Tvoje lice pamti zadnji plac

Tvoje lice pamti zadnji plac,
kud se udenu u taj vetar nas.
Ta tvoja oka dva, zajece nad
kapima kise, nit svukle odore nase.
Sa visina bacaju na stado svoje
i te prazne duse sto strce na
nase korake iz senke se
streslo svo nase bice.

Mislim jos da mislim, i te reci
koje strunu ne znam psovku kasti,
te duse znaju pevati kroz jutra.
Tuzna je jesen, usla na vrata nasa
i kraj stada, nasih prstiju osta,
osta i nada se, usnama sto ljubavlju
taknu.

To lice sto pamti zadnji plac,
udenulo se kroz vihore kise, zna,
oseca, da pada sve tise, vlaznije,
na duse ciste, ta lica ko dlanovi nezni
u celoj pesmi, ori se cela masa i svaciji
pogled ide ka placu srama.

Tvoje lice pamti, nase rastanke, ta meka bedra
sto umeju da nakvase ta nasa konacista,
predstavi se ko nasa basna i nemoj ko miris proslosti
uzleteti, niz sedmu strunu od secanja sidji svojom
pesmom, kao nekada.

Uz melodije hladnog vetra

Natopicu svoje setace neznih prstiju
sasvim laganim stopama cu ostaviti
tragove preko tvoga stomaka,
na samom izvoru leptirovih plesova.
Ne bude se zbog mojih koraka
to se samo udruzujem sa leptirima
kroz tvoje budne sne.
Ubedjuj sebe da se ta samoca nije zadesila
kroz sve pucine tvoje duse zadjoh,
u tim pogledima sam pronasao emocije koje
ni ti sama ne mozes rasaznati i prokleti
vetar odoleva tvojim ravnicama,
ko dlanom o dlan.
Prisio sam uz vetar delic svoje ljubavi iz mene
nisam znao da ce odleteti visoko gore,
gde se smenjuju noc i dan.
Nisam mogao doznati kuda tvoje misli
lutaju u novom danu, gubis se iza mojih slova
u nekom trenutku pronacicu te na samim vratima raja.
Iznova cu u ovom zivotu ostati sam, jer dok ima toliko
ljudi u prvim koracima odustajanja, ostace ljubav
ranjena u prvim odajama tuge.
Pre veceri umes svoje lice orositi bojom zlatnih
vrtova, s blagim drhtajem usana, odigras poznati
ples prepun svojih bistrih misli, sa bezbroj
dragulja koji u tebi zrace,
ostaje jedino beskonacnost sna.
Mesec se sakrio iza guste krosnje tvoje vlasi,
prkosi meni da ne mogu uzburkati tvoje nezne obrise
misli, a i kako da dohvatim tu srebrnu prasinu sa
tvojih usana, kako da spustim ukus bademovog mleka
niz tvoje tako opojne ravnice, a kamoli uroniti svoje
prisustvo pod odvec nedostupna polja.
Uz prve degustacije nezne, a vec hladne kafe,
oseca se omorina od tvoje nabujale krosnje dok niz
padinu svojih prstiju, slivaju se netaknute emocije
znatno skrivene od drugih ljudi, s uzivanjem sladim se
tvojom slatkorecivoscu.
To vreme dok je predvecerje orosila predgradje moje
prisutnosti, prislonilo je ono vreme u izgubljenom
sapatu olovke moje i kroz bolna cekanja,
prizivaju u njihovim mislima lakocu tvoje dobrote,
u nepreglednim tisinama dok jos hladni vetar zajeci
nad prostranstvom praznih ljudi.

 

Taj susret

Setim se kroz izmaglicu od secanja,
taj osmeh u ocima tvojim
sto se oseca kroz zubor usana,
sto se izliva.
Onih tananih prstiju sto si sarala
kroz svoju kosu, ista mi slova nadolaze
preko tvoje nezne brade,
mirise na taj pjev sa tvoje koze,
oseca se mnogo vise sto ja umem odgonetnuti
pri dodiru nasih dlanova.
Ta vibracija u tebi sto nespretnim koracima
tvojih pogleda,
odskakutaju do mojih usana,
znam i osecam,
da se krijes u tom lavirintu mastanja,
osecam taj pjev sto tvojim bicem hrli,
nada je jos tu u samom kutku tvojih misli.
Pejzazem svoga vrata kruzile su purpurne reke
tvojih uzdaha, ta melodija boja sto iz minuta
u minut prevladava do samih otkucaja.
Imala si brzi hod poput izgubljene srne u noci
bilo je hladno, osetio se taj vetar sto te prati
u stopu kroz sam eho tvoje kose.
Taj dodir tvojih dlanova otoplio je moje zidove
samoce, rasklonivsi svaku brazdu moga vremena,
a opet kroz isto cutanje se branim,
branim, da sidjem niz pjev tvoje koze u potrazi
za onim sarenilom sto kroz tvoje grudi buja.
Znam za cime zudis u ovim teskim vremenima
osecam da nije kraj u ovoj cutnji nasoj,
razlilo se u dane duge jos po koje slovo
dodje tvoje, nadam se pjevu tvome,
osecam da samoca kroz dane nagrize tople odaje,
iste one sto po prstima tvojih snenih mastanja prodju.

Natopljene reci

Kaplju tvoje reci sa vodopada usana,
ne prestaju te reci, kao kakve nezne kapi kise,
odvajaju nocas one misli sa tobom,
imaju nameru da uz ovu noc utapkaju
svaku misao tvoju.
Budi mi kroz sapate culne, moje divlje more
jedna ka drugom talasu, nasukaj se na moje obale
i pred ponoc, ti dodji kroz pore tvoga vremena,
kao kap po kap, ko talas ceznje obaspi me.

Sanjala si kako prostires sebe ispod naseg neba,
s tvojim grudima stapam se.
Plodnost njihova iza grudi veca, rastezes se
horizontom svojim i pod drvetom preplanula dok jos
u narucju drzis moje sunce sto je namenjeno tvojoj
zenstvenosti.
Pruzi se ove noci, izlij se u moje dlanove, ne posustaj
da budes moja i omamljeni lezimo u postelju prepunoj
cvetnih aranzmana.
S prstima svojim saplicem se kroz tvoje talase
upij me u svoje naslade, pamti me po mojim koracima
i u dodiru cveta otvori se.

Probudjeni sjaj

Stajala si ko senka u tamnoj noci
dok svojim pogledom posmatras obliznje
setace tvojih plasljivih tragova,
dok su te tvoje oci upijale mesecevu srebrnu nit.
Sela si na klupu, pomalo hladnu u iscekivanju
moga glasa sto vernim stopama pratis u ovoj noci.
Posmatrao sam tvoju senku kako se seta po plocniku
tvojih iscekivanja, te oci nisu tada bile sjajne
vec tek kad si prisla uz prvi stisak ruke,
povukoh te na vrh stepenika onakvu zimogrozljivu.
Ta kosa je upadala u kadar mojih pogleda
pogledala si krisom svojih zenica rasaznao sam
da se neko probudio u tebi, imala si taj dah srodne
duse ume se on raspoznati ko ume da poslusa samo izvoriste.
Krenuo sam ka izvoristu tvome u prvim naletima vetra
tvoje lice je i dalje bezbrizno ogledalo se u mojim ocima,
neznim glasom svojih usana, dolivala si jos, jos neznih nota vetrova.
Taj vetar sto ti je mrsio misli, prostirao je tvoje reci na
samim ivicama tvojih neznih usana.
Ruke tvoje su odvec bile zauzete s pramenovima tvojim,
svaki koren je voleo osetiti snazne setace svojih trotoara
i pod nebeskoj neznosti, spozna glasove mojih tek otopljenih
usana.
U pra pocetku budnih snova, videh kako prostires svoje reci
nisam jos stigao da prstima dohvatim usne tvoje, taj dah se
pruza do citavih predela mojih brazda i sve mi te upija i
pamti.
Uvek cu dolaziti i kroz zlatno klasje donositi sve obrise
svojih nota, zato ne opiri se naginjanju nasih suseda dok
jos vetar nas prisloni nase odjeke sto se bore da se spoje.
U takvoj radosti tvojih pogleda ispuniti neme posmatrace iza
tvojih ociju i zivom vatrom u tebi izgarati.
Ispod neba i zemlje, to je ta melodija nasa sto nas spaja u
prve svetlosti jutarnje, osecao se taj prijatan miris,
tih usana na vetru nasih uzdaha, tvoja misao iz varnice
osecaja se stvara.
Nikada necu otici od tih isprepletenih kapija tvojih snova
ukrasenoj pupoljcima zada, obogaceno s nadom tvojih dodira,
pridodavano jezici tvojih mastanja i uklesana dobrota tvojih
setalista, tvojih prozirnih tragova, taj isti sapat sto mirnom
obalom dolazis.
A noc ce uvek biti izvan nas, tu kraj crvenih drhtaja dveju
ruka, kraj vrtova tek zasadjenih ljubavnih bastina.
Zastaju koraci tvoji, mada dugo nema tvojih obraza na mojim
ramenima, rasplices svoju bujnu kosu u moje dlanove,
taj miris se nanize kroz neprospavane noci, a znam da teces
ovog trenutka u nase zagrljeno telo i lezis pored mene.

Vremenski sto

Mekocom vetra umela si pronaci stazu staru
odvec zapustenu, matoru, i ne budi onaj cvet
sto je sam svet zaboravio da zalije u prvom
pogledu sunceve svetlosti, a kamoli tih toplih
dodira sto se uvek radovalo, dal je, il je i ovog
casa ostalo cutnjom da prasta.
Jer sve mora proci kroz strune vremena, znam, ali
ko nam je kriv.
Prosli smo kroz prve korake naseg zivota, sustizala
nas je ona ista varos pomesanih ljudi isti lavez
maskiranih glumaca, kuda sada u pozorisne scene
laznih koreografa, kuda, kad ti si bila tu samo scena
pred pomolom laznih tek zapocetih ljudi.
Na njima se kaputi ne prljaju pri dodirima a niti vetar ih
moze sakupiti u jedno ognjiste, znaju da lutaju prostranim
dusama svakodnevno, pomalo koristoljubljivoscu, znaju
da su tek izasli iz poderane tkanine i pod osmehom
prstiju, naslucuju sledece komade dogadjaja u zivotu
njihovom.
Napokon su oni sretni kad stignu u razdoblje svega onoga
sto su znali na samom pocetku, ali to su prodane duse,
izjedalo ih je sto nikada nisu spoznali reci takozvane
njihovih sreca.
U tim naletima pokusaja, pokusali su da svrgnu tu ljubav
cvrstu, jaku u njedrima koje svako bice ceka da bude
nagradjeno sto uglavnom ceka na raskrscu svoga zivota.
Budim ja tvoje zagrljaje, a kamoli sto se dvoumis da
krenes tom stazom zivotnom, sve u svemu, strah te je da
zavolis ono sto ti se nudi hiljadama godinama u nazad,
Sedeli smo pored okruzenog stola koji se sastoji od samog
vremena u ovom kisnom danu, pred stoljnjakom magle ima
jos mrvice trenutaka razdeljene po emotivnom zamotuljku
srece.
Prelistavala si godine, vrele i hladne i sve to zurno
odradis, plasis se tog vezivanja meseca, sa beskonacnim
pitanjima sto kroz zaborav nadolaze, sustice ce nas vreme
iako sedimo na samim ivicama proslosti.
Dozvoljavas mi da sa otkucajima tvoga srca uklesam niti
naseg lutanja i nadohvat mojih ruku si, ali upijas moje
uzdahe ko gladna godina, istim onim skromnim zanosom sto si
se setala uporedo samnom.
Znas brizno gledati ocima svoje duse, dovela si zvezde i rasula
ih na sto naseg vremena, rasula i pozamasno navlacila svoju
odoru stidljivosti.
Nije to haljina moralnosti, a kamoli stidljivosti, to je onaj
osecaj kada se plasis posledica tamo gde ih nema, nego vezes
srce samo za jednu sudbinu, a molis boga za ljubav a kad ti
presek svetlosti dovede ono za cim zudis, ti nestanes u vidu
one iste magle sa naseg stola.
Bojazljiva si u svojim koracima neznosti, napokon oslobodis
svoju dusu da krenes dalje a pamet te uspori, a dusa pati.
To je ona greska kod ljudi sto i samo nebo zna iznad njih
da godine idu, samo taj trenutak srece je mali, broji se u
malim stopama ljubavnim.
A ulepsano je prelepom bojom sedefa iz noci u noc.
Beskrajnoscu svoga tela uvijas se i ne primecujes da su nam
se godine razgalamile, taj nas zov, sa hiljadu pitanja ostaje
u samom dohvatu nasih zagrljaja i jos lutam da te pronadjem.
Jer reka secanja odnosi ono sto smo trebali biti a ipak i ono
odlazi u zelene dubine mojih pogleda, s nadom da te ugledam
ove noci sto bljestis svojom aurom prisutnosti.

Bila si obucena u haljinu od noci

Bila si obucena u haljinu noci
imala si onaj sjaj u ocima svojim.
Ta svetlost sto me mamila da je ugledam
u najtamnijoj noci, a imala si haljinu od noci
na sebi, kosu spustenu, crnja od same noci.
Imao sam zelju da zadjem prstima svojim
kroz crnu noc od tvoje kose da se izgubim
u mislima tvojim, osetim onu obalu tvojih
misli sto previse dugo kroz setu zalaze
do mojih reci.
I ta noc, slivala se u tvoje oci s punim detaljem
zvezda, zamisljajuci kako tvoje oci da nahrane
svu lepotu tvoga neba a njihova lepota da izmami
onoga sto tvojoj dusi treba.
U samom toku razmisljanja prodjoh preko crne
haljine, sad kad me tvoje oci prate i osetim
toplinu njihovog sjaja, osecam kako me grlis dusom,
a ti to jos ne znas.
Sad kada tvoje usne pocnu plesati svoje reci
pozelim svu rosu sa rubova tvojih vlaznih usana
izmestiti medju slatke obraze.
Te veceri je kisa padala i kroz silne vetrove,
divljom snagom spajala nase dodire uzdaha
i ta je noc presvukla se preko tvoje zenstvenosti,
oseca se miris jeseni u nasoj ulici prvih susreta.
Ukrstali smo se mirisima tek zapocetih cigareta
kroz beskrajne nedodirljive karte nasih jezera,
bila si stidljivo dete, pa s oblacima kraj onih
zvezda sto osvetljavaju tvoj put, bile su natopljene
mirisom tek nadorasle ceznje kako u nama dise
napustajuci mesecinu i tvoja noc pobedjuje.
Otkrio sam mirna stajalista u tvojim dodirima
govoris srcu svome da ponekad prosetas setna,
kroz guste otiske tvojih koraka slozi se u klasje
tek rodjene izmaglice, taj kratak nebeski carsav
otkako smo stidljivo razjurili s poljupcima,
ali se jos vise pojavljuje tisina u nasim stopama.
Dok si provlacila svoje prste kroz noci kisne
svaku vlas svojih misli si stresla po ramenu svojih
nadanja i zeleni lampioni u mojim pogledima razbuktavali
su se nad tvojim stomakom, razmisljajuci kuda li su se
udenule one silne staze, one precice do tvoga srca.
Iz nasih skrivenih zagrljaja ta strast se provuce,
svaki oblik njen kroz nase prisustvo osenca pod belinom
zajednickog meseca, u samim krosnjama nasih ulica
hranila si se mojom mladoscu duse, plasis se paleta
boja ljubavnih, dok jos fijuk vetra stenje kroz guste
krosnje jesenjskih nota.
Stalno zadjes svojim pogledima preko mojih ociju,
pa moje usne svojom ljubavlju natopis,
moji ukusi nastane boju jarkih boja tvoga karmina,
napustajuci sebe i kroz vrtove tvojih godisnjih doba,
izlijem se kao reka i kroz tebe i u tvoju dusu nalijem
svoju ljubav, da vrtovi nade i sva tvoja milovanja
oprasim, jednim dodirom svoje prisutnosti sa tobom.
Imala si miris tek pustene devojcice iz duse
koja je jos lutala mojim stepama ljubavnim,
prinosila si sazvezdje tvojih pogleda, jos se osecalo
dodir tvojih obraza na mojim usnama.

Jesen i zima

Bese jesen u kostac se borila sa zimom,
sunce jesenje,
prkosilo je zimi svakodnevno
dok je jos zima na pomolu bila, cisto,
hladnjikavo za sebe pruzala je boje tuge.
Bese sunce pred pomolom da nastrada od zime
sklupcalo se nad prostranim cilimom nebeskim,
uz sunceve obraze nadolazili su jesenjski oblaci
tu kraj stepenika od sedmog neba.
Kruzile su glasine,
da je sunce pobeglo da se sakrije od te zime,
sto ume da mu nakvasi zlatne topline.
Cekao sam bolje dane,
bar da te pronadjem u gomili ljudske nesklade,
onih koristoljubljivosti sto zrace osobinama novog doba,
znam da si ti negde u toj gomili kuda grabljivice
hodaju i cekaju svoj plen da pronadju.
Vreme nas razdvojilo i iznova spojilo,
pod cestim mostovima cekanja i kroz
studene zime docekah tvoje odgovore, zauzete,
i dalje se culo kako drvece oplakuje
za svojim zlatno braon liscem.
Stajah sam u jesenjskim nocima,
diveci se toj tuzi,
sto laznim stopama nade dolazi.
Mirisi tuge sustizu i ovu godinu ludu
za kojom ce obrisati staru ranu, stvoriti drugu,
dok tece ovaj zivot do pola case vina, a na dnu,
svu moju tugu da udavi u crvenom vinu.
Svih ovih godina sazrevalo je jutro nase, otkricu,
poru po poru,
kako u skladu nasih davnina razlazes svoje
boje u blagom karminu, onih boja tvojih uzdaha.
Koracima krosnji dodjem ka tvojim obrazima,
skupis u sebe svu strepnju,
i ispod svih mostova duge na tvoje senke
prislonim obrazima dodir tvoga neba,
neznim strujanjem vazduha izmislim nacin
i u tvoje misli razlijem sanjaliste.
Dovedem i sapat lisca tacno ispod tvojih pokreta stopala,
kroz ceste otkucaje tvoga srca navratim,
kroz iste one poglede tvoje,
zauvek se prepustim tvojoj dusi.
Imam moc da vratim vreme u nazad, a zasto bi to radio,
okusio bih ponovno patnju srca mog,
namoceno srce prepuno ceznji za tobom,
dok jos se cedi s prvim kapljicama tvojih dodira dlanova..
Otvoricu nebo,
taj isti cilim sto sunce potajno klizi po
ivicama tvojih pogleda,
gde vecnost urezuje novu sudbinu nasu,
prosetacu se s bisernim zvezdama tvojeg ljupkog tela zene,
ispod krhke ljusture tvoga zivota
dodacu svoje vreme da kad krenu losi dani
dotaknes nezamislivu daljinu moga srca
i poput sjajne meseceve noci,
znaces kako dusa ume da boli, ne u punom jeku,
ne kroz izmaglicu secanja,
vec u prvom sazrevanju jutra.
U carstvu tvoje vatre,
zagrliti taj kanjon izlivenih udaha
i kroz satkane noci,
mimoici se s bojom ljubavnih leptirovih dodira,
kroz vreme cekanja,
jer svako disanje tada ima svoj ritam,
katkad znas stazu od duse, ali uci ka vecnom privikavanju.
Cekacu one iste sate sto u meni ne mogu da se vrate
nista nije vise vazno,
kao ona vestina kad poprimi svoje ljubavne boje
istom onom bojom tvoga glasa sa kojim smo
povetarcem sacekali prve ukuse i mirise naseg poljupca.
Cutnjom borim se,
katkad pozalim se sto te ranije nisam sreo,
cutis u meni kroz besprekornom lepotom tvojih nada,
kroz siluetu zene bujas, i dalje se nadam tebi.

 

Ljubav nas zove

Na rukama tvojim
sunce nas przi ko ludo
ne bira nijednu prugu
nasih useva,
vec nastoji da ponudi
sve sto se ponuditi moze.

Znamo mi varku sunca
sto pokrene lavinu
nasih malih prljavih dela,
otkotrljaju se one male
ceste niz padinu naseg tela,
u same krvotoke,
ugnjezdi se lava
i u obrazima tvojim,
nude se zagrljaji nasi,
nesputavani i ulepsani
u neznoj noci.

Kojim dobrom si dosla
na pragove mojih dodira,
reci mi da znam,
da znam,
kuda se iskradu ti nezni koraci,
kojim putem prodju tamo gde jos
s jezikom nisam zasao.

Protrce tvojom dolinom pejzaza,
otvorenih dlanova razliju
meseceve kapljice
po suvim delovima tvojih vestina,
mislim da ni u dodiru
nije tolika raznolikost,
cak sta vise telo
tvojih misli u toplim krajevima
izliju tastinu njenih predaha.

Uz dlanove osetis se ponovnom zenom,
da u meni razbudis onu zedj,
znam da ti se nudim,
za nase vreme koje tek u prvoj
kazaljci od sata
nadovezuje pratece nase vokale.

Uz prve krike sunceve svetlosti
ti dodji u moja korita jutarnja,
sasvim lagano prodji kroz bezbrojne
zvezde sto lagano istiskuju tvoje
stidljive poglede,
i ne obracaj paznju na tisinu sto
kroz moje telo prolaze,
nije to sto ti mozes okusiti s
prvim jutarnjim suncem,
to te moja dusa uspavljuje u
prve redove neznih intervala.

Ne boj se draga moja, sto kisa
tako tesko pada.
Nikad neces osetiti suzu bistru
u prvom naletu mojih usana
ostace ona rec,
sto svako moli da ga ljubav
pronadje, a nikad nece spoznati
te niti svoje,
kada ljubav pozove.

Rasuta u kristalima znoja

Pozudnim stopama si klizala po tankim slojevima
mojih usana, i iznova si igrala nad zlatnim liscem
jer sve sto mi pruzis ostaje u obrisu nasih niti.
Gledam kako velicina sveta nadolazi kroz tvoje oci
osetila se ta silina zagrljaja tvojih usana,
s prvim naletom vetra, tvoja kosa je umocila svoje
pramenove po dubinama moga tela, taj vetar je bio
nezan poput svile, iako je urezivo tvoje ime po meni.
Tisinom svojih dubina predjes preko mojih talasa,
zauzmes prepone uzitaka, kroz uzburkanu tisinu svojih
namera kroz korake svojih pogleda uzletis u moje narucje
svakodnevnice.
Tvoje telo je rasuto po mom telu i ovako ludi smo,
a ti, uranjas u dubine moga zivota i ne biras tamniju
stranu vec s prvim dodirom, osecam, kako narastam u tebi
i toplinom dubine tvoje, snazno uz popracene uzdahe nase
prisvajamo kutak za nas dvoje.
Svako vece uz staklene kristale znoja nadolazis i ko nikad
nisi okusila moje izvore proslosti, vec svom silinom
zanjises preko moga stomaka i u ritmu nasih otkucaja
prstiju savladas sve nase prepreke.
Sakupljam te u delicima nasih susreta, i gledam,
kako nesebicno rasipas svoje kapi uzarenih pogleda.
Ali pamtim, kako si nekad dotrcavala jezikom po stepenicama
moga stomaka i u lavirintu nasih osmeha,
pronalazila si precice i s nadom kraj tvojih obraza uz
prve kazaljke sata, s tim svojim glasom sto ga niz padinu
kristalnosti odzvanjaju.
U kapima mesecine si srasla u nago telo svoje ljupkosti
pri udaru nasih tela, osecao se onaj sapat misli, sto se
umelo sjuriti niz vulkansku reku nasih pozudnih strasti.
Boli me, sto nisi tu kroz staklenu ulicu da projuris svojim
malim drazesnim koracima, ali pamtim, iako mi je tesko,
razdeliti kapljice nasih useva sto smo poznjeli na samim
proplancima meseceve srece.