недеља, 18. март 2018.

Sudbino prokleta

Prokletstvo moga vremena sa tuznom sudbinom je plesalo
u nadi da ces s poljupcima svratiti u moje sne,
izliti bezuslovnost dodira,
jos cekam na pragu prljavih koraka,
nase sunce, jos cekam,
da me ovo vreme odnesu u nepovrat cekanja.

Ta vrsta mira s kojom te razdelim u svojim gutljajima
nalazim u pogledu drveca i sapatu tvoje kose,
iskonsku pricu o plodnim ravnicama tvojim.
Taj pocetak ne preispitujem,
vec te odsjaje tvoje puti naslanjam tako
dok jos mojom utrubom zarivas svoje kandze iz kojih sada
izlaze, neuhvatljiva daljina tisine.
Kad bi priznao tu tisinu pod prstima svojim
zacuju se te kapi sto kaplju,
neiscrpne dubine tvoga srca klizu na nistavilo
moga ponora bas na tom mestu gde sam proklet od davnina.
Kad oslusnes kroz hukove i svaku kapljicu kise osetis
na svome obrazu, znaj, ne umirem ja,
vec moje bice se iznova radja,
i tako u strukovima oko tvoga tela nastanjuje sva ona
odmaralista, osecaj na dlanovima ostaju upamceni,
po malo udisem deo tvoje koze i povremeno se vracam
nudeci svoje drhtaje i otkrivam ti tajnu medju porovima.

Zakoracim pogledom svojih ruku,
tu kraj tvojih obraza ostavljam tragove svoje prisutnosti,
zato zavedem sapat tvoje kose,
bas na samom koraku nasih pokreta i oduvek kroz vlastite
otkucaje prelivam u nasu ljubav.

A sam pakao kad se nastani u mojoj dusi,
tada pucaju svi savovi sadasnjosti,
ne znam toj nadi da pokazem puteve prasnjave
neke bliske buducnosti svoje.
Dok jos sam meseceve osmehe zalivao zudnjom u tom modrom
svodu njegove velicanstvenosti,
trajno si unela u mene svu slast sto zapocinju tragovima,
potpuno smireno i sigurno,
dok jos lebdim u krosnjama svoga neba,
negde,
u samom centru tvoga neba,
vristi moje telo u nemoci sna.
Previse tvoga neba odzvanja nad mojim talasima uzdaha,
jer cutim ono sto u sebi krijem,
placom sustizu me secanja,
potpuno siguran da gubim se u ovom paklu
sto zajece pod laznim usnama tvojim.

Beznadje sto me snadje,
mudrost mu nije ravna,
a tesko je prepoznati poraz tihog hoda leptira,
a i dani su ledeniji od izdasnog tog rumenila
na rumenim obrazima tvojim.
Dostigla si vrhunac medjunozja,
nikakva sputanost nije prisutna,
uzavrele su noci nase postale da po slatko grcevitim
secanjima se sluzim i gustom bujicom svojih ociju nalivam,
tj. putovanja u kojima sam sit tvojih kratkih zagrljaja,
da sam gladan te ljubavi u tebi sto se potajno skriva od mene.

Moje usne zalaze u duboke mene,
a uglavnom uvece tada tuga zastane
na obroncima moje vlastite tisine.
I sad je tuga prisutna,
s bolom,
grcim se da ovim oskudnim vecerima dam sebi snagu
da izguram boljku svoje nemirnosti.
Kratko je to doba sto sapuces u nepoznatu mladost,
ali dani mogu biti izdasni,
sva mudrost u nasim recima zavrsi se blagim dodirima jezika,
jer dok probam rumenilo tvojih sokova i nadlecem predele
njenih uzdaha,
shvativsi da sam tu jos malo..
Dok se jos jecaj horizonta odmara na rukavcu nasih zelja,
a grudi sapucu o mojim usnama, draga moja.

четвртак, 01. март 2018.

Prokletstvo moje duse

Kud plove tvoje misli,
kad uzmognes snagom vetrova
slomiti moja dela,
u mom gnezdu i samo prokletstvo nociva.

I tad kad me grlis,
bog mi nije dao da te sretnem ranije,
kuda svi oblaci presvlace svoja nezna plovila,
sa mojih usana vetar ponesi.

Sacuvaj me u svojim njedrima,
nadmasi sve one tisine u svojoj ljubavi
koje nekad ce da se otvore,
prepoznajem taj uzdah baksuzni sto predje plahtom bespuca.

Ako te prevari spavacica meseca,
dok jos snivas nezne sapate i zato prostri svoje korake,
susticicu sve blage preglede tvojih hodocasca.

Bili smo mladi,
na tim koracima zicanih melodija
tu gde se note slivaju ko proletna jutra,
sto ko sama nota odsvira nedostajanje tuge.

Bas na samoj ivici prastanja i ulivaju se iznova
neke nove melodije, bojom nasih koraka,
transputice nastavljaju ulivati preostala ulicna jutra.