Moram na trenutak

Moram na trenutak, u toj večnosti, predahnuti;
onako, tiho, najtiše, kroz zov usana, naseliti
predele tvojih čvrstih bradavica što toče
slatkoću otkucaja, drhtaja.
Kao što nebo naseljavaju prelepi oblaci
da ispod njih prostremo zeleni ćilim
po kojem naša stopala gaze,
privuci taj talas u svoje oko i sav silni
odsjaj što utone s tobom u moje oči,
pa nestane u tim zelenim vrtovima strasti.
Ovo blaženstvo u sanjarskim delovima
beskrajnih cvetova, rascvetavaju ukus
tvog nestašnog jezika.
 Kakvim ćeš me tek delima poslužiti!
 Al na predah!
 Zastanimo,
kad već sada na tvome telu, osećam miris
rastopljene požude i odišem radošću!
Znaš li, da kad otvoriš zagrljaje,
zaljubljena duša otpočne krstarenje
medju tvojim lukama...
I kako zbog toga ne mogu otići iz tebe,
jer u tom jedinjenju, osećaji me vode
da istražim svaki oblik esencije ljubavi.
Ustala si jutros na prstima,
nežno privukla beli čaršav mojih zagrljaja,
spustila glavu na toplu postelju,
onu satkanu ispod našeg noćnog neba,
tiho poput mesečevog osmeha
utonula si opet u moje vrele poljupce.

Pocetak beskraja

Pronadjemo se uvek na sredini pesme
onih senki sto lutaju kroz ove reci,
nekako tanano na papiru.
Oprostaj ne trazi, a lepota bojom mastila
izvire u tom secanju i pridruzuje se
jasnocom tih zelja, samo obecanja ostade u
magli tvojih slova.

Pesmu prelivam u snove, da bas tom bojom sna
docaram ti sta se zbiva u praskozorju jutra,
moramo priznati, da u svakome od nas postoji
drugaciji odziv htenja, neostvarenih mastanja
i ko poput vetra zateknes se na planini svojih
koraka i vodjena pucinom, stizemo na pocetak beskraja.
Uvereno stojis a da ne poremetis drhtanje svojih stopala,
ne trosimo uzaludno ovo mastilo, uokvirimo ovo uzbudjenje.
Moja ljubav nas jos potpaljuje, tim iskricama vatrenim,
zudi za tim dodirom mesecine kojom klizi tvoje ime,
a njena struktura se proteze iz nastale ceznje za tobom,
za tom neznankom sto srcu otvara uzdahe nasih godisnjih doba.
Zamislila si se na pesmi o ljubavi i takvi te obrisi vode,
do vrhova tvojih dlanova, mirisi pramenja tvoje vlasi
zaklanjaju pogled tvojih zelja, zato udji kroz vibraciju
pa kroz zagrljaje i niz kicmu, oseti podrhtaje
svoje nage zenstvenosti sto hrani bescutno tvoje otkucaje srca.

A sama se zapitas gde se mi tu ljubimo i vodimo ljubav?
Krenucemo laganim stopama naseg beskraja,
prislonimo natoplene prste, ugodimo svaki tracak trenutka,
da se medju nasim dveju tela prisloni i sam dodir neba,
oboje cemo zamutiti dan i noc, i taj beskraj sto nas prati,
osecas li kako nas zov melodije vodi u poniranje nasih talasa.
Vidis i sama, da nas i svemir doziva pod carsave uzitaka,
slobodno zarij nokte gde se uspinjes na proplanke mojih brda,
a ako ni to ti nije dovoljno, poslusaj odziv ugriza, tu tisinu
sto nas pripaja uz nas, vrati se u svrsetak pesme, razbudi
to dete u sebi, ta sustina ce vremenom izaci na osmehe
tvojih desavanja i na svaku pukotinu tvojih vlaznih usana,
utisnuce mekane nezne poljupce.
Kada to budes ucinila, zauvek ces pozeleti ostati u tom beskraju,
a vreme tu stoji, ko vetar sto nezno privija vlasi ka tvome
obrazu.
Put je utaban istim kretnjama nasih senki, po malo neshvatljivo
za druge, znam za sve skrivene dodire sto pamti ovo stolece,
a molitva duse je nepresusna i zato usvojiti sve osnove kretanja,
ta ljubav ostaje uklesana u samim pukotinama naseg svemira.

Zastanes na trenutak svojih uzdaha, pa s prvim korakom izlijes se
kao sama reka i onaj dugo ocekivani zagrljaj, ostaje u zeljnom cekanju.
Okreni se oko sebe i dopusti da horizontom podsetis svoje pore
sto su nekada zvale mojim imenom, sada trenutno u tvoje sne izliju se
kao Aurorine noci, samo ovaj put na tvome nagom telu, iscrtavaju stope
mojih potraga za tobom.
Prepoznaces ih, prepoznace i oni tebe po svim tim stopama kud su volele
da obidju, sve te male gradove gde se slivaju tvoji otkucaji udisaja,
Ne postojimo samo u papirnim mislima, vec u svakom danu nase prisutne
svakodnevnice obilazimo nas oltar mastanja, niti zelimo materijalno
da nas veze, a ljubavne price se nadovezu same po sebi, al suzama
natapamo bujicu sto nam rasklanja sutrasnjicu neznanu.
Zaobilazi nas svakodnevna misterija desavanja, i kroz tanane odzive
nasih secanja, lomimo ono bagrenje sto nikome nije skrivilo sto se
odeva trnovitim odecama svojih odbijanja.
Sapucem mesecu svake veceri, kada otrci do neba u punom jeku
da razlije svoje korake, i onaj labud sto je prisutan u njegovoj
raskoscu, dopustim sebi, da moja dusa uziva u tvojim mirnim lukama
moga prisustva.

I kad kapnem niz tvoje dlanove, taj zagrljaj sigurni, a darove smirene
sakupljas u prostoru najplodnijih kisa, prihvatanje odnosi najvise mahom
pred tvojim vratima, za pamcenje.
Gledam tvoju sliku, a znam kada dodirnes kraljevstvo svojih snova da
ti, opkoracis mesecevu senku i u tom crnilu skrivas moje vlazne dodire
od drugih, da me neko drugi ne ukrade, ko sto tebe kradem u svakoj
sekundi svojih cekanja.
Kad raspustim svoje noge, svaciji okret usana, taj zubor reci podseti me
na tebe, a o osmehu da ne pricam, to i sami talasi o dveju mojih reka,
sapucu paletnu boju tvojih pukotina na telu, da ipak zastanem na slobodnom
povetarcu tvoje prelepe kose.
Ti jednostavno nisi mogla zavuci svoje rucice pod carsav svojih strasti,
ispustiti melodiju sa usana, sto uporno dozivaju svoju ljubav, a ti
dodiri tvoju utrobom prosetaju poput najfinijih leptira i umeju prihvatiti
igru na njedrima gde se dveju planina opipljivim prstima mojim provuku
i pod zubima, ostaju upecatljivo culno za stalne susrete, tvojih vlastitih
dodira a zatim udahnuti taj veo tvoje nage prisutnosti.
Uvek se izgubimo na stomacima da tako ta navala tih pesama, sledi urezujucu
pozudu, jer osecas da moja ljubav nudi sve i uvek vise od prosecnosti,
samo hoces li se secati moga prisustva, dajuci svakome svoj izbor, nakon
sto je osetis, kroz divlje urezana slova na tvojim ledjima, al ti ne verujes
nikome.

Promeniti beskonacni pocetak beskraja, ta praznina u tisini tvojih usana,
bljestavo ili cemo s sudbinom, otrcati do izvorista moje ljubavi za tobom,
pa sve one novcice za srecu odgonetnuti, jednostavnim prisustvom naseg vremena
uz prijatnost jutarnje kafe, sto mirisom odvaja nase misli od nasih skrivenih
zelja za nama.

Rastopljeni beskraj

Tuga je dosla u moj dom na krilima prisutnosti,
sasvim lagano iskliznula deo po deo, tvoje proslosti.

Tihim svojim koracima zauzela je dnevni tron,
jos se osecao miris kisa iz oblaka mojih zenica,
i dalje me prati miris tih suma u priobalnim mislima.

Kazem tebi,
krilata ptico tih trenutaka,
ostavi mi malo sitne sate
da pred zoru umijem se sa ugasenim mesecom,
sto potajno budi svoje sunce iza probudjenog horizonta.

Ova ljubav sto zgrceno stoji u predelu mojih grudi,
bori se vesto s izmaglicom tog jutarnjeg casa
a ta poslednja nada je iscezla pred oltarom vlastitog udaha.

Plac sudbine,
skotrljalo se niz hodnike bespuca i izmedju ljudskih grehova
odgonetnulo je crnu masku sa maskenbala nasih puteva,
samo je jos taj trzaj prisutan, taj tu, u tvome pogledu.

A sta to donosi sledeca jutra,
sta ce mi reci kroz sva iskazana listopadna desavanja,
oblici od kolutanja razjarenih godisnjih doba.

Uvek ce biti po jedan labud sto krstari mojim dveju rekama,
skrivajuci bolnu tastinu njihovih beznadja.

Izgubljeni u lavirintu neznanja,
da okolina odustaje od pretrage svoga vremena,
jos ce kapati kisele kise koje natapaju zemlju gresnih,
a i sta ce meni sada svi ovi trenuci,
kada u svakom zuboru reci ti ostajes nedorecena.

Jos je moja ljubav u meni ostala,
onako iskrena,
posve pazljiva,
darivajuci plodove svojih podrhtaja
a i te lude vetrenjace sto
menjaju pravce svojih vlastitih pogleda.

Oprosti mome srcu, sto moja dusa pati

Zadrhtalo moje bice, zabrinuto,
al jesen sto nadolazi remeti boju
postelje a dok je zivi plamen jos u meni,
po tvojim snovima cu uvek bezbrizan biti.
Izgovaram zelju dok u obrisima tvojih obraza
nadolazi ta dob, taj miris tvoje koze i miris
dinja, podseti me na ne izgovorene zelje.
Zato svako vece ugostim s dlanovima koje teces
i znas da gubimo taj nemir, kad latice ruze
dotaknu stoljnjak naboran od silnih htenja,
pocinjes vristati u sebi, a zid je blizi
da suzbije svaku tvoju vrletnu zelju.
Voleo bi da sam s laticama dosao,
i na svu tvoju zedj s usana se postepeno uspinjao,
neprihvacen i sasvim neobican, razredjen suncevim
zracima dok jos u oku, ispunjeno i tek probudjeno jezero
sto talasima mojih uzdaha razvlacim odoru tvojih snova.
Podseti me kakvi su tvoji dani i nemoj u beskrajnoj tisini
otici u nepovrat vremena, jer bezbrojnih naleta uzdaha ima
opstati snagom tvoga hoda, al ovo ustajalo vreme kaska
za tvojim dodirima duse.
Priljubljena uz moje korake, onaj sapat vetrova,
obuzimas me vatrom koja se igra na dohvatu suncevih prelaza,
a tek uzareni poljupci sto kroz odustajanje nadolaze.
Mirisom opijas vodu sto bescutnim tonovima srece, prepustaju
se talasima tvojih zagrljaja, a toplina pod prstima,
ugrejem ih s izvora moje duse.
Dok cutis, talasima svoje kose posecujes nagovestaje trzaja
tvoje prelepih kukova, ne ne, ne prelistavas svoje nadrazaje,
vec u minulom satu osecaju se trenuci, tek navlazenih prstiju.
Sipe kapljice kise, obuzima slascu, a na konture nalicja u
tu vodu sto padnu na tlo, sve vise i vise lice na te.
Priljubljena ko poput dima od cigarete, oblici slivaju se
niz bradu moju neznu, ne sluteci da s vremena na vreme
obidjes moju bastu gde moja dusa iznova budi,
tvoje latice od pora.

Videh te..

Video sam te ispred prozora mojih secanja
bila si posve sretna,
sva umotana u masnicu svoga ega, znas li to.
A tek sto grlimo nasa tela u svoj toj tisini
i kao vaznost tog detalja,
izgubismo se u bljestavilu starih zagrljaja,
dok nema ulazis u dubinu svojih zelja.

Nocni sapat klizi po rubovima tvojih njedara
razvlaceci odoru tvojih pora,
i znas,
da dublje tonemo u bezbrojne tonove
nasih razbudjenih strasti.
I dalje se cuju krici tvoga daha,
paraju nebeski svod,
dok lagano zalazis na uzvisena mesta
bas tu gde se rojis mekanim usnama.

Srebrne brazde tvoje zenstvenosti,
oslobodimo i s ugrizima vodimo te slatke porive,
razlij svoju divlju kosu sto u mojim dlanovima,
upijaju nezna saputanja.

Tvoji otkucaji usana

Leto je pocelo hladnije biti
i taj pokusaj smirenosti preplanulo
je u pogledu tvome,
a zagasle strune bujnog tvoga hoda,
jos me podsecaju na boje nasih uspomena.
Umes presaviti mesecev struk,
a kuda sada, zanosu neznani,
uocit svih primer nase ljubavi,
jer ti dises u neznim bojama svojih usana
a deljenje uzdaha, toplo telo namirisemo
nasim otkucajima.
Toliko sunca nam preostaje za blazenost
medju nasim prstima,
i uvek ima razloga kraj tebe,
toliko dobrih, da bezbrizno milujemo nasa
tela kroz zrnevlje nasih htenja,
to telo izvijano od grumenja njegovih osecanja,
znamo, da oboje ljubavnicki pruzamo napore
da sluzimo se medjusobno.
Sad kada osecas, kako se gube dani,
s plamickom srece i povetarcem na grudima,
reci mi, devojce moje stidljivo,
da li kroz olujnu pustinju prodje
moj glas, poput rajskih mirisa sa mojih usana.
Osecas li miris rane jeseni sto nam se blizi
blede vlasi sa nase kose, sto se skrivaju
iza olujnih nevremena.
Ovog jutra, posetile su me senke uspomena,
ostavile ptice njihovu simfoniju i zato
pevusim neznim glasom tvojih vetrova,
da obecane purpurne latice, raspem po tebi.
Osecam kroz zagrljaje ovog godisnjeg leta
kako me dozivas, osecaj sto budi,
tvoje drhtavo nezne poglede.
Tvoji poljupci kroz dubinu moju prolaze
i sva ta ljubav njihova u moju dusu,
slezu najcistije nadrazaje..

Svetlost naseg dana

Izgubljeni sjaj u treptaju dana
a jedino me saceka i potapse po
ramenu je tvoj suncev zrak.
Samoca dodje u goste,
kad sam previse umoran od
svog zivota i gledam kako iznova
umirem ja.

Odvazno koracam kroz iluziju nocnu,
odavno osecam severac koji tera tamu
ispred moga prozora, i promatram bokove
tvoga tela, sto mi sapucu zlatne niti
tvoga sunca.
Osecam, kako tisinom obasipas svoje korake,
grlis me, da mi se oduzis zagrljajima postelje
pa pustis otkucaje, tople, i ta jutarnja magla
nikada ne cuti o tvom dolasku.

A kako savladati nemir srca moga, dopustam da
preovladava mojim prasnjavim putem.
Uzdahe jos zbrajam.
Uocih na tebi, tu neznost tela sto sledih,
svetlost il tama, u dubine vrhunca me odvodi,
ne posustajem, nit kamoli odustajem na toj
raskrsnici, gde se racva ta tama u svetlost dana.

A ljubav, beskrajno ceznjiva u nama
potajno se sluzi mirisom tvoje odece iz ormana.
Pod nasim nebom, taj isti miris tvoj, krece i vlada
mojih vazduhom i zove moje bice, osecam niz padine
svojih grudi, sklizne svega po malo ko kapljice naseg
znoja, ta beskrajna ceznja sto se zove.
U najtisem delu svemira, naslucujem stope tvojih dodira,
lutam, trazeci tebe i tvojih obala prepona.

Ko sam talas naseg htenja, otkrivam po tebi, kako ceznja
nosi a sama osecas pod porama svojim u tom sazvezdju
gde se sudaraju nasa nezna tela.
Zato natoci u pehare svoje, tu nepresusnu molitvu svoju
i ja cu doci, tu gde vecno nase sunce sja.
Taj buket crveno zutih plamenova u blizini naseg neba,
razlicu plamen, kad god stignu kod tebe osetices
dubinu moga svemira, tu gde se racva tama i budi
nasu svetlost dana...

Gde si nestala, sudbino moja prokleta

Jos se slika tvoja oseca po budjenju suncevih dodira,
kapljice jutarnjih mirisa okolise oko vlastitih kapaka.
Samo prasina koju obrisem ostaje u zaboravu izgubljenih tvojih lazi,
nedoumice oko tvojih koraka,
posustajes dok trazis izlazak iz sopstvene senke,
nekih svojih reci.

Svakog jutra me probude,
tvoji osmesi iz tvojih raskosnih livadnih pogleda
da tada, niz bradu tvojih podrhtaja osetim,
nezno privijanje suncevih zraka, al, taj osecaj se
provuce svakog jutra iako kisa nastavlja da lije
po rubovima moje bolne duse.

Katkad iscrtam reku medju svojim dlanovima i razlijem
mastilo svojih reci, nadam se svakog jutra da uronim
prste preko tvojih ledja, tu svaku brazdu tvoga tela
osetim na mojim usnama.

Jel samo u nama, da duso, samo sa nasim dusama,
osecam kako jecaj vapi za slobodom nasih koraka
i znam, taj osecaj praznog hoda.

Dogodi se tako, da u zlatnim rukama sunca predosetim
tvoje nedace i boli, al, precutim i nastavim dalje,
te iz okvira slike ukradem jos malo osmeha tvog
pa preko svih livada u tvojim ocima u prikrajku
praskozorja, sacekam, zastanem jos malo da uzivam
u predelu tvoga parceta raja sto skrivas od svih
neznanih i poznatih.

Plima u mojim grudima sapuce uzavreloj mesecini
sto izmedju nas pretvaraju misli, taj zar,
sto tinja niz kristalne zvezde, a imamo na postelji
mekoj, sav zivot uz karmu presvucen, jedno obecanje
a milion trenutaka, sjedinjeno u pregrst tvojih mekano
neznih usana.

Prija kad se ususkam u tvoju kosu i zeljno cekas moje
dodire, jer snenim obrazima nasukas sve moje izgubljene
ladje, a ta buduca svetlost kao voda zapljuskuje moje
umorne noci, i poput pupoljka proputujem kroz tvoje
zenstvenosti.

A za ceste setnje po ivici svoga razuma,
ostavljam svojoj svesti sto me odvelo do prosvetljenja
i u nadi da cu pronaci odgovore, zagubio sam se u listanju
stranica nasih susreta, izgubljeno stojim na raskrscu tvog
nezrelog zivota i kajanja, ne zelim pokleknuti,
nastavicu svoj put do srediste duse svoje.

Zazidacu mermerne zidove gde se tvoj sapat provukao,
otklonicu boljke tvojih naizgled nekakvog cekanja
i cekacu dok vreme povrati snagu.

Jel znam, kad budem stajao na proplanku meseceve simfonije,
necu biti pobednik, a niti heroj, vec samo izgubljen u
datom tvom trenutku neshvatanja, a kud ce bol otici,
verovatno na cistiliste tamo gde moja ljubav se iznova
radja na pepelistu starih i umornih, uvek izgubljenih
poraza.

Uzimam ove reci koje me stiskaju u obruc, zatezu ko omcu
oko vrata, svakodnevnog razmisljanja o tebi,
stigao sam do korice vlastite knjige, a kisa na suncu
pece moje usne, urezuju nove reke, a jesen je jos bliza
iako ti donosim ovaj put sebe na samom ponoru razbijenih
snova.

Tragam za dodirima tvojim, iznova, uvek iznova,
prelazak tih cesta, da u njima pronadjem deo sebe i tebe,
gde smo se pronasli na prvom susretu naseg zivota.

Ogledalo noci

Cekam te u podlugovima secanja,
bas na onoj raskrsnici gde milovanja
prelaze u narastaje tek dogorele svece
i cuje se sapat poljubaca,
kako zora iznova svice..
Cuju se reci,
dok sapatom najavljuju jos toplije dane,
njenih uzdaha.
Dok sapatom dozivam tvoje nago telo,
s prstiju odjekuje boja melodija
sa tvojih usana.

Katkad zastruji kroz ovu nemoc od ove proklete
noci, nikad svica nije bilo ko sto su tvoje
oci gladne bile, mojih poljubaca.
Obukao se dan kroz gresne misli moje
ne posustaje da kroci, al sunce przi
pomislim da cu nestati sa nalicja peska svog.
A noci su besano cudne, svaka svome trenutku
vuce nezasito.
Svakom je svoja muka najveca, pesme mojih
tamburasa jos prkose i ta melodija sto
svice iznova i to svakog jutra,
ostavlja sapatu da se nada na samim
tamnim dubinama, nasih zagrljaja.

A noc mi nije sasvim jasna, izoblicena sva,
svakakva pravila a nigde lepota samo
po malo neka zvezdica sjaji u toj vecnoj tmini.
Otkrivam parcice od pora, a vatra se radja,
iako pred mojim skutima dodirima rastrcas
beskrajno zagrljena i ocekujes svu neznost
iz mojih misli, nekako zenstvenoscu svojom
s strpljenjem uzdises.
Bio sam tvoj slikar snova, bojom strastvenih
smaragda, sarenio tvoje udahe zenstvenosti,
a postelja vrela i sasvim bela, po koja vlas
kose i dodiri smeli, poput ogledala krhkog 

u ovoj noci sto ce doci..

Osmeh nezrelosti

Moje te reci vise ne uspinju na tu lestvicu
tvojih htenja, a narandze stizu na poduhvat
proljetnog zraka i opipljivom bojom sunca
tvojom utrobom dira.
Dok si jos tako pokraj mojih skuta,
tih je taj povetarac tvojih zelja i zato vetar
iznad tvojih ravnica osmeha u tvoju uvalu pogleda,
tako krhke poput parcica plavetnila i zelenila
u tvome oku skakljaju moju radoznalost da te iznova
poljubim..

Gde je ta tvoja ljubav zaspala, dal na onom prvom
sastanku zrelih suma, il je ostala na onom zuboru
nasih reka, ceka, da opet nam se uspomene vrate
u onom gorkom ukusu pelina, cekam vetrove iz tvoje
kose da me potraze.
Uglavnom znas odgovoriti slatkim usnama svojih misli
da su moje reci, misli, toliko tuzne da dok me citas
pomislis svaki put da li sam oduvek takav ili nesto
krivo radis.
Al za tren ispravis svoje odluke, poput deteta odes
u predvorje drugih tema, zabludom svojom gubis smisao
sebe.

U drhtaju tvoje cutnje taj oblak tisine zastupa vecim
delom tvojih koraka, zato i dalje cekam te uzdahe sto
pod obrazima krijes, taj nekakav lazni sjaj prikrijes
osmehom, jer bez reci, takva nada se ne roji.

Kad se probudis snovima tvojih milovanja na tren isklijas
s zenicom svoga oka, pa sve te mirne vlasi upijem prstima,
da umesto reci, prosaputam vlaznim usnama po tvome telu
na samoj uzvisenosti tvoga stomaka, prosetam s mirisom
sebe dok glasom tvoga srca, rukama svojim primaknem.

Ostaces u zrelosti svoje sebicnosti, ta srz sto te prozima,
i kad se toplom svezinom razlijes u moje dlanove,
onda ces u mirisnim zrnevljima pronaci odsustvo tvojih
nezrelih nalicja.

Sudbino prokleta

Prokletstvo moga vremena sa tuznom sudbinom je plesalo
u nadi da ces s poljupcima svratiti u moje sne,
izliti bezuslovnost dodira,
jos cekam na pragu prljavih koraka,
nase sunce, jos cekam,
da me ovo vreme odnesu u nepovrat cekanja.

Ta vrsta mira s kojom te razdelim u svojim gutljajima
nalazim u pogledu drveca i sapatu tvoje kose,
iskonsku pricu o plodnim ravnicama tvojim.
Taj pocetak ne preispitujem,
vec te odsjaje tvoje puti naslanjam tako
dok jos mojom utrubom zarivas svoje kandze iz kojih sada
izlaze, neuhvatljiva daljina tisine.
Kad bi priznao tu tisinu pod prstima svojim
zacuju se te kapi sto kaplju,
neiscrpne dubine tvoga srca klizu na nistavilo
moga ponora bas na tom mestu gde sam proklet od davnina.
Kad oslusnes kroz hukove i svaku kapljicu kise osetis
na svome obrazu, znaj, ne umirem ja,
vec moje bice se iznova radja,
i tako u strukovima oko tvoga tela nastanjuje sva ona
odmaralista, osecaj na dlanovima ostaju upamceni,
po malo udisem deo tvoje koze i povremeno se vracam
nudeci svoje drhtaje i otkrivam ti tajnu medju porovima.

Zakoracim pogledom svojih ruku,
tu kraj tvojih obraza ostavljam tragove svoje prisutnosti,
zato zavedem sapat tvoje kose,
bas na samom koraku nasih pokreta i oduvek kroz vlastite
otkucaje prelivam u nasu ljubav.

A sam pakao kad se nastani u mojoj dusi,
tada pucaju svi savovi sadasnjosti,
ne znam toj nadi da pokazem puteve prasnjave
neke bliske buducnosti svoje.
Dok jos sam meseceve osmehe zalivao zudnjom u tom modrom
svodu njegove velicanstvenosti,
trajno si unela u mene svu slast sto zapocinju tragovima,
potpuno smireno i sigurno,
dok jos lebdim u krosnjama svoga neba,
negde,
u samom centru tvoga neba,
vristi moje telo u nemoci sna.
Previse tvoga neba odzvanja nad mojim talasima uzdaha,
jer cutim ono sto u sebi krijem,
placom sustizu me secanja,
potpuno siguran da gubim se u ovom paklu
sto zajece pod laznim usnama tvojim.

Beznadje sto me snadje,
mudrost mu nije ravna,
a tesko je prepoznati poraz tihog hoda leptira,
a i dani su ledeniji od izdasnog tog rumenila
na rumenim obrazima tvojim.
Dostigla si vrhunac medjunozja,
nikakva sputanost nije prisutna,
uzavrele su noci nase postale da po slatko grcevitim
secanjima se sluzim i gustom bujicom svojih ociju nalivam,
tj. putovanja u kojima sam sit tvojih kratkih zagrljaja,
da sam gladan te ljubavi u tebi sto se potajno skriva od mene.

Moje usne zalaze u duboke mene,
a uglavnom uvece tada tuga zastane
na obroncima moje vlastite tisine.
I sad je tuga prisutna,
s bolom,
grcim se da ovim oskudnim vecerima dam sebi snagu
da izguram boljku svoje nemirnosti.
Kratko je to doba sto sapuces u nepoznatu mladost,
ali dani mogu biti izdasni,
sva mudrost u nasim recima zavrsi se blagim dodirima jezika,
jer dok probam rumenilo tvojih sokova i nadlecem predele
njenih uzdaha,
shvativsi da sam tu jos malo..
Dok se jos jecaj horizonta odmara na rukavcu nasih zelja,
a grudi sapucu o mojim usnama, draga moja.

Prokletstvo moje duse

Kud plove tvoje misli,
kad uzmognes snagom vetrova
slomiti moja dela,
u mom gnezdu i samo prokletstvo nociva.

I tad kad me grlis,
bog mi nije dao da te sretnem ranije,
kuda svi oblaci presvlace svoja nezna plovila,
sa mojih usana vetar ponesi.

Sacuvaj me u svojim njedrima,
nadmasi sve one tisine u svojoj ljubavi
koje nekad ce da se otvore,
prepoznajem taj uzdah baksuzni sto predje plahtom bespuca.

Ako te prevari spavacica meseca,
dok jos snivas nezne sapate i zato prostri svoje korake,
susticicu sve blage preglede tvojih hodocasca.

Bili smo mladi,
na tim koracima zicanih melodija
tu gde se note slivaju ko proletna jutra,
sto ko sama nota odsvira nedostajanje tuge.

Bas na samoj ivici prastanja i ulivaju se iznova
neke nove melodije, bojom nasih koraka,
transputice nastavljaju ulivati preostala ulicna jutra.

Izvorna daljina

Daljina je sanjala kako mojom bojom neba,
i opojnim sarenim snom, zadjes, poput mirisnog
cveta razlijes tu nezaustavljivu tugu u meni
dok jos je u cvatu, nova samoca se radja za tobom.
Ti, tako osecajna pristanes pod opustosene krosnje
te nebeske tisine, iz moje duse izgovaras stihove.

Nameravam, o tebi u nekoliko reci razliti, al nijedno
slovo ne moze stati u bujnu reku tvoje kose,
a nit sam miris tvojih ledja ne moze opisati, opipljivo,
sto moji dodiri razvuku zavesu tvoje stidljivosti.
Moj urlik u bespucu je izuzetno tih, blago receno
neshvatljiv za tvoje misli, i rukopisom ljubavi rastvaras
ih u slatke porive moga zivota.
Zato prostri svoje vreme predamnom, sakupi sve zvukove moje
duse i ne plasi se lekovitosti srca moga, jer donosim u
maglovitim jutarnjim casovima sretne napitke, a pospanost
vlasi svoje pokrivas, svaku zasebno jer znamo cemu teze
ovog trenutka.

Prepoznajemo taj pogled zajednickog meseca, ali ti ne prepoznajes
boli bica mog, tu razjarenu gomilu sto tera bol da zajeci na
mojim usnama, dok ti bezbrizno snivas pod tim nasim mesecom,
daleko od mojih dodira..
Iznova menjam beskrajnost dana u tihe momente, jer juce sam
drhtao i ko reka uspomena navlazio takve obale uplakane,
a nocas rukopisom tvoga secanja, nastojim da ne ubijem sebe.
Nema tih vetrova gde moja stopa prolazi, a niti senke sto
vremenom kroz note dolaze.
Nismo se jos dovoljno izmesali i produbili nasu zelju
da izbegne iz agonije nasih sumnji, a znam, dobro osecam
bolove u grudima, kada odagnas tu daleku udaljenost nasih pogleda.
Boli, znam i osecam.
Da i reka kada se razdvoji na male recice, skakljivo korita nose
svu prljavstinu svoga izvora.

Lepota dana

Toliko je lep danas bio,
da je svu tugu srca mog,
uvio u tisinu tih trenutaka.
Sasvim lagano razvio jedra
i posluzio se okeanom
moje ljubavi u meni,
skoro da je vreme zastalo
na usamljenim pogledima mojim..

Slusajuci suncevo saputanje u tvojoj kosi,
vioris na proplanku svojih prstiju dok
godisnje doba sputavas niz talase svojih koraka.
Otkrivas mi dubine svojih zagrljaja,
taj svaki talas sto dosanja uzbudjenje tvoga
zaokreta.

Osecaj mi klizi niz grlo moga jezika, jos je jutro
izdasno, hvatam se kako da suncu ukradem toplote
tvoga srca.
Oseca se u vazduhu moje divlje srce sto lumpuje medju
tvojim otkucajima, dok se slivaju vrele kapi sa tvojih
njedara..