kroz modricaste recne oblake ocrtavaju sne.
Voleo bi da sam tu kraj tebe,
da uposlim prste male sto su kraj tvog prelepog mora zaspale,
i u prvim priobalnim talasima nasukanim ceznjama oblivale.
Jos uvek,
izmedju neba i tvojih koraka,
u tebi plovim,
odsedam duzinom tvojih obala dodirima muskosti na tvoje
stene i strasnim talasima zauzimam crveno meke rubove
tvojih usana.
Razvukla si se pucinom svoga tela izazovno prilazes svoje
vreme olujnih strasti,
ispod malih koraka svojih hvatas moje prisustvo za sobom,
sigurno sebi vodis.
Mesecina se presvukla preko tvoje koze kroz dodire moje
zadirkuje i prostire nocni svod po zenstvenosti tvojoj,
ispod svakog okretnog plesa tvojih dodira hvatas moje vreme,
iako si tiho zaspala pokraj mene,
usnula u svom hodu sanjivih koraka,
na mojim probudjenim usnama otvorenih ko latice.

Budilnik tvoga jutra

Tiha je ova noc krenula,
jos se cuje eho danasnjih vetrova onako iz daljine sapuce,
sva ona saputanja na necijem uhu.
Cuju se razgovetno sva ona milovanja
sto smo kroz zov labudovih krila potkrili,
cuje se taj zov sto nasim sapatom
hodaju kroz nase ulice starih ceznji.
Vise ne zurim,
cekam na tom raskrscu ispod zelenih drvoreda
i osedele krosnje,
cekam da da se spusti taj povetarac
necijih kretnji da sutne prvim korakom svoga zivota.
Mozda jos jednom da cujem glas starih vetrenjaca,
usedlam pegaza zlatnih visina
i odletim ko tvoj eho nemustog jezika.
Izlile su se ruke niz padinu nasih susreta,
izlile su se znaj,
a ja jos stojim na svom putu sam
i cekam jos jednu pticu daleku
da mi podari jos jedno vreme,
a ako ne,
sipaj jos jednu casu vina,
neka zaplove ova slova sto nemaju
ni kraja a ni pocetka..

Skoro smo stigli na prag godisnjih doba,
Ta tvoja kosa,
izgovaram pod tvojim tokom usana,
a ti stizes zagrljena moga sjajnog osmeha,
krhka,
predajes se bezuslovnoj strasti dok jos poda mnom
stenjes drskim uzdasima, ti,
tvoje sunce u pramenu tvoje kose,
ti si berba moga jezika u sakupljanju svojih usana.
Pokazujes mi slatko drzanje tvojih vrelih senki,
otkrivas svoju raspevanost vlaznih htenja,
kao koritom nase reke prostrujis
i na svoja bedra iscrtavas
svaku boju tvoga glasa,
u tom trenutku postajes zubor daha.

Dolazis li

Dolazis li,
pocelo je pristizati prolece,
a uzburkani su jos talasi ovih zimskih noci
cepaju i razbacuju u komadice ovu mesecinu
i ti si nestala,
nemocna,
ko tihi camac na pucini necijih uzdaha,
pod belim pahuljama naslonjena.
Drhtis i dalje pod pocetkom proleca,
strahujes da dubinama duse zaplovis,
tim njenim uvalama,
tek probudjenom udisaju na samom izvoru se
opijes s radoscu s prvim svetlom sustizem te.
Osecas li,
kako nasa tiha srca otkucavaju na nasim sjajnim ocima,
pratis moje obrve sto kroz prste tvoje nasukano leze.
Svojim rucicama uporno sklanjas sve oblake necujnih talasa,
a sa drugom,
lagano lice tvoje otkrivam i sledim.
Ako me ikada put navede na tvoje cutnje,
ako ikada usporis sa tvojim pogledom i na ceste trenutke,
zaplovim medju tvoje skute,
taj nemir sto tvoje telo prelama.
Necu zastati,
idem sto dalje kroz svako raskrsce pod
tvojim nebom cu zapevati,
polagano,
sa njenih visina
skinucu ogrtac tvojih strahova sto se obmotao u tvoja
davna secanja.

Nasa strana ulice

Mekanom stranom ulice prodjem ni slutio nisam da stope
krenuse same kuda klize tvoji prsti, svakim dodirom tvojim
u meni drhtanje probudi.
Opijena mesecina obasipala je svoj snop svetla,
mirisno nadahnut na ramena tvoja oslikavalo je dragulje
tvojih bastina, da ih preko grudi tvojih pod rubinima
u perlice oslika.

Tvoji mekani poljupci na mom stomaku nude,
razvlace kretanje tog poljupca i od obrisa tih usana
pored mene leze.
Nad kupolom tvojih zagrljaja tvoj odsjaj strci, siris
te proplanke ko sto mesecina svoj snop svetla i nas priveze.

Ovog casa stavila si svoj nakit i pregrst dobrih melodija
sto kroz misli se razvuku, pokazujes lepotu udisaja da te
nemirnu u visine razlijem.
Te visine sto tvojom dusom prostrujim, jer zna i oseca,
u njoj je ono malo neiskvareno dete, sto od malih nogu
tebe uporno ceka.

Razliven vetar pod jarbolom pozude

U bljestavoj i tajnovitoj noci, sakupljam planove da
pronadjem snagu sa kojom bi razlio mirise tvoga tela,
samu vatru razapeo na jarbol i pozudnim bojama oslikavao
boje tek razlivene mesecine, i upleo nasa tela u najsladje
nadrazaje.
A kako u stvari razviti vetar da se razlije po tvome telu?
Cekas me uzdasima u kojima teku tvoje misli i natopljenom
svecom izlije se mojim rubovima, a ti, ti se uvijeno nezno
smeskas svojim osecajima, dok ljubavnim prstima podrhtavam
na tebi pospremila si nas tihi dolazak u svoju dusu,
i priklanjas me kraj svoga lica srca, umes ti osecajima
navesti tim razgovetnim otkucajima.
Kakvo je tvoje srce, zaista?
Kada se uspenjes kroz neumorne dodire, tiho moli, kupa me
tvojom neznoscu u pozudnom trenutku tvoga vremena,
to srce tvoje izlije se u moje misli il, leti ko nekakva
najdraza ptica svome jatu.
To tvoje srce mom dasku vetra nad ukuse sprema sve svetle
staze sto pod put se sprema, ipak ocima shvatam koliko me
ljubis dok svemir ka tebi vrati u tihoj noci pod prozor
navrati.
Kakvi li su ti dodiri sto bejah sam u ovo samotno doba?
Noc se u njima vidljivo prepustala, i kroz kapke tvoje
slast se nasukala, ti dodiri upoznali su zvezde moje,
sapuces prstima u tisini dahces dok kroz oblake svoje
oci prate, a ti, na svoje usne leze, nemam kud sa licem
nego u sklopljene dlanove tvoje.
Moje usne su natopljene zadom od purpurnih reka, otkad
sam natopljen ka tvome telu razumem hiljade tvojih molitvi
sto ukusom tvojih doba na moje telo navracaju.

Toplina jutarnjeg poljupca

Vrelost jutarnjeg sunca, docekalo sa namerom ovo prolece
i taj sapat zbog koga tumaram u ovom jutru,
zavoleh sve te ptice s kojima si se ugnjezdila unutar mene.

Golo nebo se izduzilo nad brdascem tvojih grudi ta ljupkost
dok prolazim prstima znanim, cuje se devojcin sapat,
prosetam usnama vlaznim po tankim ivicama tvojih bokova.

Nemas pocetak, a ni kraja, jer od svojih uzdaha dana predjes
prema severu i nad prugom se nepreglednim poljama tvoga sjaja,
a od kukova nanize, vrelina tvoga tela napreduje.

Svako malo razlijes me u pocetku prisutnosti dana uz ciju se
pomoc preko noci izvijas i mazis, ta pomoc nas sretno ozari i
ko trpetaj suncevog osmeha tonem u klasje tvog smelog znoja.

Imas vreme u kojem ne postoji proslost, niti skorija buducnost,
ides pravo dok izmedju tebe i mene je prisutna sadasnjost,
istkani od mednog cveta pod bojama mirisa naseg sveta.

Kad se potrudis umes celu sebe zavuci u moju dusu,
pa se svuces u drhtaje svojih zenica i u tvojim mislima
zavrsim nase krojenje usana.

Tad nanizes beskrajne osecaje duz citavih ledja i svojim
disanjem se spontano spustis nad dolinom naseg uzitka,
uz talasne zagrljaje jacine najslabijih pozudinih ugriza.

Dok se u pozadini cuje sustanje lisca ko jato ptica pipkaju
nebo, izranjajuci iz potpaljene pozude leprsavih dogadjaja,
postajes svakim trenutkom sve vise i veca ljubavnica mome telu.

Taj zubor vremena sto lezi u mome krilu, sakrijem ih jedinom
kapljicom tisine, i krenucemo u susret nasim tek otvorenim
ocima.

Jos uvek zvezde su bile naklonjene nama, u tom ogledalu recnih
pocetaka i osecam kao vecni ukras tvoje duse, u njima se
razgalami svaki treptaj cvrkuta nasih poljubaca.