Prekrivena s ljubavlju

Ljubavlju preliven po tvojim grudima
i sva ona ravnica sto se s ljubavlju
izlila, pokraj one veceri dok jos sklapam
oci vidim tebe, jer zelis ovu studenost
prisutnu isklesati pod vestim prstima
svojih vlaznih uzdaha.
Cuje se saputanje tvojih prstiju,
ne prestaju reci nemih dodira slivaju se
pod prstima, jedna za drugom i u predvecerskim
satima prisiju se uz tvoje nezne osmehe.
U snovima pridjes okupana nebom i te tvoje grudi
ko rajski nektari izliju se niz padinu mojih dlanova.
Plodni su ti usevi, rastezes se godinama u nama
iako je sunce odavno zamaklo, tako preplanula a
prepuna neznih pogleda.
Jos se pod sapatom tvoga imena razlijem, i nasukam se
na tvoje uvale, tako omamljen iscekujem snagu udisaja
da preko tvojih suma u same ruke docekam vrele poljupce.
S rukama u tvojoj kosi, saplicem se od mnogobrojne
zvezde taj osecaj smirenosti me upija k sebi,
razvlaci i mami.
Dok si se mirisom mojim prekrila, pomalo sakrila,
telo te tvoje odaje jos uvek ona noc u satenskom
nadrazaju posustaje.
Umes ti pod oblake navuci svu prisutnost svojih dela
razvuces je, ko same niti sunceve svetlosti,
umes i dalje da se podvuces pod krajolike nase podudarnosti.
Rastanjili smo s govorom naseg jezika, dodirima se sladimo
bar one male mrvice nase paznje pridodajemo znacaju nasih
stvaranja.
Podrhtavaju tvoje kapi sto hitaju preko tek razjurenih usana,
sto ostavih svoje tragove po tvojim poljima,
kraj onih izvora gde neprestano izranjam s okusom divljih
poljubaca.

Neubrana ruza u hodnicima vremena

Katkad mi prica zafali ona jutarnja
sto mirisom nase sobe odjeci,
dusa se lomi iznova i iznova.

Zasto, kad nemam te vise,
otisla si u nepovrat budilniku praskozorja.

Jos je ostao eho tvojih zagrljaja,
ostale su te niti nerazjasnjene starih cilima prasine,
ostalo je jedino srce ranjeno na krvavoj kisi da samuje.
Ostalo je sve netaknuto u bledom secanju nasih jutarnjih
suza, ostalo je to prokleto cekanje, ostao sam i ja,
iako te nema vise.

Rece ruza neubrana u saksijama trajnih cekanja kraj onih
istih trotoara kojom koraca umirajuca nada.

Moj san si ti, al san nece na oci da dodje,
pa niz mesecevu ruku pruzam nezne strune od harfe
i gledam u daljinu da mi se tvoj lik pokaze,
niz brzake sneznih pahulja da mi zaleprsas pod plesom
okretnog zagrljaja, jos cekam taj stisak ruke,
tu senku pod vlasima tvoga bica da okrene.

I dalje cekam da svratis u moje aleje setanja,
al ne vidim tvoje korake, nego slutim da nadolazis
strpljivo u senci svojih prvih usana.

Salon

Dok budes lezala na postelji od ruzinih latica
nezno cu privuci neznu stranu trenutaka
i sasvim lagano preliti preko tvoga tela,
onu boju jutarnjih emocija sto kroz prste tvoje prolaze,
u onom momentu kada ti dusa utopli cednost tvoga uzivanja.
Jos si u prvim talasima misli,
zakoracis neznom padinom osmeha na trenutke ciste
pridjes okupana kosom i u dlanove pruzas mi rajske dodire.

Ozebla si na studeni ovoj, ta dusa tvoja u samoci zamrla
tu je ona umrla pod okriljem nebeskog svoda,
zalila i opila se od muke tvoga tvrdoglavog zivota.
Na tvojim rukama se skotrljala i pod tvoje prasnjave korake
otisla, i nezna joj se ni stazica a ni puteljka,
umrla je na samoj ivici tvojih nervnih slomova.
Uz korake sam saptao vrati se, nemoj da ona pati u samoci,
pruzi joj sansu jos ovaj put, jer vise nece biti iduci put.

Pricala si, pokretala te male usne ko od sale nabrojala
momente tog kiselog osmeha, te oci su besciljno prolazile
kroz mene u neku tamo tudjinu koja je samo tebi znana.
Moje ruke su bile nemirne, bio sam kriv, nisam ih ja vodio
nego tvoje srce sto je zvizdukom tvojih uzdisaja dozivalo
popratila nas je tisina tog salona, onaj muk tvojih odbijanja.
Ostala si jaka na velikim recima tvojih mastanja tom saptanju
kroz izlezavanje na postelji snova, ostala si da cekas kroz
godine sama u tvrdoglavosti tvoje drskosti.

Taj miris koze, sladunjav poput sunca sto se sakrije medju
korenje tvoje kose.
Toliko snage i neznosti obavijeno u par trenutaka tvojih
dodira prstiju, jos razmisljam o tebi i cekam taj poziv sto
ce me dozvati na grehe.
Znam, da cu reci zbogom, surov kao vreme ali cu i dalje na
tihoj vatri zacinjavati tvoje prisustvo, tvojim jakim recima
bar dok ne izgori i ta zelja za tobom.
Dok budes krala sunceve zagrljaje ne opiri se tom trenutku
sto gusi kada ustajes ranog jutra, nisu te oskudne godine
sto nadolaze, vec je to sunce upetljalo se medju tvoje vlasi
kroz saputanje doziva onu samocu sto je ja vratih u predelu
tih slatkih usana.

Rastopljena nada

Zamisli neznu prisutnost mojih poljubaca
i njihovu netaknutu tisinu u pogledu neba.
Zamisli svu tu dnevnu slast neznog milovanja
dok ti cutnjom nanosim rastopljenu strast.

Voleo bi te cuti, taj glas sto kroz misli prede,
iako nisam kraj tebe, da cujem onaj pjev tvoje duse
sto kroz otkucaje srca do mene svrati.
Bar u ove hladne noci, pomisli jos jednom na mene
u trenutku vecnosti otvori dusu samo za mene.

Onda cu samo blagim prstima da prodjem kroz kosu,
ko poput ceslja da razvucem niti tvojih misli niz vlasi.
A ako dremnes na tren, slobodno devojce stavi glavu
na moje rame, pusti te uzdahe da zajece nad prostranstvom
tvojih pogleda.

Da sam slikar, prvo bih te pogledom ucrtao na nase platno,
a bojama nasih usana oslikavao prelepe zanosne obline srca,
dok jos sa umocenim bojama po prstiju nasim upijao
i davao svu tu nasu strast sto za nadom luta da se pronadje.

Ozeblo jutro

Neka samoca se nakupila u ova hladna jutra,
bez obzira, ova nova godina sto se priblizava.
Samo nastoji da porusi granice, nekih starih secanja,
buducnost je jos pod tepihom sadasnjosti.
Pustam korak za korakom,
ma kuda da se vratim istim stopama retkih trenutaka,
istom cekanju u nedogled nekog savrsenstva.
Oseca se u daljini, taj miris kafe,
tope se usne na staklenom mrazu,
nagriza ovo jutro, iznova.
Potrazicu novo svetlo na dnu svega,
rasiricu paucinu snova, ali necu da te budim,
mirno spavaj u ovom ozeblom jutru.
Spusticu nezne usne neka teku niz tvoje puti,
neka teku uz tvoje uzdahe koje sluti,
pri svakom talasu okreni boju glasa ka meni
sasvim lagano pridji uz pljusak vlaznih poljubaca nasih.
Poceo je strasan vetar da duva,
oterao je moje sunce sto ti nezno prekrije obraze,
ali ne brini se, sakrij se pod nezne dugine boje
koje iscrtah na prozorima tvoje iskrene duse.
To carobno jutro u tvojim pogledima,
mraz se podetinjio i odmah se sakrio
u malim koracima tvojih usana.
Zamaskirano se stisao pri prvom udaru tvojih otkucaja,
al eto, i sunce tvoje kroz kosu izbija
onu nadu za kojom ti polako sanjivo tragas.

Noc mi te duguje

U predveceri lice cu ti srebrnom mesecinom umiti,
zatim belim zvezdicama tvoj vrat ogrlicom ukrasiti
i sa bezbroj poljubaca, sa mirisom duse je izliti.
Sescemo i nazdraviti nektarom od zagrljaja
i tako napravljeni napitak, cist iz moje duse,
vreli poput ljubavi, naiskap s uzivanjem popiti.
Pitah se ko si, ali svaka pesma trckara prema
tvojim horizontima.
Pomislim dal si jos tu, u prvim suncevim gutljajima,
dal se provozas uzduz naseg puta ka nasim butinama,
dal si jos opkoracila nase brazde zajednickih uzdaha,
il jos ehom jauka podivljas, ko neukrotiv pegaz.
Dal si jos tu na mojim usnama, nasloni svoje poglede
ka mom telu i ne dozvoli da krenemo opet nagi,
nikako to nemoj, otici na put do samog svrsetka,
a jos smo na samoj litici nadanja.
Sve cu to nebrojano puta opisati ko kisa lagana koja
odzvanja niz cvrste bradavice tvoje,
one iste od ugriza mojih usana, ostalo je jos vrlo malo
nektara ljubavnog, ostani jos malo da te probam.

Obavijeni iskrenom tajnom

Pucinom suncevih zagrljaja sakupljali smo
nezne trenutke nase duse, bile su rastrkane
po celoj zemlji tvoga tela, tu neznost tvojih
oblina slivalo se u kapima prvih jutarnjih uzdaha.
Zajedno smo prolazili kroz tu noc nasih mocnih
zelja, taj krik sapata uzjahalo je vrline tvojih
otkucaja i na maloj bocnoj strani uzitka,
sladili smo se nasim prljavim mastanjima.
Uklesati te momente u vazduh koji uzdisemo,
te misli samo za nas pretocene u zidine sitnih
paznji, nikako u sate mnostvo orgazma.
Uz jutarnje uzdahe, docekali smo sanjivo sunce
sto svojim velikim stopama zagrljaja nude one
nase najdraze sate, ostadosmo nagi uz prvu jutarnju
kafu s dodatkom mednih poljubaca.
Cutali smo zajedno sa sapatom neznosti,
tvoje grudi ostale su ucrtane u moje poglede
ko kakve mape izgubljenog blaga, sakrivene od drugih
pogleda, to blago sto se zove dusa.
Smesak tvojih crvenih obraza oslikavalo je kutak
nase sobe, tako omamljeni od razuzdane noci,
a doline su se rastezale tvojim telom,
i sve to upija i pamti prvi otkucaj naseg srca.
Pruzila si usne natopljene ukusom meda a preko
mojih dlanova pustila svoju kosu, da iz njih predju
sve tvoje misli sto ovog casa u tokove jutarnje
smotre, osecamo da blizi nam se postelja prepune
nase iskreno-tajne pozude.

Odustajanje

Ima te u mojim recima ko talas za talasom,
nakvasis moja slova, s zudnjom cekam tu
kosu tvoju, sto kroz talase mi nude gustinu
tvoga tela.

Te oci ko u vidu dijamanta zablistaju
horizontom njenih pogleda, sjajne reci
izlivaju se preko rumenih usana tvojih,
odaju one jake emocije sto u dela ne dolaze.
Vec uz uzburkane reci ostaju samo prazne,
praznina tvoje duse plesala je u ritmu njenih
otkucaja.

Moje misli nikad ne zacute, one govorom nasim
zastajkuju pred ambisom mastanja ponekad
stisaju taj tvoj nemir, te duboke reci praznih
osecanja.

I napustam dosadasnji zivot, sve su to razlozi
zbog kojih se odricem, to blisko dozivanje u
pogledu ne stize.

Upila si svaku laticu neznu i njenim mirisima
sledis svoje sne, tih slatkih lazi, izgubljenih nada,
odustajanju pri prvom koraku svojih neznih svitanja.

Nas ples uz meseceve stope

Jos dok snivas da ususkam tvoju senu
sto neznim brigama tvojih umiljatih
snova razgazi tu svakodnevnicu.
Samo na trenutke blage,
ostavicu sve latice od ruze.
Da kad se probudis, neznim stopama
tvoga jutarnjeg hoda, ususkano
docekas prvo svitanje mojih zagrljaja.

Plodovi tvojih uzarenih pogleda naslucuju,
meseceve setnje kraj onih nasih jezera u
nasim snovima.
Znajuci takvo svetlo sto pod mojim prstima
izbija, kako ceznjom da te dodirnem,
kako da ti zuborom svojih usana sapnem na 
to telo tvoje, koje mi stalno zalazi niz kutke
mojih radjanja.
Rasuo se jutarnji mraz niz trotoare tvojih
kretnji, taj miris zimski osnazio je kroz
stoletna godisnja doba dok jos u ocima tvojim
talasom za talasom, nadolazi jaka emocija
tvojih uzdaha.

Tvoje slatko lice

Gracioznoscu slivas osmehe niz padine svojih usana,
usnuli su ti se pogledi strani,
kraj duse isti zaspali, kraj rucica neznih
osecaju blage dodire njegovih usana.
Sto ispisuje tvoje smele uzdahe.
Sunce se nesavrsenim korakom spustalo do pramena tvoje kose
nije slutilo da ce zaci jos jedan novi dan.
Mesec je na strani srca tvog,
okupano docekuje uzdrhtale ceznje polu-sanjivo
nadolazeci u tvoja korita,
tu kraj tvojih neznih dlanova,
ocistice to sunce sto je proslo hiljadu puta do sada.
Taj miris tvojih pogleda duse,
s iscekivanjem ce zaci nad talasima tvojih nestasnih snova,
nece primetiti moje prisustvo jer ja sam se
sakrio mnogo dublje,
kraj onih emocija kada se razbudiis
uz moje prve sunceve zrake.
Taj nosic tvoj sto smelo iskusava tek nove puteve zivotne,
o da li znas,
da u tvojoj kosi se zaplelo sunce mojih dozivljaja,
da li znas da i mesec cuva tvoju postelju meku,
osecas da sam tu, nema me u zagrljaju tvome,
dok dusom tvojom koracam kroz sva slova moja.

Putevi sudbine

Lepo je biti na tom putu sudbine,
otici radostan kroz navale kisa.
Sudbina je to, ta ljubav sto raste
s prvom jesenjskom rosom,
na obroncima neznih oblaka osetilo
je nase jutro, prepuno tvoga osmeha.

I iznova je predah u tvojoj kosi
kraj onih trenutnih misli,
sto galebovi kroz talase svoje i
kroz gustinu svojih zagrljaja,
slecu na tvoja topla bedra u vrelini
tvoga glasa kojom prelepom bojom navodis.
Jedina je to ta dusa posvecena jednakosti
prvi svakoj navali, tvojih briznih dodira.

Danima ocekujem menjanje stranica tvojih
pogleda, pripada ti ona svetlost u samom
znoju tvoga cela, i nocima nagonim zelju
da te ugledam u vreloj noci.
Ta ljubav sto nas zove, konstantno te
mesam sa zeljama svojega srca, u tom
prokletom cekanju tvoja praznina siri se
u mojim rukama, ko recna stihija nadolazis
u predgradje mojih prelepih bulevara istine.

Moje misli su prepune radosti tvojih poljubaca
kroz takvu netaknutu poljanu tvojih dodira u
samom pogledu neba, zamislio sam bozanstven
miris tvoga tela istih onih utocista gde moji
prsti, hrle svojim tokovima nase jutarnje rose.

Moramo raskrciti tu izmaglicu od postelje nase,
ostaje samo eho nasih snova, medju nasim grudima
ostaju vlazni tragovi nagih tela.
Uvek me iznova zovu, jer osecam, ispod naseg
carsava, mirisno dostignuce tvojih zrelih polja,
to je to svanuce u postelju se razvlace,
taj miris budnih zelja za nama opstaje.

Mesecevo jezero

Katkad u mislima prodju mi male vlasi tvoje kose,
zacudim se s kojom bojom je mekoca tvojih usana.
Dal smem proci blagim dodirima prstiju,
iako su suve usne,
navlazicu ih bojom mesecevih jezera,
mozda se jos krije u tim usnama melodija toplih
svezanih ceznji, za dobro jutro.
Voleo bih, da ti se mogu nekako pribliziti,
oslusnuti taj pjev tvojih otkucaja,
sasvim lagano na prstima svojih usana,
proci sve one usamljene obale u tvojim prelepim ocima.
Nemoj tuzna biti,
sunca ce uvek biti u prvim talasima nekadasnjih pevanja,
tu je stari mesec sto zakera,
kad zvezde optrce kraj usnulih ljudi.
Dovoljno je sto ispises unutar sebe te reci
i krenes uz novo jutro s pomislju o meni,
sasvim lagano zakoracis kroz mastu,
moje lice da ti orosim tvoje skute,
tu gde lezi tvoje nezno lice,
s prepuno pupoljaka usana,
sto lice na jos jedan dodir tvoje duse.
Provuces se nitima vetrova,
spustis svoje usne pored moga ramena,
izustis one uzdahe tvoje prisutnosti za nasim trenutkom,
ujedno oslobodis opojni miris sebe,
te male princeze u tebi.

Tvoje lice pamti zadnji plac

Tvoje lice pamti zadnji plac,
kud se udenu u taj vetar nas.
Ta tvoja oka dva, zajece nad
kapima kise, nit svukle odore nase.
Sa visina bacaju na stado svoje
i te prazne duse sto strce na
nase korake iz senke se
streslo svo nase bice.

Mislim jos da mislim, i te reci
koje strunu ne znam psovku kasti,
te duse znaju pevati kroz jutra.
Tuzna je jesen, usla na vrata nasa
i kraj stada, nasih prstiju osta,
osta i nada se, usnama sto ljubavlju
taknu.

To lice sto pamti zadnji plac,
udenulo se kroz vihore kise, zna,
oseca, da pada sve tise, vlaznije,
na duse ciste, ta lica ko dlanovi nezni
u celoj pesmi, ori se cela masa i svaciji
pogled ide ka placu srama.

Tvoje lice pamti, nase rastanke, ta meka bedra
sto umeju da nakvase ta nasa konacista,
predstavi se ko nasa basna i nemoj ko miris proslosti
uzleteti, niz sedmu strunu od secanja sidji svojom
pesmom, kao nekada.

Uz melodije hladnog vetra

Natopicu svoje setace neznih prstiju
sasvim laganim stopama cu ostaviti
tragove preko tvoga stomaka,
na samom izvoru leptirovih plesova.
Ne bude se zbog mojih koraka
to se samo udruzujem sa leptirima
kroz tvoje budne sne.
Ubedjuj sebe da se ta samoca nije zadesila
kroz sve pucine tvoje duse zadjoh,
u tim pogledima sam pronasao emocije koje
ni ti sama ne mozes rasaznati i prokleti
vetar odoleva tvojim ravnicama,
ko dlanom o dlan.
Prisio sam uz vetar delic svoje ljubavi iz mene
nisam znao da ce odleteti visoko gore,
gde se smenjuju noc i dan.
Nisam mogao doznati kuda tvoje misli
lutaju u novom danu, gubis se iza mojih slova
u nekom trenutku pronacicu te na samim vratima raja.
Iznova cu u ovom zivotu ostati sam, jer dok ima toliko
ljudi u prvim koracima odustajanja, ostace ljubav
ranjena u prvim odajama tuge.
Pre veceri umes svoje lice orositi bojom zlatnih
vrtova, s blagim drhtajem usana, odigras poznati
ples prepun svojih bistrih misli, sa bezbroj
dragulja koji u tebi zrace,
ostaje jedino beskonacnost sna.
Mesec se sakrio iza guste krosnje tvoje vlasi,
prkosi meni da ne mogu uzburkati tvoje nezne obrise
misli, a i kako da dohvatim tu srebrnu prasinu sa
tvojih usana, kako da spustim ukus bademovog mleka
niz tvoje tako opojne ravnice, a kamoli uroniti svoje
prisustvo pod odvec nedostupna polja.
Uz prve degustacije nezne, a vec hladne kafe,
oseca se omorina od tvoje nabujale krosnje dok niz
padinu svojih prstiju, slivaju se netaknute emocije
znatno skrivene od drugih ljudi, s uzivanjem sladim se
tvojom slatkorecivoscu.
To vreme dok je predvecerje orosila predgradje moje
prisutnosti, prislonilo je ono vreme u izgubljenom
sapatu olovke moje i kroz bolna cekanja,
prizivaju u njihovim mislima lakocu tvoje dobrote,
u nepreglednim tisinama dok jos hladni vetar zajeci
nad prostranstvom praznih ljudi.

 

Taj susret

Setim se kroz izmaglicu od secanja,
taj osmeh u ocima tvojim
sto se oseca kroz zubor usana,
sto se izliva.
Onih tananih prstiju sto si sarala
kroz svoju kosu, ista mi slova nadolaze
preko tvoje nezne brade,
mirise na taj pjev sa tvoje koze,
oseca se mnogo vise sto ja umem odgonetnuti
pri dodiru nasih dlanova.
Ta vibracija u tebi sto nespretnim koracima
tvojih pogleda,
odskakutaju do mojih usana,
znam i osecam,
da se krijes u tom lavirintu mastanja,
osecam taj pjev sto tvojim bicem hrli,
nada je jos tu u samom kutku tvojih misli.
Pejzazem svoga vrata kruzile su purpurne reke
tvojih uzdaha, ta melodija boja sto iz minuta
u minut prevladava do samih otkucaja.
Imala si brzi hod poput izgubljene srne u noci
bilo je hladno, osetio se taj vetar sto te prati
u stopu kroz sam eho tvoje kose.
Taj dodir tvojih dlanova otoplio je moje zidove
samoce, rasklonivsi svaku brazdu moga vremena,
a opet kroz isto cutanje se branim,
branim, da sidjem niz pjev tvoje koze u potrazi
za onim sarenilom sto kroz tvoje grudi buja.
Znam za cime zudis u ovim teskim vremenima
osecam da nije kraj u ovoj cutnji nasoj,
razlilo se u dane duge jos po koje slovo
dodje tvoje, nadam se pjevu tvome,
osecam da samoca kroz dane nagrize tople odaje,
iste one sto po prstima tvojih snenih mastanja prodju.

Natopljene reci

Kaplju tvoje reci sa vodopada usana,
ne prestaju te reci, kao kakve nezne kapi kise,
odvajaju nocas one misli sa tobom,
imaju nameru da uz ovu noc utapkaju
svaku misao tvoju.
Budi mi kroz sapate culne, moje divlje more
jedna ka drugom talasu, nasukaj se na moje obale
i pred ponoc, ti dodji kroz pore tvoga vremena,
kao kap po kap, ko talas ceznje obaspi me.

Sanjala si kako prostires sebe ispod naseg neba,
s tvojim grudima stapam se.
Plodnost njihova iza grudi veca, rastezes se
horizontom svojim i pod drvetom preplanula dok jos
u narucju drzis moje sunce sto je namenjeno tvojoj
zenstvenosti.
Pruzi se ove noci, izlij se u moje dlanove, ne posustaj
da budes moja i omamljeni lezimo u postelju prepunoj
cvetnih aranzmana.
S prstima svojim saplicem se kroz tvoje talase
upij me u svoje naslade, pamti me po mojim koracima
i u dodiru cveta otvori se.

Probudjeni sjaj

Stajala si ko senka u tamnoj noci
dok svojim pogledom posmatras obliznje
setace tvojih plasljivih tragova,
dok su te tvoje oci upijale mesecevu srebrnu nit.
Sela si na klupu, pomalo hladnu u iscekivanju
moga glasa sto vernim stopama pratis u ovoj noci.
Posmatrao sam tvoju senku kako se seta po plocniku
tvojih iscekivanja, te oci nisu tada bile sjajne
vec tek kad si prisla uz prvi stisak ruke,
povukoh te na vrh stepenika onakvu zimogrozljivu.
Ta kosa je upadala u kadar mojih pogleda
pogledala si krisom svojih zenica rasaznao sam
da se neko probudio u tebi, imala si taj dah srodne
duse ume se on raspoznati ko ume da poslusa samo izvoriste.
Krenuo sam ka izvoristu tvome u prvim naletima vetra
tvoje lice je i dalje bezbrizno ogledalo se u mojim ocima,
neznim glasom svojih usana, dolivala si jos, jos neznih nota vetrova.
Taj vetar sto ti je mrsio misli, prostirao je tvoje reci na
samim ivicama tvojih neznih usana.
Ruke tvoje su odvec bile zauzete s pramenovima tvojim,
svaki koren je voleo osetiti snazne setace svojih trotoara
i pod nebeskoj neznosti, spozna glasove mojih tek otopljenih
usana.
U pra pocetku budnih snova, videh kako prostires svoje reci
nisam jos stigao da prstima dohvatim usne tvoje, taj dah se
pruza do citavih predela mojih brazda i sve mi te upija i
pamti.
Uvek cu dolaziti i kroz zlatno klasje donositi sve obrise
svojih nota, zato ne opiri se naginjanju nasih suseda dok
jos vetar nas prisloni nase odjeke sto se bore da se spoje.
U takvoj radosti tvojih pogleda ispuniti neme posmatrace iza
tvojih ociju i zivom vatrom u tebi izgarati.
Ispod neba i zemlje, to je ta melodija nasa sto nas spaja u
prve svetlosti jutarnje, osecao se taj prijatan miris,
tih usana na vetru nasih uzdaha, tvoja misao iz varnice
osecaja se stvara.
Nikada necu otici od tih isprepletenih kapija tvojih snova
ukrasenoj pupoljcima zada, obogaceno s nadom tvojih dodira,
pridodavano jezici tvojih mastanja i uklesana dobrota tvojih
setalista, tvojih prozirnih tragova, taj isti sapat sto mirnom
obalom dolazis.
A noc ce uvek biti izvan nas, tu kraj crvenih drhtaja dveju
ruka, kraj vrtova tek zasadjenih ljubavnih bastina.
Zastaju koraci tvoji, mada dugo nema tvojih obraza na mojim
ramenima, rasplices svoju bujnu kosu u moje dlanove,
taj miris se nanize kroz neprospavane noci, a znam da teces
ovog trenutka u nase zagrljeno telo i lezis pored mene.

Vremenski sto

Mekocom vetra umela si pronaci stazu staru
odvec zapustenu, matoru, i ne budi onaj cvet
sto je sam svet zaboravio da zalije u prvom
pogledu sunceve svetlosti, a kamoli tih toplih
dodira sto se uvek radovalo, dal je, il je i ovog
casa ostalo cutnjom da prasta.
Jer sve mora proci kroz strune vremena, znam, ali
ko nam je kriv.
Prosli smo kroz prve korake naseg zivota, sustizala
nas je ona ista varos pomesanih ljudi isti lavez
maskiranih glumaca, kuda sada u pozorisne scene
laznih koreografa, kuda, kad ti si bila tu samo scena
pred pomolom laznih tek zapocetih ljudi.
Na njima se kaputi ne prljaju pri dodirima a niti vetar ih
moze sakupiti u jedno ognjiste, znaju da lutaju prostranim
dusama svakodnevno, pomalo koristoljubljivoscu, znaju
da su tek izasli iz poderane tkanine i pod osmehom
prstiju, naslucuju sledece komade dogadjaja u zivotu
njihovom.
Napokon su oni sretni kad stignu u razdoblje svega onoga
sto su znali na samom pocetku, ali to su prodane duse,
izjedalo ih je sto nikada nisu spoznali reci takozvane
njihovih sreca.
U tim naletima pokusaja, pokusali su da svrgnu tu ljubav
cvrstu, jaku u njedrima koje svako bice ceka da bude
nagradjeno sto uglavnom ceka na raskrscu svoga zivota.
Budim ja tvoje zagrljaje, a kamoli sto se dvoumis da
krenes tom stazom zivotnom, sve u svemu, strah te je da
zavolis ono sto ti se nudi hiljadama godinama u nazad,
Sedeli smo pored okruzenog stola koji se sastoji od samog
vremena u ovom kisnom danu, pred stoljnjakom magle ima
jos mrvice trenutaka razdeljene po emotivnom zamotuljku
srece.
Prelistavala si godine, vrele i hladne i sve to zurno
odradis, plasis se tog vezivanja meseca, sa beskonacnim
pitanjima sto kroz zaborav nadolaze, sustice ce nas vreme
iako sedimo na samim ivicama proslosti.
Dozvoljavas mi da sa otkucajima tvoga srca uklesam niti
naseg lutanja i nadohvat mojih ruku si, ali upijas moje
uzdahe ko gladna godina, istim onim skromnim zanosom sto si
se setala uporedo samnom.
Znas brizno gledati ocima svoje duse, dovela si zvezde i rasula
ih na sto naseg vremena, rasula i pozamasno navlacila svoju
odoru stidljivosti.
Nije to haljina moralnosti, a kamoli stidljivosti, to je onaj
osecaj kada se plasis posledica tamo gde ih nema, nego vezes
srce samo za jednu sudbinu, a molis boga za ljubav a kad ti
presek svetlosti dovede ono za cim zudis, ti nestanes u vidu
one iste magle sa naseg stola.
Bojazljiva si u svojim koracima neznosti, napokon oslobodis
svoju dusu da krenes dalje a pamet te uspori, a dusa pati.
To je ona greska kod ljudi sto i samo nebo zna iznad njih
da godine idu, samo taj trenutak srece je mali, broji se u
malim stopama ljubavnim.
A ulepsano je prelepom bojom sedefa iz noci u noc.
Beskrajnoscu svoga tela uvijas se i ne primecujes da su nam
se godine razgalamile, taj nas zov, sa hiljadu pitanja ostaje
u samom dohvatu nasih zagrljaja i jos lutam da te pronadjem.
Jer reka secanja odnosi ono sto smo trebali biti a ipak i ono
odlazi u zelene dubine mojih pogleda, s nadom da te ugledam
ove noci sto bljestis svojom aurom prisutnosti.

Bila si obucena u haljinu od noci

Bila si obucena u haljinu noci
imala si onaj sjaj u ocima svojim.
Ta svetlost sto me mamila da je ugledam
u najtamnijoj noci, a imala si haljinu od noci
na sebi, kosu spustenu, crnja od same noci.
Imao sam zelju da zadjem prstima svojim
kroz crnu noc od tvoje kose da se izgubim
u mislima tvojim, osetim onu obalu tvojih
misli sto previse dugo kroz setu zalaze
do mojih reci.
I ta noc, slivala se u tvoje oci s punim detaljem
zvezda, zamisljajuci kako tvoje oci da nahrane
svu lepotu tvoga neba a njihova lepota da izmami
onoga sto tvojoj dusi treba.
U samom toku razmisljanja prodjoh preko crne
haljine, sad kad me tvoje oci prate i osetim
toplinu njihovog sjaja, osecam kako me grlis dusom,
a ti to jos ne znas.
Sad kada tvoje usne pocnu plesati svoje reci
pozelim svu rosu sa rubova tvojih vlaznih usana
izmestiti medju slatke obraze.
Te veceri je kisa padala i kroz silne vetrove,
divljom snagom spajala nase dodire uzdaha
i ta je noc presvukla se preko tvoje zenstvenosti,
oseca se miris jeseni u nasoj ulici prvih susreta.
Ukrstali smo se mirisima tek zapocetih cigareta
kroz beskrajne nedodirljive karte nasih jezera,
bila si stidljivo dete, pa s oblacima kraj onih
zvezda sto osvetljavaju tvoj put, bile su natopljene
mirisom tek nadorasle ceznje kako u nama dise
napustajuci mesecinu i tvoja noc pobedjuje.
Otkrio sam mirna stajalista u tvojim dodirima
govoris srcu svome da ponekad prosetas setna,
kroz guste otiske tvojih koraka slozi se u klasje
tek rodjene izmaglice, taj kratak nebeski carsav
otkako smo stidljivo razjurili s poljupcima,
ali se jos vise pojavljuje tisina u nasim stopama.
Dok si provlacila svoje prste kroz noci kisne
svaku vlas svojih misli si stresla po ramenu svojih
nadanja i zeleni lampioni u mojim pogledima razbuktavali
su se nad tvojim stomakom, razmisljajuci kuda li su se
udenule one silne staze, one precice do tvoga srca.
Iz nasih skrivenih zagrljaja ta strast se provuce,
svaki oblik njen kroz nase prisustvo osenca pod belinom
zajednickog meseca, u samim krosnjama nasih ulica
hranila si se mojom mladoscu duse, plasis se paleta
boja ljubavnih, dok jos fijuk vetra stenje kroz guste
krosnje jesenjskih nota.
Stalno zadjes svojim pogledima preko mojih ociju,
pa moje usne svojom ljubavlju natopis,
moji ukusi nastane boju jarkih boja tvoga karmina,
napustajuci sebe i kroz vrtove tvojih godisnjih doba,
izlijem se kao reka i kroz tebe i u tvoju dusu nalijem
svoju ljubav, da vrtovi nade i sva tvoja milovanja
oprasim, jednim dodirom svoje prisutnosti sa tobom.
Imala si miris tek pustene devojcice iz duse
koja je jos lutala mojim stepama ljubavnim,
prinosila si sazvezdje tvojih pogleda, jos se osecalo
dodir tvojih obraza na mojim usnama.

Jesen i zima

Bese jesen u kostac se borila sa zimom,
sunce jesenje,
prkosilo je zimi svakodnevno
dok je jos zima na pomolu bila, cisto,
hladnjikavo za sebe pruzala je boje tuge.
Bese sunce pred pomolom da nastrada od zime
sklupcalo se nad prostranim cilimom nebeskim,
uz sunceve obraze nadolazili su jesenjski oblaci
tu kraj stepenika od sedmog neba.
Kruzile su glasine,
da je sunce pobeglo da se sakrije od te zime,
sto ume da mu nakvasi zlatne topline.
Cekao sam bolje dane,
bar da te pronadjem u gomili ljudske nesklade,
onih koristoljubljivosti sto zrace osobinama novog doba,
znam da si ti negde u toj gomili kuda grabljivice
hodaju i cekaju svoj plen da pronadju.
Vreme nas razdvojilo i iznova spojilo,
pod cestim mostovima cekanja i kroz
studene zime docekah tvoje odgovore, zauzete,
i dalje se culo kako drvece oplakuje
za svojim zlatno braon liscem.
Stajah sam u jesenjskim nocima,
diveci se toj tuzi,
sto laznim stopama nade dolazi.
Mirisi tuge sustizu i ovu godinu ludu
za kojom ce obrisati staru ranu, stvoriti drugu,
dok tece ovaj zivot do pola case vina, a na dnu,
svu moju tugu da udavi u crvenom vinu.
Svih ovih godina sazrevalo je jutro nase, otkricu,
poru po poru,
kako u skladu nasih davnina razlazes svoje
boje u blagom karminu, onih boja tvojih uzdaha.
Koracima krosnji dodjem ka tvojim obrazima,
skupis u sebe svu strepnju,
i ispod svih mostova duge na tvoje senke
prislonim obrazima dodir tvoga neba,
neznim strujanjem vazduha izmislim nacin
i u tvoje misli razlijem sanjaliste.
Dovedem i sapat lisca tacno ispod tvojih pokreta stopala,
kroz ceste otkucaje tvoga srca navratim,
kroz iste one poglede tvoje,
zauvek se prepustim tvojoj dusi.
Imam moc da vratim vreme u nazad, a zasto bi to radio,
okusio bih ponovno patnju srca mog,
namoceno srce prepuno ceznji za tobom,
dok jos se cedi s prvim kapljicama tvojih dodira dlanova..
Otvoricu nebo,
taj isti cilim sto sunce potajno klizi po
ivicama tvojih pogleda,
gde vecnost urezuje novu sudbinu nasu,
prosetacu se s bisernim zvezdama tvojeg ljupkog tela zene,
ispod krhke ljusture tvoga zivota
dodacu svoje vreme da kad krenu losi dani
dotaknes nezamislivu daljinu moga srca
i poput sjajne meseceve noci,
znaces kako dusa ume da boli, ne u punom jeku,
ne kroz izmaglicu secanja,
vec u prvom sazrevanju jutra.
U carstvu tvoje vatre,
zagrliti taj kanjon izlivenih udaha
i kroz satkane noci,
mimoici se s bojom ljubavnih leptirovih dodira,
kroz vreme cekanja,
jer svako disanje tada ima svoj ritam,
katkad znas stazu od duse, ali uci ka vecnom privikavanju.
Cekacu one iste sate sto u meni ne mogu da se vrate
nista nije vise vazno,
kao ona vestina kad poprimi svoje ljubavne boje
istom onom bojom tvoga glasa sa kojim smo
povetarcem sacekali prve ukuse i mirise naseg poljupca.
Cutnjom borim se,
katkad pozalim se sto te ranije nisam sreo,
cutis u meni kroz besprekornom lepotom tvojih nada,
kroz siluetu zene bujas, i dalje se nadam tebi.

 

Ljubav nas zove

Na rukama tvojim
sunce nas przi ko ludo
ne bira nijednu prugu
nasih useva,
vec nastoji da ponudi
sve sto se ponuditi moze.

Znamo mi varku sunca
sto pokrene lavinu
nasih malih prljavih dela,
otkotrljaju se one male
ceste niz padinu naseg tela,
u same krvotoke,
ugnjezdi se lava
i u obrazima tvojim,
nude se zagrljaji nasi,
nesputavani i ulepsani
u neznoj noci.

Kojim dobrom si dosla
na pragove mojih dodira,
reci mi da znam,
da znam,
kuda se iskradu ti nezni koraci,
kojim putem prodju tamo gde jos
s jezikom nisam zasao.

Protrce tvojom dolinom pejzaza,
otvorenih dlanova razliju
meseceve kapljice
po suvim delovima tvojih vestina,
mislim da ni u dodiru
nije tolika raznolikost,
cak sta vise telo
tvojih misli u toplim krajevima
izliju tastinu njenih predaha.

Uz dlanove osetis se ponovnom zenom,
da u meni razbudis onu zedj,
znam da ti se nudim,
za nase vreme koje tek u prvoj
kazaljci od sata
nadovezuje pratece nase vokale.

Uz prve krike sunceve svetlosti
ti dodji u moja korita jutarnja,
sasvim lagano prodji kroz bezbrojne
zvezde sto lagano istiskuju tvoje
stidljive poglede,
i ne obracaj paznju na tisinu sto
kroz moje telo prolaze,
nije to sto ti mozes okusiti s
prvim jutarnjim suncem,
to te moja dusa uspavljuje u
prve redove neznih intervala.

Ne boj se draga moja, sto kisa
tako tesko pada.
Nikad neces osetiti suzu bistru
u prvom naletu mojih usana
ostace ona rec,
sto svako moli da ga ljubav
pronadje, a nikad nece spoznati
te niti svoje,
kada ljubav pozove.

Rasuta u kristalima znoja

Pozudnim stopama si klizala po tankim slojevima
mojih usana, i iznova si igrala nad zlatnim liscem
jer sve sto mi pruzis ostaje u obrisu nasih niti.
Gledam kako velicina sveta nadolazi kroz tvoje oci
osetila se ta silina zagrljaja tvojih usana,
s prvim naletom vetra, tvoja kosa je umocila svoje
pramenove po dubinama moga tela, taj vetar je bio
nezan poput svile, iako je urezivo tvoje ime po meni.
Tisinom svojih dubina predjes preko mojih talasa,
zauzmes prepone uzitaka, kroz uzburkanu tisinu svojih
namera kroz korake svojih pogleda uzletis u moje narucje
svakodnevnice.
Tvoje telo je rasuto po mom telu i ovako ludi smo,
a ti, uranjas u dubine moga zivota i ne biras tamniju
stranu vec s prvim dodirom, osecam, kako narastam u tebi
i toplinom dubine tvoje, snazno uz popracene uzdahe nase
prisvajamo kutak za nas dvoje.
Svako vece uz staklene kristale znoja nadolazis i ko nikad
nisi okusila moje izvore proslosti, vec svom silinom
zanjises preko moga stomaka i u ritmu nasih otkucaja
prstiju savladas sve nase prepreke.
Sakupljam te u delicima nasih susreta, i gledam,
kako nesebicno rasipas svoje kapi uzarenih pogleda.
Ali pamtim, kako si nekad dotrcavala jezikom po stepenicama
moga stomaka i u lavirintu nasih osmeha,
pronalazila si precice i s nadom kraj tvojih obraza uz
prve kazaljke sata, s tim svojim glasom sto ga niz padinu
kristalnosti odzvanjaju.
U kapima mesecine si srasla u nago telo svoje ljupkosti
pri udaru nasih tela, osecao se onaj sapat misli, sto se
umelo sjuriti niz vulkansku reku nasih pozudnih strasti.
Boli me, sto nisi tu kroz staklenu ulicu da projuris svojim
malim drazesnim koracima, ali pamtim, iako mi je tesko,
razdeliti kapljice nasih useva sto smo poznjeli na samim
proplancima meseceve srece.

Ostani, ostani

Ostani, ostani
i shvati moje
snove sto odlaze,
nemoj samo otici
od nasih susreta
tu gde zastane
tu dobro reci
svoje namere.

Iznova si stigla
krhka kroz
vreline poljubaca
i sa svojim
umiljatim dodirima,
nekako slucajno
razbuktavas.

Krijem suze
u posteljoj beloj
posutoj trnovitim
stazama zivota naseg,
izrezbarenoj slici
nasih lica
otkako me
tvoja ruka dotakla,
suza se sakrila.

Otmes mi reci
sa usana neznih,
sasvim tiho hodas
po mojim usnama
pod grimiznim suncem,
sladis svoju zelju
za mnom.

U boji plave
vatre sustizes,
kroz one plodove
nepreglednih ravnica
sustizes kraj istih
onih jablana,
gde sumnje
otpadaju u prvim
znacima nasih dodira.

Pod mesecom mesto uzmi,
svaki pedalj mojih
udaha i ne ocekuj
da skines me celog,
pocepaj me do gole koze
samo da prodres do sustine
svoje.

Tiha si u boji milovanja
poput lista sto mojim
dlanovima plovi,
tihim usnama pridji
i ka meni vodi,
kad se kap kise prebaci
u sapat,
sasvim tiho u strastvene
noci vodim dok svoje
iskrene zelje prostires
po meni.

Usla si u postelju svoju
prebacila na sebe ruku
moju,
tiho sapnula preko latice
svojih usana i laganim
stopama svojih prstiju
zasla u moje carstvo snova.

U dubini otkucaja tvojih
leptirova kroz talase
tamnih noci,
ulepsala si svoje poljupce
nad parkovima boje aurorinih
bozanstvenih moci.

Nocas sam ti verni pratilac
zagrliti me nocas je nedostizno
u bistrim tokovima tvojih
zagrljaja,
uroni u mene kroz srebrne
staze iz koje pijes moje
guste ljubavne sokove.

Usamljena dusa

Pozeleh mesecev cvet,
usaran liscem oblaka
dok jos se slivaju mirisi
otkucaja njihovog disanja,
jos samo da dohvatim
taj pogled u necijim ocima.
Bar na trenutak da raspustim
sve nezne strasti sto su se
sastale ovog jutra u beloj
postelji oblikovano u boji pozude.

Eh ljubavi, samocom prodjes kroz prozor moje duse,
svake veceri se opijes mojom promajom uzdaha,
i sto mesec zatekne to zastane u trenutku bacene
paucine, ljubav je ponudila svoje poglede i u takvoj
slici ode vetar kroz ulice puste.
Paucina ume biti posuta srebrnoj prasini meseca,
znam da moze biti tvoja, moja, neprestano igra u
mojim zeljama da te ugledam kroz maglu samoce.

Gledamo se u gustini klecanja kolena, izlila si ruke
svoje, ta ljubav moja, cutimo s mukom ne pricamo i
ne slutimo da magla se nagomilava, vec uz jecaje
otkucaje srca naslucujemo, prislanjam najdrazu bol,
da ne bi u zamoru tisine, otkrila usamljenu moju dusu.
Iz misli odjednom iskliznu reci teske poput olova,
oseca se taj sladunjav miris jako modrih tresanja.
Zadrhtis pod barjakom sjajnih, pomalo vestih uvojaka
tvojih milovanja.

Telo moje je ostalo prepusteno maglovitoj sudbini
samotnih vekova, izlizanih reci ostalih pametnih ljudi,
sjaj vise na sjaji nad dlanovima vetrova a niti vise
tanke niti neznosti mogu se osetiti, jer u ovoj
maglovitoj samoci ostaje jedino usamljeno srce,
sto ga polomise pod okriljem okrutnih dela, a ti,
prostruji vazduhom i u svakom kutku moga nemira, dodaj
jos miris svojih zvezda.

Voda sto kljuca u mojim rekama, zaigra ko sunce sto
radja pupoljke cveta, izvori njeni ispreplicu svojim
emocijama.
Tamne senke se tu nastanile da je i samoca oguglala
na boje zvuka umornog srca, i taj sam trenutak neba sto
prolazi kroz supljine vetrenjaca. Snagom se popne do vrha
planinskih masiva, i zakoraci pod ambis izgubljenih dusa.
Nikad u meni ne mozes nastaniti svoje dodire dok jos mucis
muku starih bitaka necijih usana, nikad neces umeti potraziti
mrezu radosti u meni samo ces zagrebati po povrsini, i
pobeci ko sav normalan svet kada ugleda jaku ljubavnu moc.

Gde si nestala sreco moja u nesreci, kazi mi gde da te
potrazim u senci labudovih krila, jos se rastapas sa mojih
grudi, ne traze vise, ali nemir sa laganim laticama pupoljaka
tvojih usana razlaze.
Gde si nestala u ovim hladnim nocima, u jednom trenu utekao je
i mrak za tobom, skrilo se izmedju kolena kada svice novi dan.
Toliko se bojis mirisa ljubavnih da kroz moje snove zadjes
purpurnom rekom veceri, pa me ostavljas kroz uzaludna
cekanja.

Pusti neka tece taj zubor mora, nikad sa vrhova necu silaziti,
vec sa zlatnim rukama sunceve svetlosti sici i kraj tvojih
zalazaka sunca otkloniti tu maglu sto bolno me prati u ovim
hladnim nocima.
Znam, ti ces opet krenuti kao nekada, neznim horizontima
poleteti kroz rumene obraze dopustiti mojim prstima da izvuku
one male veze, tvojim cu se pogledima spokojno siriti.

Zar u mom snu da zadjes i kroz puteve poplocane dobrotom da
zastanes, tim rucicma svojim neznim, da tim prstima sto si
plesala s radoscu preko moga stomaka i prislonila svoje odjeke
tvoje male duse.
Trazeci to mesto svoje, a ja sam ti naznacio odmah, nisam
slutio da ces doci kroz kapi svoga tela u mlazu mladalackog
srca, uzeti k sebi i primiti me kao sretno dete.

Lepi snovi kruze mojim tokom da ponudim sebe u vecitu komu
ponudim jos par minuta sna, znam da ce se zavrsiti kad sunce
zadje kroz moju roletnu.
Ima ukus drhtalog lisca na drvetu bademovih plodova,
neraskidiva je veza zivota i sna, a tebe imam u oba sveta
a kraj mene nikada te nema, ta magla jesenja donosi jos
jednu godinu samoce, sprema sledecu godinu ka neuzvracenoj
ljubavi.

Mesecev most tvoga tela

Pod hladnim mesecom
cekam prvo budjenje sna,
taman zaspala si.
Ja se usunjam neznom bojom
iskrenih latica,
sasvim tiho sapucem nad
talasima tvoga tela,
sasvim tiho da prilegnem
u tvoje narucje neznih oblina.

Voleo bi te videti
u haljini jutarnje rose
sa malim dodatkom neznog
slivanja usana,
preko naborane danasnjice,
a opet, ko sam ja da sudim
i tvrdim kome bi se tvoje
usne predale,
a kamoli kome bi jutarnje
bisere svojih osmeha
izvezle u neprekidnu
dugu cekanja.

Ispod mesecevog mosta
tvoje pore ulivaju jos
jednom vlazne otkucaje
tvoga srca,
savladase brzake,
onaj udar vode,
taj otkucaj sto kroz
biserne noci zove upomoc.
Sasvim tiho ususkana zagrljajima
stapas se sa svojom kosom po
celom horizontu mojih dodira,
jos malo meni pridji,
sasvim nezno svuci deo svojih
gresnih misli,
ne plasi se mojih talasa
niti starih brodova
tu te ceka samo mirna luka.

Jutro sa ukusom jeseni

U mojim dlanovima noc jenjava
kroz bolna jutra doziva jesenjske
note nasih budjenja,
jer nema ravnice tvoga zanosa,
nema tog oblaka belog sa vrhova tvojih
zanosnih pogleda iako se spustis
nemirnom plamenom pticom,
kakvim znacenjem da te ocekujem pod
palubom nasih zagrljaja.
Uzdahom vlaznog tela ulazis mi u sne
i sve mi se cini da crvenim laticama
svojih usana prodires, divlje,
sta ja mogu znati u tvojim tokovima
misli.
Kako u dahu sna, glasno zoves me po imenu
nasih zagrljenih plamenova,
neobicno je toplo to jezero oko tvoga srca,
gore su talasi koji nastanjuju nase plavetnilo
rastu neznim nitima do modrih tresanja
oseca se onaj vapaj za nama, o silo bozija,
na njih me tvoj osmeh mudrog htenja zovu i
jos me pokriva vrelina tvog tela iako te
sanjam, a jos sam budan, 

ti ptico moja plamenih strasti.
Jos se pod tvojim mostom sakupljaju male kapi
koje nad tvojim telom teku, ti moji prsti
oslikavaju sva ona cvetna polja gde tvoja dusa
kuca za tebe i mene..