понедељак, 30. новембар 2015.

Pusti me duse

Polako se rusim
medju mostovima svoje duse
polako se kidaju malteri
teskih vremena
gule moje odlomke korenja,
uzalud me ruse
da bi osetili boli,
pusti me duse,
pusti me.

Osecam da je sve ovo pocelo lose,
stara vremena zabolese opet,
svako zrnce otislo je u nepovrat,
a opet,
ne mogu te zadrzati jer suvise boli,
ko rana starih vitezova,
izrezana slojevima
starih davnih vremena,
ne rusi me duse,
pusti me da ostanem samo svoj,
jer i ovo je moje srce gresno
sto ostade samo,
da se borim sa njime.

Kada me nebi pitali za strahove moje,
mozda bi se i za svoje srce ujeo,
jer znam da tebe nemam
i ovo gresno srce,
oseca plime tvoje,
mesecine duge u ovim nocima satkanim,
pod obrucem moje duse.


недеља, 29. новембар 2015.

Setim se tog dana

Izlivena suzama, po obodima strast u rastinju,
jos po koja molitva prodje u toj mutnoj reci
poneka riba virne glavom i odjuri dalekom
rukom neuhvatljivom, pa cak i kapljice za njom
odlaze, ostaje samo moja ljubavna reka izlivena
pod cistim zrnevljem mojih nadanja.

Setim se tog dana, cisto kroz maglu znala si se
pojaviti oblikovana zenskom lepotom i uzdasi za
tobom su zasijali, taj nezni smotuljak tvojih
zanosnih osmeha sve je ostalo u tom iskrenom
skladu pomesan sa osecanjima nekadasnjih trenutaka.
Izmesana osecanja i razvlacena po mekoj nasoj
kozi, setih se tih starih dana bejase po secanju
vrlo toplo i zanosno, ucrtano medju nasim dodirima
tvoji topli prsti utapkani tvojim kapljicama pod
jezikom slasti.
Zamakose nam ti dani, ta secanja luda, cak je i
nebeski svod pruzio nam toplinu svojih nevidljivih
ruku, svlacio sa tebe mirise kap po kap, bez obzira
umivala si me dodirima svojim da bi na kraju umila
moje mlade oci, svojim neznim usnama.

Ukrasen ostah sa tvojim prisustvom..

петак, 27. новембар 2015.

Pruzicu ti ruku s'namerom

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim utehu
sa namerom cu ugostiti ti nezna prihvacanja
sa malom dozom iskrenoscu, da se ne preplasis
mojih reci, barem na trenutak oplemenicu ti
tvoju dusu, barem da osetis, da znas da vredis.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim nadu
ona koja se zadnja stvara posle svih nedaca
otklonicu ti i to zrnevlje prasine, da osetis
da i ovo slovo ceni tvoju dobrotu iako mislis
da je i ovo jos teze, prozboricu kroz vreme
da postoje i oseke i plime, koje plove medj
nasim stvaranjima iako ti to mislis da nije
fer, ostaricu sa tobom, zrtvovacu vreme samo
zbog tebe da znas da te volim kao nikad pre.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim strast
ona koja se vesto prozima kroz vreme, uzajamno
predaje pred oltare slasti i neprekidno utkana
medju nasim bicima iako ti to mislis da nije
podaricu ti je bezuslovno trajno iako nije jos
nase vreme, ostaricu ti ja, da znas da ti vredim
ja.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti otklonim bol
onu koja cepa tvoje srce, ko onda kada grom
para nebo iznad nas, zalecicu ti rane sve
pod otokom sazvezdja, susticicu te ja.
Bicu tvoj mali vidar, samo da ti pruzim kroz
svaka jutra, svoje malene izrecene molitve.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti pruzim radost
ona vesela emocija, sto te budi svakog jutra
bez imalo stida i srama, pruza ti blagodesti
tokom celog dana. Videces da nije sve tako,
crno i belo, jer u ovom neznom svetu ipak
te neko ceka i pruza ti sve sto tebi treba,
ako razmislis pravo, nikada ne bira cesto
sve sto se desi sa razlogom uvek i za tebe
nadje mesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te volim
kao sapat od olovke moje, sto ti pruzam
dodire svoje u toku hladnim nocima, uvek
cu ti pruzati cesto, nemoj se odricati
velikoga blaga, jer i za ljubav nadji mesto
sa puno napora znaj i ovaj sat sto kuca
nase vreme, sudbina odredi kome i sta ide,
samo cu jos jednom provuci prste kroz tvoju
kosu gustu i pomolicu i za nas dvoje,
da uvek bude cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te pazim,
jos ove noci, bdi cu nad tobom uvek tako cesto,
jer nikada ti necu priznati da mi je tu mesto,
ako budem dosadan, sklonicu se da ti napravim
mesto, uvek pred zorom cu osvanuti pored tvoga
tela, umicu tvoje pore sa ljubavlju svojom
mozda laganim prstima proci kroz urezane
secanja tvoja, barem kroz vetar da ti utapkam
svo tvoje more, koja zapljkuskuje moje
obale cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti udelim sebe
mozda ces pomisliti da sebicno ti se pruzam,
jer ja ipak nisam majska ruza, sto ti brizno
umiljavam jutra i jos jednom latice sto ti
pruzam. Utihnuce okean pun suza, prolomicu
svo granje sto te vode do mene i naposletku
svoga toka, izlicu se kao beskrajna vremenska
reka. U toj reci ljubavi ima i za tebe i za mene
samo ovaj svet ce biti cudniji zbog mene,
nikad ti necu odati bistrinu svoga oka,
jer i mi sami patimo koliko je ljubav prokleta.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti ispisem jos
po koje slovo, ovaj cudni beli papir zapisuje
i moje uspomene, nikad glasno, a nit tiho,
sve sto ispise to i izbrise. Eto...
Ostade i mastilo samo, pomalo brlja sve sto
je steklo na ovom sebicnom papiru, eto i dusa
pocela da prede, mislim da je i ovo slovo
suvisno za tvoja oka dva, jer od ovog trena
vise nemam papira..


четвртак, 26. новембар 2015.

Bas ti.

Dok nezno optrcis sapatom tvojih usana po mojoj dusi
pomalo se grcevito razbudim u snu, 

okrenem se zidu i opsujem u sebi, 
jer to je jos neki divni san.
Mesec ko da je znao pokriti te mesecevom lepotom, 

i odjuriti za zvezdom padalicom, 
ostavljajuci medne noci u mojoj ranjenoj
dusi i nikada ne bi shvatio zasto me i ti rani. 


Bas ti.

Zasto ljudi uzimaju maske, 
da bi se igrali sa tudjim zivotima,
samo da bi opcinili se mojim strastima, 

pod obroncima izlivanja izvora 
da bi kusali jos kapljice dobrote, 
sa kojom je moja dusa jos katkad odigrala 
poseban bal pod ognjistem neuzvracenih.
Voleo bih da se prosetam, 

po silnim ravnicama tvojim da rasirim
svaku laticu tvojih raskolasnih cvetova 

i upijem njihovu slast medj moje usne, 
dolijem jos malo vremenskog intervala 
i sve bezuslovno oplodim oprostaju tvome 
i zauzmem tvoje bice da bi shvatila da sam ja uvek vecan,
nanovo sve ispocetka da bi shvatila da ti nisi drugo 
nego moj prelepi biser u tihom okeanu.
Zapljuskujuci moje nevreme pod mojim ognjistem, 

nikad nismo ni slutili da su nas i ukrale nezne nemani, 
za kojom i dusa zaplace samo i taj medni veo 
otkrije tu strahotu na njihovim dlanovima
sudbonosno nam jave da smo i mi deo gresnih, 

jer volimo ono sto nikada nece biti nase.

среда, 25. новембар 2015.

U njedrima zivota

Opet iznova slusali smo svoje nagle izdatke uzdaha
nikada nismo ni slutili da se pod posteljom viorila
borba medju strasnim ugrizima strasti, poljuljanim
carsavom uzivali u nepreglednim ravnicama izlivenog
mastila, sasvim lagano pustali korake od nasih prstiju
do bliskih susreta vodjenja ljubavi, nezno spustajuci
se do obalske straze, dodavati jos plave vatre u nasim
njedrima.
Preplanule bradavice uzivale su u svakom ugrizu,
neprestano dozivajuci jos vlaznost jezika, prepusteni
smo bili lavinom vrelih osecanja, prelivajuci po krajevima
tvoje plave kose, koja je umela da sara po mojim nesebicnim
poljima, uvijajuci svaki izdatak naseg ponovnog susreta,
neprekidnim nizom odvajati ceznju, pod nase iskrene cari.
Suzdrzavala si se za svojim urlikom onako kroz mastanje
spustala si svoje gacice i usedlala moju muskost, prkosila
svim udarima strasti, samo zauzimajuci oblak tisine dok
se budes naprezala medju nasim slatkim tajnama vecitog
zivota.
Vreme je doslo ipak po svoje prohteve odrzavajuci neprekidno
treperenje nasih kapljica pod rosnom izmaglicom secanja
uzimajuci nas jedini danak, nekim laganim smerom ostavljajuci
obronke nasih semenja buducnosti i uvodilo nas u jos vece
predigre nasih zivota, ucrtavajuci nase emocije u kamenje
znamenih dogadjaja, da bi naposletku oduzelo nam i ovo
prokleto vreme.

уторак, 24. новембар 2015.

Vremenski ljubavnici

Tek probudjeno okrecem svoje nemirno i vlazno telo,
pored tebe jos oseca se oporna udarnih talasa strasti,
pomalo izgledas ko bistrina medju suncokretovim plodovima,
koji su se znali njihati pod obrucem nasih erotskih vetrova,
neprestano zureci u tvoje telo,
taj med,
ta prozirnost medju uvojcima tvojih talasa,
podbadalo me je da okusam srecu da uplovim medju nektarima
barem pomalo uzimajuci taj uzitak medju svoje dlanove,
barem na kratko oduzeti ti,
tvoju vladavinu pod mesecevom belinom.
Tvoja kosa je znala preslikavati nase odore,
razbacene stvari po celoj sobi,
davalo je uzdahe da unesemo jos malo,
barem jos zacinimo nase leglo i utihnemo pred zorom
barem da ti mozes videti tu svoju belinu duse,
raskorak izmedju nas je odvajalo vreme,
nesebicno je spustajuci tvoje uzdahe medju ravnicom,
gde smo bili vladari nasih dalekih prostranstva,
zauzimajuci svaki krajolik vodjenju do dalekih,
usavrsenih prodora i cepanje vremena,
ali opet nismo umeli da nezno pronadjemo deo sebe
u vlastitom bioloskom satu,
koji je dokucavao nase sekunde u ritmickom sazimanju,
a opet ni minute nismo brojali od prevelikog uzitka,
gde se mesec napio i poceo skakati od srece,
gde smo usavrsavali nasu nit i propustali satima sve nase
sadjenje semenja po modricastom horizontu nasih dusa,
sati su prolazili, da bi nas docekali do vrhunca nasih
zelja, da bi nam udelili vecnost i pokazali vremenu,
da smo previse sazreli za vanjski svet, ali smo uvek
odjurili ceznjivim stopama preko nasih livada,
gde se skupljaju nase medne nade,
oprostaj kao poklon u srcu drema,
zauzeti u nemirnom svemiru,
dokazali smo kroz nase postojanje,
da smo dostojni samom sebi,
a ujedno i veciti ljubavnici naseg vremena..

недеља, 22. новембар 2015.

Zov samoce


Opet ova vinska casa  prepuna suza,
opet kliznu srce moje,
ova iluzija svakodnevnice stalno razbija mi ovu tihu obalu
nekada probudjenu..

Opet ova samoca cedi svu moju ljudskost
koju sam spoznao svih ovih stoljeca,
ostade bol..
nedorecena..
isprana krvlju moga bica..

Fali mi samo ljubav sa neznih usana tvojih
osetih opet tu neskladu medju polovima
osetih sve veci strah,
onu pokislu nadu koja odjekuje u plavicaste horizonte
sve je imalo trag,
svaki dodir tvojeg bica odzvanja kao da sam ziv.

Tuga je rasklonila zavese pod mojim ambisom
zagrlila je moje srce okovano krvavim tragom
zagrlila je ono istinsko sto umire
osecam se ko da nisam ziv,

Upalicu jos jednom sunce da ti pokloni osmeh
zapalicu male iskrice tvoje zenstvenosti
zauzecu ponovno nesto..
sto nije moje..

Hodam kao prazna ljustura,
tesko je otresti breme neiskrenosti
hodacu ponovno stoljecima,
hodacu..
dok potrazim novu srecu..
Cak i svoja krila sklonicu da vise..
da vise ne smognem,
da uzvratim..
da volim..

Ne trazi me vise,
jer ova moja ljustura je umorno
od svega,
ovaj zov je moj kraj.

Uzmi me opet

Pod prstima otklanjamo nevazne stvari,
uskladjujemo nase strasti pomalo izguzvane
podudaramo ispod cebenceta i upijamo
nase semenje, nemim telima podrzavamo
strepnje u nama, koje odzvanja poput
slepcevog stapa besciljno stapajuci se
sa okolinom nevaznih momenata, a katkad
pustimo nase vrele jezike da se pronadju
na poljima pozude, utkane u nasa imena
nikako slucajno, samo namerno odlivamo
jos zubore nasih uzrastanja pomalo uzviseno
prodiremo u nasa tela, ah..

Taj dah mi izmice, ne skidaj se sa moje
muskosti, ostanimo na uzvisenom brdu
nasih uzitaka, rastresi svoju bujnu kosu
nemoj silaziti, ugasice se zelja za nama
rashodano uzivas u nasim pozudama, s'oblakom
tisine vristis od uzbudjenja, zanjises svoja
bedra, skakucu od radosti, sto te opet imam
ne silazi rekoh, pusti vrtlara da preuredi
tvoj vrt, svaku ruzu obilnom padavinom
njegovog soka da oprasi, ah, ima jos
cvetnog, pomalo zavodljivog u nama,
samo da skinem i ovaj veo, nasih bludnih
radnji, i uzmi me opet..

Gasim ovu tugu

Gasim ovu tugu iz mojih vecnih casica,
i ovi rubovi tvojih usana
provlacim kroz svoje bore i razmisljam,
dal je ovo moja sutnja s'kojom
svice novi dan il je nasa ljubav ponovno rodjena,
a ponekad se setim,
da je bila rastrgana na vratima raja.
Nikada nisam mogao gledati svoju pucinu pod okrivljem meseca,
nikad nisam mogao shvatiti,
odakle mi sva moja ljubav, zasto je meni data,
ne, ne mogu shvatiti,
zasto ovoliko patim.
I ponovno cu te dozivati,
ko sto galebovi kreste iznad morskih talasa.
Osecam miris moga tela,
ko nar upekao ispod sacma sa preplanulim
uzitcima neznih poljubaca,
sasvim podrhtavno izokrenem svoj tok
misli do tvojih kolena,
neznim obrisom moga oka skinem ti bolne
rane, dok nezno njises se na mojim rubovima,
ta kosa kao zastava koja prodorno vapi za mojim dodirima.
Nesputano uzivamo u nasim vecnim izvorima slasti
dok jos mozemo u nasim snovima, da prodorno
plodimo ljubav, bez razocarenja, slutnje,
prepustamo se vecnom skladu, kao poput
jesenjskih nota koje znaju da zakasnu,
zastanu pomalo, barem toliko da budu
vecne u nasim izvorima ponovnog
radjanja..

субота, 21. новембар 2015.

Duga od meda

Oci pune duge, prepusti se i uzmi me,
vazduh mirise na pozudu, otkopcaj bluzu
i prepusti se, nemoj vaditi te sebicne
note umornoga srca, uzmi dasak vetra
i oslobodi nas, od naseg ropstva ljubavi.

Kapci preteski za nas, zaljubi se u coveka
koji ti prasta sve, samo zarad nas i ako te
sena uhvati dalje od mene, znaj neko te ceka
na dlanovima neznim, obrise po koju suzu i u
dalekom pogledu vidi samo dugu koja doziva
sve medne trenutke uz nas.

Ljubis nas ko da je zadnji put, oblizes me
ko najlepsi slatkis, obrises se tako smelo,
a u suzu je jaka kapljica istrcala i katkad
i one znaju da nikada nece biti kraj, a za
nas ide tek bolji pocetak uz krajnje linije
za nas.

Eto i odzacarima smeta sto trljamo nase crne
tackice po nasim rumenim obrazima, pa cak i
njihovim smelim cilindrima salju tajne pozdrave
da nas vole kada ozdrave, a ponekad nas zapljusne
i ova kisa nasih smelih poljubaca.

Moje misli pod okrivljem nebeskog kroja

Dusa katkad kada nema gde, zaboli onako nejakim recima
sasvim dovoljno da u datom trenutku, pozelim da iscupam ga,
da vise ne osecam boli, kao kap suza dok se sliva niz moje lice
ume da raspara moju poru, nesebicno odzvanjajuci u mojim hodnicima
patnje, onako ratnicki zbrinuto u ponoru ocaja u borbi sa nadom na
svojim urezanim venama, jos se oseca miris njenih poljubaca, toliko
razorenim da cak i vene uzurbano podbacuju svoje crvene ratnicke
boje i laganim dobosima unutar potpora zidina obrusava se ratnicka
buna, zavijaju trube ispod necijih utvara, malih dobrocudnih duhova,
a iznova odstrujimo ka boljoj postelji, sve pod stakleni tepih dosuti.

Eto iznova dolazim u svoje misli, bez obzira trazeci tvoj dah svakodnevnice,
bojim se da cu ponovno boriti se sam, protiv ovih ludih vetrenjaca koje znaju
da polome moje granje i sve moje krake sto vode put do tebe, draga moja.
Pokusavam grcevito da dodjem do tvojih vlaznih usana, da smognem jos malo
hrabrosti da ti uzmem jos malo vremena za nas dvoje, da jednom recju upotpunimo
sami sebe, neznim odlivima sa nasih cesmi odvrnemo strast, a uplovimo u ladju
nebeskih krojaca i da probiramo po imenu nasih trenutaka, ostanimo zagrljeni.
Prebaci se u nasu frekvenciju da cujes moje melodije, moju strepnju sto ti
nemim sapatom olovke zove, znaj tvoj andjeo te zove, tu podlugovima nasih
iskrenih emocija, neznim glasom sto param nebom u potrazi za ljubavlju tvojom,
samo da upotpunim blago receno, odvojim nase vreme u bocu, barem da znam da
postojis.

Laganim kapljicnim dahom kisa je danas pocela rositi nase stazice, pomalo sretno
sto je umuljalo jos nasih emocija zajedno sa nasim zivotima, potporu je pravila
samo da nam utaba jos dodirnih nota zrelih dusa.
Setim se tog vlaznog prozdrljivog jezika, koji je neumorno ostavljajuci svoja
vlazna osecanja, produbio nasa mastanja, opet se mucis da nadjes me u svom toku
misli, a iznova pretrazujes me po celini nebeskog kroja, znaj da sam u tvom cosku
pored tvog polu otskrinutog prozora u tvojoj dusi, cistim jos malo tvojeg ljubavnog
niza katkad uzmem u dlanove svoje, tvoje sestrice dve sto gledaju tako sjajnije u
mraku..Podario sam ti taj sjaj, da osetis i ti tu moc, kada se ljubav radja u kolevci
prepuno ceznje, pod malim cebencetom strujnih strasti, osecam zove nas sudbina jer
i ove noci, ja cu ti biti tvoj mali svet..

петак, 20. новембар 2015.

Opet sam

Ova noc se spustila, ko vrata pakla mi se otvorila
poderalo mi dusu na dva dela. Otkucaji se cuju previse
za moja vremena, moja dusa boluje, a nemam hrabrosti da
ti kazem. Trebas mi. Da ti pruzim ruke sigurne, barem
u ove mirne luke da otplovimo zajedno, da zaboravimo
ovu nasu tugu u nama, i ove zvezde polako gube svoj
sjaj medj prstima, osecam svaki trzaj tvojih vlaznih
usana, tvoje vreme, a opet ponovno, ko proklet da
ostarim sam..

Dodeljujes mi svoj trenutak prisustva kroz osmeh osetim,
obris tvojih mora u ocima, sve brazde podeljene, nesebicno
rastanjene na uzavrele dodire, ti prsti, znam da si nervozna
znam, osecam tvoju dusu sto pati za mojom ljubavlju, ali opet
kako da ti ulijem poverenje, kada u svakoj recenici trazis
razocarenje, svaki uzdah tvoj je uklesan na mojim bedrima
svaka sutnja dok sapatom dozivas moja slova, osecas, a jecas
u sebi, sto me volis i to malo. Ljubav je prokleta za nas
stvorila se hemija u nama je spas, a ti uporno teras ispod
vremenskog tepiha, svu tvoju emociju podarenu pod mesecevom
vedrog toka, proliveno uz tok nedodirljivih strasti, znam da
znas, svaku sliku cuvam.
Postavim da je imam na dohvat ruke, da kada padnem ugledam tebe
da znam da postoji sutra, za bolje sutra, sve me boli pa cak i
ovo moje prokleto slovo..

Nikada nisam umeo da ubijem, nesto lepo sto je negovano od samog
pocetka, iako dusa zeli jos vise tvojih nektara rastocenu po
posteljini nasih tela, naiskap popiti strast i prepustiti se
nasim srodnim dusama, barem i ja da volim opet.
Cemu sve ovo, ova bol u nama, ti sama i bezvoljna, proteras me
u moj kutak samoce, da trulim u svojoj ljubavi, dok izgaram
pred tobom i opet trazices moje slovo, moje vreme, jer te moja
dusa odvec ima.
Lezis sama boris se u boli, dopustas da prodjem kroz gustu tvoju
kosu u nadi, da me pozelis i ove provedene noci sa tobom, ne brini
se mila, uvek cu biti tu kraj tebe, odlozicu svoje breme, svoje
grehove samo da upoznam jos jedan deo tebe.
Krijes svoje ruke, da me ne grlis, gazis svoje emocije i ponekad
prekrijes svojom stidljivoscu svoje vreme, utapkano pod nasim nebom
grickanje usana tvojih i opet sa bolom odlazim od tebe..

Katkad se zapitam, dal se igras sa mojim bolom, dal si to zelela
svaku notu moje muskosti da bacis, svaku iskricu nade da bacis u
nemoc, kao sto radis sa mojim bolom i stalno iznova osecam tvoje
emocije, svu tvoju ljubav u ocima, procitam te ko knjigu i iznova
me budis, svojim sapatom s'tvojim nemirnim jezikom osetim da me
volis, zelis da uspe..

четвртак, 19. новембар 2015.

U dvoje

Jos uvek trazis tu smisao u sebi, bezbrizno prihvatajuci moje iscekivanje
makar malo da naslutis sta ti prozborim kroz moje slovo, barem da mozes
osetiti kako moje srce, tuznim notama zivota cvili, da preduhitris
svaki trzaj, umes li to, zelis li mene, barem kroz ove noci, ja bdim
nad tobom a znaj jedino i ove noci cuvam te od losih snova.
Katkad umes da se trgnes, rastreses svoje misli i snove, po mojim
skutima i nezno uplovis sa zagrljajem, dok tvoja svilena kosa
sara po mojim plecima, urezujuci svoje tajne pod okrivljem moje
velicanstvene duse, a opet iscekuje tvoje jutarnje poljupce
po mojoj muskosti, osecas li kako te moje srce zove, osecas li
i ove noci, da se sladim kad god ja hocu, barem da mogu i ovaj
trenutak prepustiti snovima, samo da budem kraj tvoje zenstvenosti
barem jos malo i veruj mi..

Ne mogu vise da te lazem jer od prve noci osecam sve sto je tvoje
obrisi suze maleno moje, podaj mi svoje snove, zakoraci smelo
bas tu podlugovima mojeg parceta raja, uzmi me i povedi nas u
zajednicke snove.
Volim tvoje klasje sto treperi pod opojnim brezuljcima tvoga tela
znaj jedino moje, tu sam sakupljao bisere tvoje, nisam vest da
ukradem dodire tvoje, samo znam da prepustim uzdahu mome barem
jos malo, pre nego sto legnemo u dvoje iako mislis da bes je jos
tu nemoj biti ljuta na svog cuvara, mozda ipak i on voli.
Suzdrzi se da ga pogledas uz kafu, bice lakse za oboje iako sam
znao reci ti sve reci moje, moja dusa je utapkana veceras u nebo
tvoje.
Oslikavace sve purpurne reke da ublazi tvoju nepoverljivost, samo
jos ove noci, ne brini se za nas dvoje, podaj mi ljubav tvoju, jer
ipak za ljubav potrebno je dvoje i mislis da nisam vredan za to
pogledaj gore, plakace nebo sto je srce tvoje, pozelelo jos moje
duse, jos, i jos za dvoje..

Sanjas puteve snene, na svakom cvetu je usna moja, doziva te da me
poljubis u moja pleca, bas kao sto je i cokolada slivala svoju slatku
tajnu preko tvojih velikih bradavica i nudila nektare svoje, a opet
medne usne optocene poljupcima nasim, zagovarale su nas da se ponovno
sretnemo pod istom posteljom, zagrli me nezno, sasvim nezno da ne
probudimo srca dva, koja se umorise od prevelike ljubavi u dvoje,
a mislis u sebi dal vredi, imati mene pored tebe i opet iznova
spustati se medju talasima mastanja, samo da bi uzivali u dvoje.

среда, 18. новембар 2015.

Ako je Greh

Stajala si zanesena svojom oblinom, tim nesebicnim osmehom,
pruzala si korake, jednim za drugim..da sam jednostavno
u tim ocima video svo tvoje more, koje je odavno vec
srusilo moje zidine, zapljuskujuci moje jedino srce
osecalo je nadu za bolje sutra, zeli to, stvarno,
ali kako da ti to dokazem, jedino vremenom s'puno
paznje darujem nesebicne kapljice iskrene duse.
Da slagao sam te, ali opet kroz vreme bi ti rekao
kroz sapat mojih usana, da ima jos nade za nas
a opet taj bes, ta tisina kidalo je deo mene
ja sam bio glup, tesko je voleti ako slazes
barem da imam jos jednu sansu.
Spustio bi ti mesec samo da tebi jedino sija
bez obzira na sve one plime i oseke sto pruza
prelepim obalama, jer tvoja dusa je najlepsi
deo obalnog korita, koja obilnim ljubavnim talasa
zapljuskuju moje obale, nezno dodirivajuci moje bice,
a opet, taj bes, kroz slova, osecam to, bez obzira
osecam..

Osecao sam svaku nit tvojih pora, tihim glasom sam
razgovarao da ne uzburkam to mirno more u tebi
prizeljkivao sam tvoje dodire po sebi, ali se isto
i plasio, dal bi me prihvatila onakvog kakav jesam
uplasen od svih ljudi, koji zele samo mali komadic
tog beskrajnog raja, iako je nevest u sakrivanju
emocija, pruzice joj i zadnju nadu, makar malo
da otkloni deo obrisa svakodnevnice jer zna da sutra
ce novi dan doci.
Ne znas ti, kako je voleti u tom velikom prostoru
gubiti dan a prepustati se nocima, da zora bude bolja
pa makar na malo, kroz tvoje misli da ti docaram
cvrkut poljubaca.
Ali ne srce moje ludo, pozelelo je da bude iskrenije
od nasih slova, a opet osecao sam taj vetar, koji ce
me srusiti sa te trake, sa tog mlecnog puta, uzdah
tvoj je rekao sve, te godine.
Da barem mogu da ugusim svu svoju ljubav u sebi,
barem bi mi bilo lakse, ali ne, ono zna da se bori
protiv mene, zna sve tajne puteve, svaki cvet zna
hmmm, taj miris sa tebe, ozdvanja mi ponovno pod
mojom porom, cutis, samo cutis a srce tvoje je ostalo
nedereceno.
Onako kroz maglu od autobuskog prozora, stajao sam
nepomican, ljudi nisu ni svesni koliko srodnih dusa
se mimoilaze upravo pored njih, sva ta belina njihova
ne moze oprati, srce koje pati..

Mozda da joj nisam rekao, patio bi u sebi, ni tada ne
bi imao mira.
A opet ostavila je obrise svojih mirisa po meni,
da me kaznjavaju, osecam tu dusu njenu, nema tih slova
da opisu tu vedrinu oblaka, taj smesak, te velike
buljave oci, veoma lepe, nekako otvorene za ulazak
pod satenskim nebom, prepuno galebova koji docekuju mene
samog mene.
Pomalo su mi uskakale misli od prethodnih veceri
osencavala tu prozirnih uvojaka pora, nesputavajuci
bezuslovnih mojih polja, lep je osecaj biti zaljubljen,
posle toliko godina, osetiti obris neznih dodira po sebi
i taj trenutak, ranio sam sebe, a opet, dal bi mi dala
jos jednu sansu, da se ponovno borim za tvoje prelepo
postojanje..

Ako je greh, zaljubiti se u tebe, zasto ovako prostruju
ovo moje telo, cim mi moje misli prostruje za tobom,
ako je greh, voleti, pruzio bi ti svaki trenutak vecnih
iskrica, samo da ti ugrejem tvoje telo i bice,
ako je greh, sto sam mlad, zaustavicu vreme samo da ostarim
pa iako je to premalo, jedino sto ti mogu dati je
moje srce, da ti kuca kao vremenski sat,
a dusu da ti vecno sija u najjtamnijoj noci
samo da znas koliko mi znacis svake noci..

Zoro rujna

Zoro rujna, opet me bole grudi ove sto se nude
sve je lako uz rakijicu dve, s'prvom krecem
zorom tamo gde ne mogu s'tobom, druga mi je
uteha posle noci ove, mozda pred san docices
mi kao smireni pomracaj.

Zoro rujna, opet me boli glava luda, ova sto
pametuje svuda, brisem misli ko brisac sa
automobila, mozda ce i ovog dana obrisati
i tvoja medna usta, jedino znaj mozda cu i
ja naci u raju kraj.

Zoro rujna, opet me boli dusa ova,
sto zna plakati za tobom kada ni ova
kisa oprati nece, samo ovaj dodir jutra
svanut ce opet, i ja se opet grcim u bolu
zasto me mucis i ove noci, budi moja u
rana jutra, jer rakijica ljuta saprati
me nece do sutra.

Zoro rujna, iznova opet sve isto krece
korak po korak sve mi odmices,
eto i ova casica prazna i ljuta,
sve sto pomislim na nju ona mi odbije
jos sto puta, popit cu jos rakijice dve
mozda ce i ovom ranom zorom doci i za
mene bolja jutra.

Cokoladni uzitak

Prelivam te cokoladnim uzitkom po tvom nesebicnom telu
skupljajuci prozirne kapljice, svaka pora upija deo
moje cokolade, razmisljajuci kako da se zasladim sa
tobom, posisacu celu usnu skoljku.
Ko onda kada usisavas moju muskost, dok prodorno uzivas
u mojim slasnim izvorima, nabreklog uzvika na obroncima
mojih dostignuca, stresajuci svoje cokoladno telo
s'moje muskosti, silazeci okupana svojom zenstvenoscu
a pritom zalazeci moje skute, pod obilnom beline
moje cokolade, upijajuci svoje pore sa mojom muskoscu.
Pocela si ponovno odigravati trbusni ples nad mojim
stomacnim pasnjacima, uvlacuci svaki nektar nasih
gresnih izvora, skliznulo je malo, sasvim malo
moga nektara sa tvoje brade, izmedju tih rupica
koje ljudi zovu nedostatak blagostanja..

Spustas svoju belinu po zajednickom svilenom jorganu
ostavljajuci tisinu uzdaha pod belinom svojih pora
s'trzanjem pocinjes da jecas u sebi, sto nismo
iskoristili momenat branja, nasih usijanih noci.
Drhtavim glasom pokazujes svoje usne, s'kojih je
nemim pogledom klizila nasa dela, optocena suvim
platinama naseg stvaranja, nisam ni slutio da smo
oboje bili dovedeni pod mladu noc i prepustili se
jedinom grehu, za kojim smo odvec zudeli da preuzmemo
na nase pleci.
Onako uklesane u zubore vremena, koje su umele da otope
nasa milovanja pod neznom mekoce, tvojih nepreglednih
livada, nisam umeo da ponesem kosu, da pokosim sve tvoje
zelje, samo smo se prepustili mladom severcu i utonili
u bunar nemogucih ostvarenja.
Tvoje obale me odvlace ka pucini tvojih sjajnih ociju
pokazuju mi puteve magicne, prepun vilenjaka koji
rasplamsavaju tvoju prelepu i bujnu uvijenu kosu, a tek vile
sto znaju ulepsati tvoje usne, dolivajuci emotivne
zaliske po obroncima tvojih snenih usana..

Vatreni pupoljak

Nebo se podvilo pod tvoj prozor,
svirajuci harvu samo za tvoje usi,
za tvoje cokoladne snove,
dok tvoje smelo bice,
gacka po rastopljenoj cokoladi,
svo uprljano od nasih uzdaha,
opet mi izvrces ovo slovo,
ponovno uvlacis svoju nemirnu kosu medju moja bedra.
Snivajuci snove pod nocnim nebom,
dok zvezdice snene,
slivaju uzarene uspomene pod satenskim carsavom,
nezno oblikovajuci tvoje nezne butine,
ostavljajuci cokoladne senke pod
oborima mastanja, a opet,
slasno upijaju tvoju kozu pod uticajem meda.
Iznova u snovima odlazimo na veceru,
sapatom violine te dozivam,
barem u snu, da uzmem te pod okrivljem neba i
zaplesemo ples, bas tu kod spomenika dok on pomalo
zvirka, ogledajuci cudo nebesko,
ne plasi se moje sene, pridji joj,
slobodno, uzmi je za ruku i odvedi me..
Okupana vatrom,
prilazis mi vrelinom svoga osmeha,
dozivajuci moje bice,
snenim izlivima nadanja,
a iznova i iznova,
darujes vatrene pupoljke cvetnog mastanja,
katkad zastanes da se ogledas pod plavetnilu mojeg
beskonacnog raja,
nestrpljujuce ocekujes svezanj toplih uzdaha,
a opet i iznova se predajes mojoj muskosti.

уторак, 17. новембар 2015.

Mala kapljica

Ima negde na ovom svetu, gde neko caruje strascu,
makar na sitno, ne mora biti poprilicno strasno
samo da ima da bude na siroko, jer carstvo tvoje
ne mora biti moje, samo nekada bude zajednicko.
A ako imas magicni stapic, onako nezno, da bude nase
ne moras biti jaka, budi nezna, samo da znam da i
ti imas tu jacinu, makar u tisini, pridji mome
telu, dodji, ne plasi se moje sene, tu sam zbog
tebe, da ukradem obrise tvoje, barem na kratko
dok nas vetar puse.
Znas one male reci, sto stanu na vrh jezika
a opet laprdaju do jutra, ne znas, to sam ja
mala kapljica, sto ti ne dam mira i ove noci
znam da ga snivam, znam ja sve, a opet radis
tako nezno i opojno.
Eh kada bi ti moje zelje ispila, kao one
tople cokolade sa tvojih usana sto se sladih
ovog jutra, barem na kratko da usmrtim ovu
tamu, sasvim lagano da doletim do tebe.
Eh, zedna bi me ostavila, bas pod nebeskim
krojem, gde zvezde cede medne noci u tvoje
velike oci..
Poljubi me nek usne osete kako umeju da se
ljube, uzmi me u narucje svoje, sta te briga
sta ce reci svet, jer ja sam jedini koji zna
kada se spoje dva srca zajedno, utapkacu postelju
nasu u dodire naseg neba, samo da ti pokazem
kako i nebo zna da povinuje za pronadjenim
biserom..

Medno budjenje

Ustajanje cini me tako uspavano, cak i ova jutarnja
zbivanja po mom rasirenom putu, bas tu gde moje
srce lumpuje do svitanja, lagano udarajuci stvara
prekrsene saobracajke u haosu mi stvara dan, kao
haos stvarajuci urezane noci, posle lumpovanja.
Optoceni smaragdnim usijanjem, odolevam od tvojih
slova, uzurbanog udisanja cestica tvojih vlaznih
usana, kao dete osecam tvoju neznost tih uvojaka
nasmejanog lica, a opet iscekujem tek usnulu tebe.
Znam da se katkad razlivas po postelji ko mastilo
a opet, ne mogu ti prici, sva goris od mojih dodira
pa cak je i ovo slovo krivo, sto te ne uspavah dobro,
ali docice i taj dan, kada cu smeti dozvati te po
prezimenu tvojih telesnih uzitaka.
Mozda cu i tada smeti, da te dozivam u nocima, mozda,
sve je to veliko mozda.
Osecam tvoj glas, bas onaj dan kada si prelazila ulicu
vesto, gracioznim glasom potvrdjivala ono sto si saptanjem
po jastuku izgovarala u snu, osecas moju lavinu sazvezdja
a opet..ostajes razlivena kao mastilo pod mojim dlanovima,
nemim usnama, i iznova trazis mazenje, nasih bica.
Zamisljam u sebi taj susret, samo to razmisljanje pomera
moje srce u stranu, lep i udoban je osecaj, kao kada se
okupas, pa sve silne kapljice klize po tvom telu spustajuci
zavesu nasih dodira, upijajuci samo nase odsjaje, pomalo
uznemirene a opet beskrajno iskrene.
To uzburkano more u tvojim ocima, mi jednim talasom razbija
zidine moje jedine odbrane, lakocom svojih uzdaha oteras mi
vetar, cak se i dusa uplasi, jer oseca vetar u tebi, oseca
to vreme za neznost. Dal si spremna? Misli se ono, Kako da
otkrijem nesto, a da me ne povredi, nisam toliko vest, da
sakrijem emocije. Mozda ako otklonim tvoju ludost, tu gorcinu
mozda cu tada, moci da se odgledam u svoj toj silini nekih
boli ili jednostavno prigrliti, tebe kao samu, i tada spoznati
sebe. Znam da vredis, ne novca, niti vrazijih dukata, samo
jednog velikog srca, i uploviti u to nemirno more, i baciti
sebe u taj ponor kao spas za sebe, a tvoje jedino izlecenje,
a opet, ne bi voleo da budem izlecenje, nego zajednicki spas..
Nemim usnama dodirujem ti pasnjake, tvojih neznih ledja
nastojim svaku brazdu urezati u svoje secanje, da kada budem
ponovno navracao da krenem od samog pocetka, tu kraj tvoje
mirisljave kose, laganim pokretima spustim vrelinu sa usana,
znam da snivas moju dusu, ko onda kada si s'osmehom popila
svoju jutarnju kafu i ocekivala moja slova.
Taj trenutak da zamrznem, bas taj trenutak da podelim s'tvojom
zenstvenoscu, barem na kratko pre nego sto te uzme svakodnevnica
za sebe, osecas da svaku noc, prodjem kroz tvoju kosu, ostavljajuci
nepregledne sunceve svetlosti, samo da ostanes u mojim koritama
nezno zagrljena..
A opet osecam tvoje ruke kako me grle, dozivaju me u tvojim mislima
ne mogu se odupreti njima, jer mi svaka tvoja boja glasa treba
u ovim nocima, da osetim tvoje znacenje..da osetim deo tebe.
Nemoj me tako malena gledati, ko da zelis me oteti od mog
postojanja, zagrli me jako, najjace, da znam da je i tebi sve ovo
bitno. Zasto drhtis dok me grlis, osecam da vapi srce tvoje
nemoj tuzna biti, umoran sam pod ovim nocnim nebom osecam tvoj
strah, a opet vatreno sunce ce doneti oboma spas.
Evo, od sutra dolazi sunce, da ti podari svu svoju toplinu
iz moje velike duse, da ti utopli ono sto ti imas najvrednije
nece unistiti, ono sto je negovano, ali jedino znaj, bice
taj dah uspomena vezan, kao i sunce sto ti bude otvaralo kapke
tvoje. Znaj, da usne moje sada su tvoje, a to sto te greje
nije samo sunce, to su moje ruke, kao sunceve svetlosti
da ti greju telo, bas kao one noci..sto smo se sladili
pod vedrinom usijanih zvezda, utapkanim okusima meda..

недеља, 15. новембар 2015.

Prokleta dusa

Obasjani snopom suncevog toka, iznova tragamo za truncicom
nasih vladavina, osecas li srce moje, kako se povetarac
njise nad nasom sudbinom i iznova poklanja nam stubove
stidljivosti.
Jer katkad posustace nam i ova snaga za kojom ti pisem
izbrisace nas i ovaj eho nasih slova, sto uzurbano tece
kroz moja velika korita ispunjenom velikom ljubavlju,
katkad zatalasam nasu reku, samo da bi se i ti vise
osetio slobodnijim, katkad prozboris razornim odjekom
rastrgnutog srca, a opet umes da zavolis, ko onda kada
smo odvajali vreme po nitima nasih stvaranja.
Prozborice nase vreme sve one uvalne tokove koje smo
razbijali pod macem nasih iskrenih reci, nista nije
tako iskreno ko nase bice, opet nas iluzija odvaja
na modricaste horizonte i ponovno nas razdvajaju
kao onda kada smo bezuslovno davali previse izvora
nasih strasti, nasuprot tome odvec je nemoc stradala.
Nasi kapci su odavno rastrojili nase olovne krojace
koji su klicali za nasa neba i zemlje, a opet nisu
znale da zavezu kroj naseg dalekog svemira.
Nego su nas odmicali nekim lazima, laznim ljudima
odmicali nedorecenih suza, a opet nisu imali svu
tu raskos medju uzoranim poljima, katkad posustanemo
oboje bez obzira osecam taj strah, koji bije nasa
napustena rajska polja.
Iznova se kupas u morskom satenu, satkanom pod aurorinom
nebeskim bojama, okus meda ti pretace kroz tvoje
purpurne slojeve, sva ta svetlucava sjedinjenja
iznova preskacu moje otkucaje, opet se sladis mojim
izboranim usnama.
Katkad osetim pore svoje, onako kroz sapat, odjekuju
kroz moje bice nesputano, sasvim opustajuce razgovaraju
o mojim delima, nekim starim grehovima, a nikada ne
spominju nasa stradanja, osecam kapljice svoje
nije znoj, to si ti duso moja, sto znas kapati
ko krv kada bolujes u meni.
Ko ratnik bez svoje ostrice, i opet iznova me cepas
na atome, ponovno me teras na plac i opet cu
iskidati svoje vreme, preslikavati svoju tugu
nad punom casom satkanom od nade, samo prelivenom
iskrenoscu, po njenim rubovima sto utopih
ljubav nasu.
Opet mi stezes grudi, znam da znas da bolis,
zasto me mucis ovako bolno kada nisam ja taj
koji te svirepo ubi i lagano izgubih i ovo slovo,
rasuto je srce moje.
Tako mi dodje da se udavim u vlasi vina, da osetim
miris karmina, da osetim ponovno kako srce ume da voli,
premalo je ljudi i takozvanih dusa, da budu nas spas
kad niko nema iskrenu ljubav poput nas.
Rodjeni smo s'greskom nikad necemo pronaci u toj flasi
spas, jedino ce od tolike mase neko izvuci sebi spas,
ali ponovno ti umivam tabane tvoje, brojim zvezde
nase, svaki suncev sistem, velik im je broj, znaj jedno
nigde za nas dvoje ipak nema spas.

субота, 14. новембар 2015.

Perverzne strasti

Prostrujimo nasim telima, okupirani vlaznosti pora,
istrazicu nase strasti medju bedrima crvenih bradavica
nemoj se opirati divljem zovu, mozda cu i ja otresti
svoje bice uz kapljice tvoga tela.
Sve supljine zauzimajuci, svaku nit bespuca
ostaviti na stubu muskosti, samo zavirujuci
da se nismo umorili od prljavih kapljica.
Sedni u moje narucje draga, da se zasladimo
mednim potocima usana, sasvim nezno obliveni
zagrljajima, provlacuci prste svoje kroz gustu
travu tvoje kose, ostavljajuci blage dodire
poput svile.
Dok me drzis za pleca moja, urezi svoje misli
u moje krvotoke, razlij me ko mastilo svoje
kao nektar mi se pruzi, da se sladimo jos duze.
Po obroncima s'jezikom kruzim, svaka tvoja pora
pozdravlja perverzne misli moje iako mislis da je
tako lakse, zagriscu crvene jagode tvoje, da me
imas u uzdahu tvome.
Polizacu je ko lizalicu slatku, samo da se sladim
jos barem malo, eto pocela da se budi, pa ti
bradavica nudi, sve te obline jake, potpaljujes
me na sve krake.
Uzdises zamnom kao vetar nezni uz klasje me
uzdizes, a na kraju zanjes, sve ce to mila moja
sva ta polja nepregledna izorati moja muskost
bez premca i tvrdog alata, s'jezikom se sluzim
dobro izlizacu te medju pupkom.
Opet me drzis za kosu moju ludu, savijas me na
sve strane, uzurbano brojis ove sate, potpaljujes
me uzdahom i nezno mi glasom zboris:
Udji u mene samo, nemoj me vlaziti i maziti
ne teraj me na put samo, ako tako nastavis
predacu ti sokove u tvoja nevaljala usta samo!
Optoceni grehom i zaliveni strascu opet
volim da se sladim bez povratka, tamo i vamo.
Spustih je na kolena sasvim lagano da se zasladi
i ona malo, cuda golemoga uplasi se zena sama
poce kukati, nece moci ovo da stane.
Ne brini se draga moja, na tvom jeziku je
neznost tvoja, zasladi se malo nece on
sve da prospe, cuva on za sva ona polja slatka
koje je s'jezikom prosla vrelina moja.
Vidis i sama, kako je lizalica sama, pustila
svoj mlecni tok i prepustila se tvojoj vlaznosti
zauzimajuci nepca tvoja, izgubili smo vreme mila
na predigre duge, sasvim tiho oblizi ga duze
nemoj posustajati olako, uzmi ga jos dublje.
Sladila se zena sama, bez premca ostali smo
na rukavcu nasih strasti, dodji da potvrdimo
nase postojanje samo.
Postala si musava, slatkoreci balava, naizgled
nemamo jos vremena za ludost nasih pogleda
pridji draga moja, da uzjases neukrotivog pegaza
polako drzi uzde, zna da zbaci sa samara,
ako se njises previse zna da namesti da udje
i previse.
Gledali smo se preliveni zajednickim kapljicama,
sve te bludne dvojke uskakale su mi u moje oci
ko da su trojke, njihale se ko da su na vetru
zabludele me tvoje dojke.
Polako draga moja, da probamo jos jednu brazdu
bice lakse ako kliznemo polako, opusti se
samo bice malo tesno, ako jos nije to malo
mesto vec iole besno.
Sidji mila moja, da ti docaram usta moja
pridji blize da ti dadnem jos reci ove
mozda cemo iznova opet, kao onda sto smo
znali uzimati i davati..


петак, 13. новембар 2015.

Sreca

Neka ti ta pomisao bude tracak nade,
za bolje sutra,
barem na malo da stane
da ipak ima nekog ko misli na te..
Katkad razmisljam da se setam uporedo s'tobom,
da osetim tvoju boju neba,
okus tvojih zrelih uzdaha,
barem malo da osetim tvoju sutnju u tebi
i to malo zrnevlje sto posejah u tvojim mislima..
barem i tebi lepo da krene,
bez obzira na svo tvoje vreme.
Kroz oblake rastrcane, dotako sam sve zvezde
da se tebi roje, da zavire u sva polja
tu gde raste ljubav moja, naposletku
svakog toka uzeleces me mila moja
svaku kapljicu bistrog soka, za nedaj boze
sa najblizeg istoka.
Sa istoka zudnja krece, eto nama srece
krenula je s'prvim red voznje
bez konduktera i markica, stisla joj je
modra novcanica, zna ona vunu da prede
isplesce ona i jastreba, da je vine visoko
do neba da je ugleda ko je treba.
Povisi glavom svojom nemoj gledati ludo
uzmi pracku zvanom sloboda i nisani
pravo te pogodi jastreba medju oko.
Uzmi tu srecu stavi je u djepic svoj
nosi je kuda treba, jer ce dobro doc
nikad nemoj okretati glavu ka zapadu
jer tad ce doci nesreca, bezi draga
u kraj toka, jer ja sam sa istoka.
Stani polako na trotoar zelja,
baci novcic zvano vreme i ono ce samo
da krene, bez obzira vreme je ludo
kroji dane same po sebi, uzmi ono sto
ti zivot pruza, jer sve ce biti nase
kao one stare majske ruze.

Iskrena ljubav

Moja velika iskrenost ovih dana, kao one duse izgubljene
po citavom okeanskom nebu, uzvratise s'prolom oblaka
ko da ce da stane, sve u jednu casu pa ce da prosvane.
Sasvim drugo vreme pokrece moje bistre suze,
nesto tajno u meni, kao biser u samom moru
nista drugo nemam, jedino sto brojim dane
eto opet prolom oblaka.
Uzvikase andjeli nebeski, cuvaj se ti sto hodas,
jer niko nije kriv kada ljubis a onda prestane.
Ljubio bi iskreno, s'paznjom celoga sveta
sasvim tiho u noci, kao povetarac sto ti
grli tvoje misli i baca tvoje sene pred moje skute.
Ponovno bi ljubio samo da zastanem pored tvojih
pora, izgubljen u noci, bez snage, uplovio bi
u to mirno sazvezdje samo da procitam tvoje
dusevne kapije.
Koje su znale umiljavati svo moje korene,
britkim uzdahom bi naslucivao sve moje dodirne
strane, s'paznjom bi ulazio u neznana prostranstva
samo da otkrijem tvoje prave i veoma lake
iskrice, koje znaju da potpale moje veliko
nebesko plavetnilo.
Ako bi sa vrlo manjom dozom, dozirao te
ne bi uzimao ni te krake, sasvim nezno bi
uspinjala pored mene, jednom recju da doplivas
uz moje iskrene obale.
Ne plasi se ljubavi moja, moja ljubav je
stara stoljecima, a opet ceka da bude oslobodjena
jednim dodirom tvojih usana.
Nagni se na prstice svoje, poput leptira
uzmi obris mojih usana, zazmuri dok me ljubis
barem neces pogubiti svoje misli istecenom
u tvoja beskrajna korita..
Oseti moje srce koje nesputano kuca sa momentima
blagih okusa vremena, osecas li moje srce
kako te zove, prihvati me nezno na svoja njedra
tiho, najtise, da umirim srce svoje,
jer ipak za ljubav potrebno je dvoje, nemoj
odustajati od reci nasih, poljubi me milo moje.
Eh ta ljubav, sto broji nase otkucaje iskreno,
ocvrsnula je nasa bica, s'korenom srece uzrasla
uz nasa tela, izoblicila nase dodire
uzdrmala sva nasa kretanja, prozborila nad
nasim kapijama, otvori ljubavi srce svoje.
Opet stojis na rubovima nase postelje
nekako pozrtvovano i nagih oblina otkrivas
svoja rajska polja, a opet prizeljkujes moje
iskonske nagone, da prodirem u zaorana polja
da ceznem za klasjem sto se njise, na vetru
nasih iskrenih uzdaha..


четвртак, 12. новембар 2015.

Pismo

Gori moje telo, nad tvojom belinom,
oseca se miris svezih uzdaha,
eto izlete mi jos jedno slovo,
sto preslisah se u sebi,
nemoj se muciti dugo,
uvuci tu boru sa nesebicnih obala
svuci deo sebe,
barem na celost ovog papira,
samo prozbori jos po koje slovo,
a onda odleti u moj vecni podrhtaj.
Drhteci pravilno na stubu spokoja,
osetih jos okus moga mastila
procitaj me smelo,
zazmuri i ugledaj me..sretno.
Osecaj se budi kao kod listanja stranice,
iako mislis da smo samo brojevi
na poledjini nasih korica
ubrzaj, brze, bolje, ne posustaj..
samo dodji do korice mojeg iskrenog kroja.
Vidis i sama da slovo bledi,
od svega pomalo ostalo je i ovo sto vredi,
sasvim bezbrizno odustace i ono,
kada pocepam pismo tvoje.

Dobro jutro

Obleteo sam oko sunca da ovo jutro podelim,
svoje vrele misli sa tvojim postojanjem,
da ti podarim sunceve svetlosne znakove
tu pod padinom zlatnih lisca, sto rosno
pokrivaju travu, sto neguju sve tvoje snove
i bodre me u tvojim jos sladjim snovima.
Barem toliko da otpozdrave svoga cuvara
koji bdi nad tvojim silnim izvorima
tvojeg iskonskog radjanja.
Tu kraj tvog promrzlog prozora u tvojoj
sobi, doletece pismonose da ti podele jos
mojih iskrenih slova, toliko zeljni
ponovnog leta da ti podare jos i rajskog
cveca, bez obzira mila, ovo jutro je samo
za tvoja oka dva, da te utopli sunce moje
tamo gde ne mogu ja.
Ne spustaj roletnu, oslusni vetar salje ti
iskrene cestitke iz mojih rajskih vrtova
bas tu gde se setas, pod mojim krosnjama
a tvojih misli, opet su znale da otpuze
do mojih tragova, da mi sapnu, da progovore
da mislis na mene..
Ne plasi se mojih dodira u tvojim mastanjima
to ti samo saljem pozdrave, bas tu ispod
djacke klupe, ko onda kad smo deca bili,
smejali se nasoj sreci, a opet pobegli pod
nase zrele godine i oljustili jos jednu vocku
nasih strasti, da mozemo ponovno uzivati
u nasim ljubavnim carima...



среда, 11. новембар 2015.

Vecernja setnja

Mesec se rastopio po zlatnim jesenjskim livadama,
oblikovajuci cistu belinu, samo da pokaze svoj dodir,
taman toliko da ti ulepsa setnju, zauzeo je i krosnje,
da podari tvojoj dusi svetlost, pod tvojim koracima maste..

Odnekud su i zvezde porosile travu da barem ususkaju
tvoje misli, dok setno hodas po svojim suncokretovim
poljima, taman da uhodas po jos jedan dodir moga slova,
sa ceznjivom mislju, da preslikas svoju dusu pred
otvorenim nebom..

Lako je odoleti toj melodiji srca, samo ucvrstis
nezne krosnje tvoga bica u strucak iskrenosti,
pruzis svoje krake, ispod tvojih neznih otkucaja
sasvim tiho, da osetis ljubav..
Iako se sapletes, nemoj biti razocarana,
sto tvoje misli ne mogu leteti, one samo znaju
putovati nevidljivom silom, znanom kao nada..

Lagano cu spustiti deo obrisa svojih shvatanja,
da zagolicam tvoja snena mastanja, sasvim lagano
da utopim se u to more, kojom plovi tvoja dusa,
ne brini se mila, to ti saljem povetarac zagrljaja,
da ti odnegujem srce, sto pati isto kao ja..

понедељак, 09. новембар 2015.

Ceh

Najniza isporuka tvojih ljubavnih osmeha
upravo je skocila na razinu tvojih mastanja,
mozda, sasvim slucajno, porasce i otkucaji
barem malo uz inflaciju tvojih pora.
A opet, sva ta cvetna polja ubrace neko drugi
onako po noci, ko svaki lopov,
docice po najam bez obzira sto nismo
plemici tvoje zenstvenosti i opet
predaces se, bez obzira takva ti je priroda..

Bez obzira tuga mi ponekad izleci rane, kao onaj put prepun gresaka
onaj put rastuci i goreci ispred mojih paklova, izgoren i prognan
bez imalo duse, ponovno ozivljen, nikad zapamcen i nimalo osencan
kao one morske struje koje su znale, da mi operu moje misli u taj
strucak malih iskrica, i opet te trazim medju hiljadu lica
i opet sklanjam dusu, prepustam se i dalje vecnoj patnji
da bi mogao da nadjem nadu, pa makar na udicu da zakacim
tvoj spas. Odavno te nema kraj mene, znam, odseceni smo
od prevelike ljubavi, malo po kazni, malo i po odsutnosti.

Sunceve pege opet prelaze nase trotoare, bez ikakvog dobitka
izliva se ko mastilo nasuprot nasim ocekivanjima,
ali katkad zastanu na obodima ivicnjaka da oslusnu
tudje korake, pomalo detinjasto, s'nadom putuju
do svacijih horizonta, bez obzira da uprljaju jos ovo
malo iskrene duse. Gackamo po vodi, sretno zakaceni
na obodima nasih iscekivanje i opet krenucemo nasim
putevnim prostranstvima, barem na kraju cemo uliti po
jos koju vinsku casu suza i krenuti u zaborav.

недеља, 08. новембар 2015.

Nasi podlugovi

Nikad necu shvatiti, zasto sve reci zabole,
kada se dvoje vole, a onda izjutra opet sve prebole.
Ko nekad kada smo znali ljubiti i ceo nas svet srusiti
onako predvece umeli smo odvajati vreme nase,
pa makar i na tankom ledu, otopili nase vlasi,
znali smo da je vreme za bune, ustanke,
a opet nismo imali osecaja da sve sto nam treba
je tako malo, za nasa srca dva,
izjutra da ponovno vole..
Tek je dan krenuo, onako maglovito iz nasih podlugova
bezbrizno opirajuci se nasim slatkim jezikom,
mislim, da je uzivao u svakoj slasti,
nasih kapljica, pa makar i na trenutak svojih slabosti.
Koraci nasi postali su necujni, cak ni kada dostojanstveno
setamo po nasim cvetnim stazama, onako sretno utabano,
nasmesis se mojim salama, cak sta vise,
nagradis me svojim prisustvom, taj okus nara,
a opet cvetas kao dinja u nasem kutku nasih postojanja..

Ljubavni otkucaji

Opet je sunce znalo obasjati tvoje jedinstvene misli,
osencavalo je bistrinu tvojeg sarolikog lica
iscrtavalo suncevim zrakom svaku poru tvoje zenstvenosti,
sasvim tiho znalo je da odabere, duboke uvojke narandzinih
boja, poput latica divljih ruza.
Svilena kosa znala je odigrati svoj poseban ples,
po nasem jastuku, urezujuci dodire savrsenih osecaja
opustena poput lastavice, koja zna da rasiri svoja krila
izvan naseg vidokruga, a opet zna da ugnjezdi izvor svojih
ljubavi.

I opet se smeskas ispod tih sretnih suza,
cak bi i ciklon bio tmuran sto imas tako prelepe suze,
a tako iskrene, osecam te sumove po tvojim jedrima,
opet plovis po mojim morima.
Udises visoke talase, ne znajuci da svaki talas ocisti
tvoje dodirne iskrice po nasoj postelji,
ti vlazni poljupci ponovno uz klasje obeznanuju nase
vreme i ovaj velicanstveni trenutak, koji nezno
podsijemo za nase potrebe.
I opet si znala okrenuti na igru, necujni dodiri,
sasvim obicno znala si, da nam je potrebna ljubav.
Sakriti se pod krosnju divljih zova, gledati
i potrazivati sve nase otkucaje.

субота, 07. новембар 2015.

Zrnevlje



Voleo sam katkad prosetati po tvojim izvorima srece,
ponekad kruziti sa sakom po svom tom plavetnilu
i uzivajuci stvarati te talase koji polako zapljuskuju
tvoje mirne luke, taman toliko da osetis da neka
bura se sprema.
Bez obzira koliko puta oslanjala svoje brizno lice
po dolini pustinjske samoce, osecala si moju
iskricu neznosti, svako zrnevlje mojih dodira
po citavom horizontu tvoje zenstvenosti,
pomalo stidljivo ocekujuci malo zrnevlje,
po obodima tvojih dostiznih uvala,
te nepregledne livade ulepsane pustinjskim cvecem.
Ulepsavala svoje oci dodirnom notom sazvezdja,
umivala se mojim recnim koritom emotivnih osecaja,
da bi na pola puta zastala i osencala svoje iskrene
dodire po mom telu, naboranih pogleda, gustih obrva,
s'uzivanje prihvatila moje postojanje i krenula
na prva jutarnja kupanja, tu u blizini pustinjskog
peska gde si umela upijati moju iskonske nektare,
iako ti pogled satire do mojih proplanaka.

Zatecen



Necujno cu prici tvom telu bas tu gde si sakrila svoju ljubav
obgrlicu je neznim dodirom usana,
utapkacu svu belinu svog bica..roniti po dubinama
izranjati po pori tvoje zenstvenosti samo da udahnem tvoj uzdah strasti
zauzvrat cu samo otplivati do tvojeg morskog dna..
poput mekanih pasnjaka nasred tog pupka,
izvadicu svaku vilu sto posebno kroji tvoje crte lica
po toj dubinskim morima..
Svaku brazdu tvojih usana upijacu,
k'o sto se strast izlije iz ovog pehara prepunog mastanja
obgrlicu tvoje ime osencan pod vlastitim bicem..

I ponovno zanesen tvojom lepotom,
zanosno se sladim svakom tvojom godinom
slazem ih na bisere ucvrscenom pejzazom nekadasnjih izvorima srece,
te brazde gde promaja vuce..
tu ostadoh zatecen.