Prekrivena s ljubavlju

Ljubavlju preliven po tvojim grudima
i sva ona ravnica sto se s ljubavlju
izlila, pokraj one veceri dok jos sklapam
oci vidim tebe, jer zelis ovu studenost
prisutnu isklesati pod vestim prstima
svojih vlaznih uzdaha.
Cuje se saputanje tvojih prstiju,
ne prestaju reci nemih dodira slivaju se
pod prstima, jedna za drugom i u predvecerskim
satima prisiju se uz tvoje nezne osmehe.
U snovima pridjes okupana nebom i te tvoje grudi
ko rajski nektari izliju se niz padinu mojih dlanova.
Plodni su ti usevi, rastezes se godinama u nama
iako je sunce odavno zamaklo, tako preplanula a
prepuna neznih pogleda.
Jos se pod sapatom tvoga imena razlijem, i nasukam se
na tvoje uvale, tako omamljen iscekujem snagu udisaja
da preko tvojih suma u same ruke docekam vrele poljupce.
S rukama u tvojoj kosi, saplicem se od mnogobrojne
zvezde taj osecaj smirenosti me upija k sebi,
razvlaci i mami.
Dok si se mirisom mojim prekrila, pomalo sakrila,
telo te tvoje odaje jos uvek ona noc u satenskom
nadrazaju posustaje.
Umes ti pod oblake navuci svu prisutnost svojih dela
razvuces je, ko same niti sunceve svetlosti,
umes i dalje da se podvuces pod krajolike nase podudarnosti.
Rastanjili smo s govorom naseg jezika, dodirima se sladimo
bar one male mrvice nase paznje pridodajemo znacaju nasih
stvaranja.
Podrhtavaju tvoje kapi sto hitaju preko tek razjurenih usana,
sto ostavih svoje tragove po tvojim poljima,
kraj onih izvora gde neprestano izranjam s okusom divljih
poljubaca.

Neubrana ruza u hodnicima vremena

Katkad mi prica zafali ona jutarnja
sto mirisom nase sobe odjeci,
dusa se lomi iznova i iznova.

Zasto, kad nemam te vise,
otisla si u nepovrat budilniku praskozorja.

Jos je ostao eho tvojih zagrljaja,
ostale su te niti nerazjasnjene starih cilima prasine,
ostalo je jedino srce ranjeno na krvavoj kisi da samuje.
Ostalo je sve netaknuto u bledom secanju nasih jutarnjih
suza, ostalo je to prokleto cekanje, ostao sam i ja,
iako te nema vise.

Rece ruza neubrana u saksijama trajnih cekanja kraj onih
istih trotoara kojom koraca umirajuca nada.

Moj san si ti, al san nece na oci da dodje,
pa niz mesecevu ruku pruzam nezne strune od harfe
i gledam u daljinu da mi se tvoj lik pokaze,
niz brzake sneznih pahulja da mi zaleprsas pod plesom
okretnog zagrljaja, jos cekam taj stisak ruke,
tu senku pod vlasima tvoga bica da okrene.

I dalje cekam da svratis u moje aleje setanja,
al ne vidim tvoje korake, nego slutim da nadolazis
strpljivo u senci svojih prvih usana.

Salon

Dok budes lezala na postelji od ruzinih latica
nezno cu privuci neznu stranu trenutaka
i sasvim lagano preliti preko tvoga tela,
onu boju jutarnjih emocija sto kroz prste tvoje prolaze,
u onom momentu kada ti dusa utopli cednost tvoga uzivanja.
Jos si u prvim talasima misli,
zakoracis neznom padinom osmeha na trenutke ciste
pridjes okupana kosom i u dlanove pruzas mi rajske dodire.

Ozebla si na studeni ovoj, ta dusa tvoja u samoci zamrla
tu je ona umrla pod okriljem nebeskog svoda,
zalila i opila se od muke tvoga tvrdoglavog zivota.
Na tvojim rukama se skotrljala i pod tvoje prasnjave korake
otisla, i nezna joj se ni stazica a ni puteljka,
umrla je na samoj ivici tvojih nervnih slomova.
Uz korake sam saptao vrati se, nemoj da ona pati u samoci,
pruzi joj sansu jos ovaj put, jer vise nece biti iduci put.

Pricala si, pokretala te male usne ko od sale nabrojala
momente tog kiselog osmeha, te oci su besciljno prolazile
kroz mene u neku tamo tudjinu koja je samo tebi znana.
Moje ruke su bile nemirne, bio sam kriv, nisam ih ja vodio
nego tvoje srce sto je zvizdukom tvojih uzdisaja dozivalo
popratila nas je tisina tog salona, onaj muk tvojih odbijanja.
Ostala si jaka na velikim recima tvojih mastanja tom saptanju
kroz izlezavanje na postelji snova, ostala si da cekas kroz
godine sama u tvrdoglavosti tvoje drskosti.

Taj miris koze, sladunjav poput sunca sto se sakrije medju
korenje tvoje kose.
Toliko snage i neznosti obavijeno u par trenutaka tvojih
dodira prstiju, jos razmisljam o tebi i cekam taj poziv sto
ce me dozvati na grehe.
Znam, da cu reci zbogom, surov kao vreme ali cu i dalje na
tihoj vatri zacinjavati tvoje prisustvo, tvojim jakim recima
bar dok ne izgori i ta zelja za tobom.
Dok budes krala sunceve zagrljaje ne opiri se tom trenutku
sto gusi kada ustajes ranog jutra, nisu te oskudne godine
sto nadolaze, vec je to sunce upetljalo se medju tvoje vlasi
kroz saputanje doziva onu samocu sto je ja vratih u predelu
tih slatkih usana.

Rastopljena nada

Zamisli neznu prisutnost mojih poljubaca
i njihovu netaknutu tisinu u pogledu neba.
Zamisli svu tu dnevnu slast neznog milovanja
dok ti cutnjom nanosim rastopljenu strast.

Voleo bi te cuti, taj glas sto kroz misli prede,
iako nisam kraj tebe, da cujem onaj pjev tvoje duse
sto kroz otkucaje srca do mene svrati.
Bar u ove hladne noci, pomisli jos jednom na mene
u trenutku vecnosti otvori dusu samo za mene.

Onda cu samo blagim prstima da prodjem kroz kosu,
ko poput ceslja da razvucem niti tvojih misli niz vlasi.
A ako dremnes na tren, slobodno devojce stavi glavu
na moje rame, pusti te uzdahe da zajece nad prostranstvom
tvojih pogleda.

Da sam slikar, prvo bih te pogledom ucrtao na nase platno,
a bojama nasih usana oslikavao prelepe zanosne obline srca,
dok jos sa umocenim bojama po prstiju nasim upijao
i davao svu tu nasu strast sto za nadom luta da se pronadje.

Ozeblo jutro

Neka samoca se nakupila u ova hladna jutra,
bez obzira, ova nova godina sto se priblizava.
Samo nastoji da porusi granice, nekih starih secanja,
buducnost je jos pod tepihom sadasnjosti.
Pustam korak za korakom,
ma kuda da se vratim istim stopama retkih trenutaka,
istom cekanju u nedogled nekog savrsenstva.
Oseca se u daljini, taj miris kafe,
tope se usne na staklenom mrazu,
nagriza ovo jutro, iznova.
Potrazicu novo svetlo na dnu svega,
rasiricu paucinu snova, ali necu da te budim,
mirno spavaj u ovom ozeblom jutru.
Spusticu nezne usne neka teku niz tvoje puti,
neka teku uz tvoje uzdahe koje sluti,
pri svakom talasu okreni boju glasa ka meni
sasvim lagano pridji uz pljusak vlaznih poljubaca nasih.
Poceo je strasan vetar da duva,
oterao je moje sunce sto ti nezno prekrije obraze,
ali ne brini se, sakrij se pod nezne dugine boje
koje iscrtah na prozorima tvoje iskrene duse.
To carobno jutro u tvojim pogledima,
mraz se podetinjio i odmah se sakrio
u malim koracima tvojih usana.
Zamaskirano se stisao pri prvom udaru tvojih otkucaja,
al eto, i sunce tvoje kroz kosu izbija
onu nadu za kojom ti polako sanjivo tragas.