недеља, 09. април 2017.

Radjanje

Znas i sama koja nas osecanja vezuju, otkotrljaju se oni,
mozda nehotice sjure niz padinu odsutnih svanuca,
prisutna si s osecanjem u grudima i sama u snu kojem
vesto izbegavas, tama je prisutna, ko nekakvo daleko
secanje a opet ta noc sa kojom lutas, prisutnost je sama.
Kad sam sa tobom, izgubim taj pravac svoj i prepustim se
tom skladu sto nas predvodi.
Nije to sto smo sami, i ocima slutim ka onom odrazu sto
nas vodi, oseca se miris mlade mesecine za nama, a ona
bleda istina ima te i u toj meri dovuce pramac i kraj
onih nasih razgovora se zavuku, mora biti da je u tom
plicaku nasih usana, prisutna krisom, ta ljubav tanana.
Setim se kroz suze onih uspomena, znam da te imam u tom
ubranom trenutku tvojih zelja i sva ona ceznja, sto tinja
pod talasima razgovora, imam te u svojim dlanovima,
prisutna i nekako se izgubis u tom raskoraku svojih stopa.
Nocni dodiri su te odavali pod pampurom dobrog starog vina
dok si jos u mojim rukama, snagom vetrova, sa svojih izvora
zrelog tela budila svoje izvore i nekakvom svojom tisinom
neobuzdanih talasa, vestinom vijugavih aurorinih boja
tonula u prekrasne moje vrtove.
U tim strunama jutra, nestali smo mi, ni taj osmeh tvojih
pogleda nije nista u poredjenju sa tvojim dodirima,
ko srebrna put, bezbrizno klizis po putevima srebrnim.
Postala si zedj mojih mekanih uvala tu gde se uliva svaka
nit tvojih aurorinih osmeha.
Ocito taj glas kroz noci putuje, ko nevidljiva rosa izjutra
proklijas nad svojim uzdasima, ti zlatni crveni pupoljci
sto slute i sa uzarenih stopala nocnih nakvasenim,
kaplju i kroz nasa jutra iznova nas okupaju u postelji
prepunoj usnulih snova.
Jutarnja kisa probudila je nabujalu dugu da se presvuce
nad tvojim nebom, dah mirisnih boja, u mojim ocima taj isti
dah iskrenu tisinu sledi.
Tvoje telo je usnulom liscu saptalo sve svoje boje melodija i o tom
znanju o tebi, tek treba da sledi, ne smeta nam, sto se nasa
noc rastapala kroz sve dugine boje, ovoga kisnog jutra.
Okruzeni zagrljajima i sad u tim vrtovima nebeskog plavetnila
sledimo jedini put, tamo gde nasa dusa izranja sa krilatim
konjima, dok jos smaragdnim putima tvoje koze dolivam poslednji
tracak nade ka kisnom jutru nasih pogleda.
Saplicemo se i dalje kroz tisinu dodira, zaplicemo se iskreno,
dok je jos ljubav sveza, ne raspakovana, poput neznosti,
toplih poljubaca, i jos se setim kroz ogledala nedavnih secanja,
da smo se izlili nasim telima i sve one aurorine boje izlili na
nebo, tu gde nasa ljubav ponovno se radja.

понедељак, 03. април 2017.

Taj otkucaj saputanja

Dok sam ti saptao na uvo, kako volim da uzivam
dok te ceskam po kosi, svojim opojnim prstima da
razdelim sve tvoje misli u svaku vlas tvoje kose.
Bradavicama si takla postelju nasu rascvetanu
ko ruze, iako su latice vec iole navlazene bile
od sudaranja nasih pokreta ruku, taj talas sto
preko malog stomaka tvog prodje do samog izvorista
zrelih uronuca.
Jos dok si svlacila plavu majicu svoju sa beline
tvojih grudi, te jagode bljestavih ukusa,
nikad nisam oklevao sto sam uronio u tvoje
uzarene strasti, ne bojim se pomaknuti zarad tebe
sve one planine sto mi te kriju, a kamoli jezikom
raskrciti svu onu sumu, sto sa tvojih ledja u vidu
pora zakrce vrelu put tvoju.
Merim te lakocom prostirkom ove veceri, a prilazis
mi sve blize jos s usana, ko sitne kise iz tvog
dahtanja, a jos slezes rukama svoje zagrljaje a gipko
telo tvoje pod zamorom zvezda medju njima stoje.
Dlanovima si zracila ka mojim butinama, nastala si
svojim vremenom ocekujuci da te ugledam pod svetlom
iz nase sobe, i zato prihvati moje vreme sto bericetnim
skokom vremena raskosno stoji.
Miloscu moga srca, ponudjenoj stvarnosti namerno dodaj
svoje dodire, neprimetno ka meni sklizni, kroz molitvu
svoga prisustva, oblizi te usne, dok brada se jos crveni,
taj otkucaj, to nama treba.
Prinosim ti cari tvojih prstiju, okupaj i zagrli nasa zedna
tela, navuci svu moju tamu sto u ovoj noci sa tobom lezi i
ne plasi se mojih ociju sto u ovoj tami pokazuju ti pute,
tamo gde treba da ides kuda te moja dusa vodi.