четвртак, 31. децембар 2015.

Izlio sam zelju

Izlio sam se ko potok svezih usana u svetu gde vecno se ljubimo,
i ti zeljna mojih izvora nanosis svoje prste na izvore iskrenosti
i usnama, draga, slatke boje nanizes.
Nocas u tvojim mislima rastavljam dugine boje,
jer u tvojim mislima sam oduvek bio sretan,
jer svojim snovima jezdimo kroz noc,
i na mojim grudima mesecina rasparala svoje niti.
Imamo dovoljno vrelih potoka usana,
licem u lice, u dusu sagledamo nezno,
kao paleta boja neznih dodirivanja,
izmedju nas su krupne ceznje koje namiguju zvezde,
i pretvaraju nase misli u prozirne nocne kapi.
A taj zar beskrajnog okeana, mase nam,
u ljubavi nasoj, imamo nad posteljom nas zivot ceo.
Gde nalik slabasnom vetru iznad svetiljke izvodi svoj let
i ugledava bistre tokove nasih uzarenih misli, uranjajuci
u nase porive, pomalo gubeci se u porima nasih uzdaha.
Pogledaj u moje oci, sto se slivaju pod tvojim nagim telom
stavljam na usne kapljice divljih nara,
stavljam i suzu na usne da zagrize barem jos malo
cinim sve oskudne godine da me i ti, draga moja, pronadjes
u godini novoj, zamisljam hod zene, a mislim o tebi..

уторак, 29. децембар 2015.

Znam, jutro ce ponovno nestati

Znam, jutro ce ustati i nestacemo u vidu meseceve svetlosti,
ipak ce zvezde preko beskrajnog svemira, nemo saputati nase
iskrene molitve, neka nam ostane jos ovo jutro uz tek ispijenu
kapljicu nasih vlaznih usana.
Nasa bica postace lutalice, odreknuce se starih krpa i bez ijedne
reci krenuce u putovanja nova, kao dve rajske ptice.
Bas u onom casu pod pocetkom davnih jutra, pod svodom izgubljenih
dusa, ti i ja, u lavirintu nasih dodira.
Tada u klasju sunceve svetlosti, isplecemo venac neznog uranjanja
a suncekreti pod neznim brazdama tvojih osmeha, njihace se i pod
potocima zajednickih misli.
U zajednickom vidnom polju, zaleprsacemo pod okupanim strastima
naseg nemirnog stvaranja, sto medju krosnjama nasih emocija
prepusticemo se nasim slatkim porovima, bezobrazno cemo nestati
pod iluzijama nasih mastanja.
Tako iz ranog jutarnjeg dodira, nestanimo pod kristalima znoja
u narucju bezobraznih iscekivanja i zajedno u talasima pozude
sjurimo se ka dole, prema slasnim poljima erotskog nadrazaja,
visinom planine utihni pod dnevnu svetlost, jer nase vlazne usne
cekaju da se spoje, pa preko morskih ogledala tvoje velicanstvene
duse, da s nasim dodirima upijamo savrsenstvo koje tek pocelo da pali.
Dogodi nam se tako da izjutra brojimo sate, zureci u nasa raskolasna
tela pod kapljicama usana dozivamo jos bezbriznih okusa nasih uzivanja,
i spustimo tiho najtise, sva nasa milovanja, neznim otkucajima srca
izlijmo jos u nas svet svu neznost i pod obrazima, sluzimo se rukama nasim.
Ovako ranim jutrom rastoci me poput dveju reka i zeljna mojih talasa
ponovimo umorne uzdahe i pod mojim grudima zaspi s dusom, svojim poljupcima
cu te uspavati i u tvoju kosi nezno docaravati svaki otkucaj moje iskrene duse.


 

Razliveni snovi

Razlio bi ti se kao san po tvojim mekanim rubovima usana..
prelivenim od divljih jagoda..
dok slasno ispod brade sa uzivanjem..
naslucujem tvoje iskrene poteze,
iskreno me prihvatas svojim neznim rukama,
grlis me kroz svoje sne,
nit neslucujes da sam kraj tebe,
mila moja..
Eto, i dasak promaje odzvanja pod nasim smelim uzrastima mastanja
razlilo se kao mastilo i sve nase misli prelilo u nase nezne snove..
Posudicu ovu maglu, da ti upotpunim sva nazebla okna tvoje duse
ne plasi se, mila moja, to ja samo krocim kroz lavirinte
tvojeg usamljenog srca, orezujem nase ceznje iako nemozes
dotaci moj nemir, a opet osetis svaku moju cistu kapljicu
sa izvora moje duse..
A ujedno i dobro jutro, ako osetis kroz reci moje
ne brini se, posudio sam vreme da i kroz ove noci
potrazim tvoje slomljeno srce,
sto zna vristati u najjtamnijoj noci.
Samo dodji i oslusni moje telo koje jos uvek vapi za tobom
dobrodosla si na moje postolje satkano pod nasim vremenom..

понедељак, 28. децембар 2015.

Zelenilo moga vrta

Zelenilo moga vrta tu se sklupcalo drhtavo bice
i na jezeru ciste vode, toliko bisernih iskrica
naizgled ciste u to verujem, da se sjajna prasina
prevukla preko misli mojih, presvlaceci se u moje
valove, iako nikada nisu bile iscrtane mapama mojih
zelja.
Na rukama mu dajem pozudno vreme, a ni nikakve usne
nisu toliko jake da pobrisu nase emocije, nit je
glava naucila suditi pod tolikim uzitcima, a nijedan
put nije toliko poplocan zelenim travnjacima kao
pred vratima nase duse.
Mogu da ti kazu, da se prekrivas glasnim otkucajima
srca a nikada nece odagnuti zasto se krijes u toj
svoj tami.
Kazem ti ne naglas, samo kroz saputanje mojih usana
da smo mi, samo mali uveli cvetic u svom tom zelenisu,
tu smo nase reci pustili da hodaju zgusnutim redovima
nasih uzdaha.
Znam, u dodiru on nas cuva, tamo gde se sva nasa bol krije,
preleteti sve putnike, laganim tokom u kandzama senki
iznova stradamo.
Zajednicki se kretati pucinom naseg nebeskog srca,
a jesen ucvrstava svaku ozivelu svetlost naseg dalekog
i nezno umotanog poljupca i sa ostalima krenucemo u tek
toliko da sa nasim krosnjama oteramo nasu bol, sto se krije.
Pocela se magla sakupljati pred recnim koritama nasih nadanja
osvezavajuci je sa tek nadoraslim pogledima pa se jedva
suzdrzava pored tvojih obrisa, usne ce ti natociti cempresnom
notom i pod tople grudi napuniti jakom svetloscu plavoga sunca.
Zato slobodno kucaj i rasiri me pred sobom i sa mog zrelog
pocetka, samo se prepusti nasim dogadjajima, jer na tvojim
obrazima i posle svega moje telo si optocila srebrnom niti
proslosti.
Volim da se sladim u ritmu tvojih uzdaha i nestajem kao kap
vode u tek nadoraslim zivotom, presretno sanjam i sam u
zagrljaju tvojih vrelih uzitaka.

четвртак, 24. децембар 2015.

Vucica i mesec

Vucice mala i prepametna, ti sto gajis smaragdne noci,
iskoljebas se iz svojih misli i poljubis srce moje
nezno te dodiruje svako moje slovo, a opet otkines
nezne sate dok te moje postojanje prizove.
Buduceg svetlosnog znaka, kao voda iz tvoje morske
duse, a ploveci tvojim usnama s tobom sve se otvara
podamnom, u tvom mirisnom telu odzvanjam kao bljesak
tvojih neznih uzdaha, i jos toplinom ispunjen s tobom.
I mogao bih redjati zvezde po citavom horizontu tvojih
prelepih ociju, mogao bih naslutiti snazno podrhtavanje
bora, barem na trenutak poslagati iskrice u tvojim vecnim
mislima, a opet nezno privijem te uz telo, setajuci mekocom
svojih prstiju, jos je u meni odsjaj tvojih ociju.
Mesec ponovno para krajolike oblacke i mogu ti reci dodirnuo
sam nebo, zasto, ne znam.

Osetio sam poziv u pomoc, koristim ovu noc da obrisem tvoje sene
pa se setajuci pored oblaka, ugledah tebe, vucice.
I narucje nase postelje, osecam okus dom ljubavnih zagrljaja
pa se jedva suzdrzavam u prostranstvu mekanih usana, zeljne ceznje,
a opet sirimo uzdahe, pevamo kroz noc u nas mladi mesec koji nam
se vec iole smesi, a tvoja znatizelja u mom zovu sve nadjacava.
Usamljenim koracima saptamo u predele nasih jablana, vec od ociju
tvojih privezah sluh da barem u nocnim satima oslusnem tvoje srce
sto krijes od beline svojih vlasi, do mog pogleda lezimo, a ti
vucice moja u nase daleke poljupce razvlacis nas i hoce zaziveti
tvoja misao u tvome carstvu, iako nas ista svetlost mami, bas tu
ispod nasih grudi.

Poljupci sto nas mame, skrti medju recima a nasa postelja vec odavno
drema i ne trazi nase osmehe u treptaju oka zato slobodno kucaj srcem,
usne cu ti natociti mesecevim sjajem, kroz tisinu sustanja lisca,
onako bericetno, otpuzacemo u nasu jazbinu pokraj studeni.
Svojom mirnom dusom uzmi deo nasih ceznji i svojim otkucajima podaj
nam u vlazne uzdahe i s njom me zauvek vezi, ne boj se vucice moja,
oprosticemo nam nase patnje, jer na tvojim obrazima i mraz se navlaci
jer i posle ove mesecine i dalje postojimo, ti kao vucica, a ja kao tvoj
mladi mesec.

среда, 23. децембар 2015.

Sladjo, Sladjana

Sladjo, Sladjana ja te volim sto si tako mladjano,
iako nikad se sreli nismo, mojoj dusi stipkas sto
se jos zavoleli nismo, prostim danom uzdises mojim
recima, svakodnevnog jutra ulazis u trku, jer ipak
i mi smo zeljne duse sto poletese u trku.

Sladjo, Sladjana prokisnjava mi staro zvono ispod
oka moga, budi tu dok ne otklonim muku, a ti uzmi
dusu sto prede, ne boj se, nece da zagrize od tvoje
slatke muke, mozda malo utrnuce od neznosti tvojih
ruku.

Sladjo, Sladjana eto poceli smo da pisemo memoare
po slatkim uzdasima nasih zelja, ucvrstili smo sve
mostove od duse, a opet probise nase slatke reci,
izgubili smo gumicu da pobrisu i ove slatke kapi
sto nam svakog jutra razbudise.

Sladjo, Sladjana pocela zima da nam kuje iza ledja.
pocelo da nam tapka i ovaj korak sto ti pisem, u
tvom srcu bicu stalan gost, cak i slepi putnik
sto ga je poneo tvoj veseli osmeh, ako pomislis
jos jednom.
Ostacemo da gradimo puteve nove, jer u dusi smo
zapoceli carstvo jer recima nije pojmivo sto
ga sagradismo.

Eh, Marina, Marina

Govorila je kroz ime svoje i umorno me docekivala
u snove svoje, izgovarase nam imena svoja, mislim
da poludecemo oboje, ona ni u snu ne bi klela da
me je ikad volela, a na javi misli samo na me.
Eh, Marina, Marina odgrizla je ceznjivu jabuku
sa nehoticom paznje slivalo se uzdasima i ponovno
je krenulo svojim tokom, malo nestrpljivim hodom
znatno voljenom, a opet znala je kome..

Eh, Marina, Marina, znaju li ti vrapci sa grane tvoje,
sto te srce zove, il si stvarna ko u oblacima kap
kise, il nestvarna kao iluzija ova sto ti pise.
S cudnim merakom obisao sam studena kolena tvoja,
obidjoh i pasnjake tvoje, namirisan tvojom dusom
opet cu da uzdisem, dok se budem penjao na tvoje
planinske masive, pogledacu na dole, da skliznem
poput sante leda, ostavljajuci mekane brazde urezanim
neznim poljupcima jagoda..

Eh, Marina, Marina, imas svaki adut sto ti treba
sve sto imas to i pruzas, ko ono staro ime uzviknuce
i junak u tvom zbunu, nedamo te, ipak ostade mi pesma
ova da te opet obidjem, kada se iz ove iluzije razlijem..

уторак, 22. децембар 2015.

Tuzno jutro

Gusim se u ovom samotnom jutru
i osecam kroz maglu,
tvoja nezna milovanja,
jos jedan poljubac tvoj,
sebican,
preliven uzdasima.

Na pola me kidas
sa svojim dodirima,
poput svile skidas me golog,
skidas mi i deo koze
koje si urezala svojim ugrizom
i ponovno mi nedas mira,
bez obzira mila,
ostace mi verni pratioc
tuga moja.

Iako te nisam zeljan sto te nema dugo,
ubices me i ovog jutra moja jedino tugo,
dok u ovom jutru ispijam sa tobom
polomljene case srca moga,
uzurbano slivaju stare modre tresnje
slivaju se te proklete kapi,
dok jos krv zavri u meni
i opet ces reci,
tugo da ti nije stalo.

недеља, 20. децембар 2015.

Prava ljubav

Od ove noci odrecicu se deo sebe, da bih bio pored tebe
za svaku ljubav potrebno je dvoje, a za moju, potrebna
je samo tvoja dusa i tvoje telo.
Za dusu ne brini, izlio sam sva recna korita, svaki
kamicak sto je od vremena isklesan, podaricu tebi
da spoznas moju duboku ljubav, koja vremenom sve
izleci, pa cak i one tvoje stare rane za kojim si
bolovala ispod tuznih vrba.
Ljubav ne spozna za tugu ni za sramotu,
ona je tu da tebe usreci od ovog trena i ona
ce postati deo tvoje svakodnevne teze, bas kao
u bajci, odbranice te od svakog trna i od svih lazi
jer ume da uzvrati kada i nju zaboli.
Ona oseca sta znaci radost, sreca, jer ona je i od
samog Tvorca veca, svi za nju znaju ali niko ne sme
da je prigrli jer ume da se odbrani od losih ljudi
koje znaju da pokudi, pa cak iako mislis da je povredis
mila moja, oprostice ti, jer zna i oseca da tvoja dusa nju
i dalje voli.
Radosna je kada se probudis ranom zorom, okrenes se prema
ljubavi mojoj, slatko se nasmesis i prozboris svojom dusom.
Dobro jutro, ljubavi moja..
Sreca u ljubavi je kada se dvoje spoje, zavole se na svoje
mane i vrline, osecaj je neizbezan, ali veruj mila moja,
da vreme je uvek bitnije, da bi se nase duse spojile.
Sretni dani dolaze za nas dvoje, jer ponekad se rodi i jos
nesto trece, ako smo dovoljno mladi i zreli, pokusacemo
kao svi ljudi od pamtiveka, stvoricemo od ljubavnih cari
sasvim prirodno i malo sto se kroz vreme gradi i stvara,
a samom Tvorcu, bice jos sladje jer ipak iz ljubavi je sladje.
Ako pomislis na nesto vise, zadenucemo mu i ime da ga dozivamo
kada budemo bili stari i znani, svako ce imati nase ime
iako mislis da ti je draze, barem kroz nase vreme, ljubav ce
se ponovno radjati jer i mi sami znamo sta to znaci ljubav u dvoje.

Tvoje telo, definicija tezeg stvaranja i oblikovanja,
nikad sacuvana od vremena, ali ljubav zna i da prede
po obalama cistim, ko u butini teske pore, veruj mi
milo moje.
Oblikovano telo nista ne znaci, dok se po njemu ore,
znan je taj mastoviti seljak, kako ume zaorati cvetna
polja sa vlaznim poljupcima oblikovati tvoja polja
rumenog nosica, zaustavi tvoje vreme, kroz trenutke
neznosti ocistiti rane tvoje, pa makar i u snu pridodati
vaznost tvojih misli i izbeci vesto svaku tvoju dlacicu.
Preko vrhova tvojih obraza, zaliti iskrenim dodirima duse
naiskap popiti tvoje telo, da kroz kosu tvoju teku misli
tvoje, dok u mislima uzburkuje tvoje more, jer ipak u tom
moru nikad neces biti sama, jer tu cuvas svoju dusu od
postanka vremena.
Iza uva cuci tajna mekana, malo pohabana ali ne brini se
on je vest carobnjak ispravice svaku krivu liniju da spoznas
kakve napitke emocije sprema, da poludis za njegovim telom
jer njegovo i tvoje telo, udar je kao dva sveta, cuju se cak
i od meseca pa do kraja svemira, zapisano je i u vremenu
da se tvoje telo sprema, za ljubavne zagrljaje, jer tu gde vas
ima tu je otvoreno i rajsko polje.
Ako mislis da leptira nema, ne brini se milo moje, to samo
hemija malo posustaje, voli predigre duge da i ono zaigra
ludo, najludje pa ako promislis sve od reda, mi smo vec spojeni
od citavog svemira.
Prelazim neznim koracima prstiju preko grudi, zablistace tvoje
crvene bradavice, pomalo ljutito ispustice medne sokove
barem u tom momentu shvatice, da je moje ruku delo sto ostade
napaljeno.
Promislice tvoj uzdah, zasto te mucim polako, zasto uzimam po malo
kada zelis sve odjednom da uberemo.
Mislim se u sebi, ne zelim odmah sve da uzmem, volim sve odmilja
jer nasem telu sve to prija, svakom uzdahu ti pridodajem neznost
mog jezika.
Obgrljeni rucicama, njisemo u poljani, beskonacni horizonti odaju
nam slasne uzrecice i od ovog momenta, mila moja, u samom trenutku
vodicemo ljubav do prestanka sveta.

петак, 18. децембар 2015.

Sudba i ja

Voleo bi katkad da mislima prodjem kroz tvoju kosu
makar na kratko da zamirisem svaku vlas, sto tvoje
bice meni precutkuje iako si mi daleko, barem cu
znati da si u mojoj dusi, zanevek ostala moja duso.
Ti u dalekom gradu, samo pazi da te ne ukradu,
te nebeske oluje sto ti kosu metnu pod svaciju
musku ruku i to sasvim na kratko, oni su ipak ubice
mekseg srca, pomalo natprirodno i uglavnom prilaze
prirodno ne bih da zanovetam puno, u svacijoj glavi
je prepuno.
Jako sam kratkog fitilja, probuseno mi je srce moje
sto tandrce ko serpe stare, mislim da preskace
ovo sto se zivot zove i u glavnom u toj streji
video sam tvoje snene oci, mislim da blede od ovolike
zime, samo pazi da ti neko drugi ne uzme.
Svakog jutra podignute glave krocim, kroz obilje
zivota svoga, nadam se necemu, sto vise nikad doci
nece, al ponekad i ova sudba sto mi kroji dane
prozborice i kroz ove moje reci.
Idi, idi moj tuzni covece i bori se za svoje bolje
dane, jer tesko je kada ljubav zastane, eto cuda
velikoga ljubav zapomaze, a ti tugujes tu gde svane.
Voleo bih sudbo moja da pripomognem al ne znam kud
cu ja, kada stidljivost moja prevladava, mislio sam
da skocim sa oblaka, ukrotim mocnog groma, ukrotim
nevestu oluju, ali opet ne smem previse jer i ja
imam ljubav svoju, samo sto nemam kome.
Ne plasi se tuzni covece, ja ti kazoh kuda krocis
samo pazi da ti ne utekne, mladost luda i vikaces
ko to zna kuda.

четвртак, 17. децембар 2015.

Tvoja senka

Vremenski doticem tvoje misli satkane pod svilenom maramom,
za tvoj korak naslucujem tek kada me ocima gutas.
Taj vetar sam, sto ti susti pod obrazima tvojim
ta svetlost sto ti umivam tvoje telo iako delis sa drugim
bicu sve sto pozelim, samo da osetim tvoje telo,
kako se umiljava mojim velikim rukama.
I kada si prvi put zasela pored moje senke osetih
bezbrizne osecaje, koji mi kradu moje dodire
tad se i samoca jos uvek izlezavala na mojoj tankoj niti,
a cvece si uz svoje godine nudila, cak je i postelja
pocela da se budi s kojima si odmah ucutala sve svoje
dodire.

Letim dodirima tvojih pupoljaka, zanesen tvojom opojnoscu
zreloscu tvojih grudi, ta cutnja u tebi, ta slast sto se
sladis i na nasim dlanovima nasa strast odmara.
Sva si odjednom procvetala, cisto i nevino uzdises za
opojnim mirisima mojih sokova a visoko sunce obasjalo je
tvoju livadu i pescane bine, s malim dodatkom crveno
jarkih bradavica.
Sapatom mojih usana pokusavam dodirnuti tvoje obline
ali stalno mi odmices kroz maglu, neprestano osecam
zemljotrese kako se obrusavaju po mojim proplancima
sta mi to radis, kao da kljuca voda pod obilnom lavom
koja je tek pocela da peni na dohvat nasih zavrsetaka.

Mirisno saputanje

Saputanjem slivam se po tvojoj dusi,
i uz tvoje srce ispijam nebo.
Prirodno namirisan, graciozan i saliven,
sirokom tvojom rukom vezem svoje poljupce
i ljubavnim tokovima prskam po tebi.
Zasto tvoje reci od krosnji bujaju po meni,
pripijas se grudima uz mene, pevusis mi
o cvecu, sretno raspevano klizis rubovima
svoje neznosti.

Mirisom svojih usana otvaras moje poglede
i docekujem tvoje nezne uzdahe da me probude,
da podjem u zagrljaj posesivnosti, da osetim te.
Oko nas su nezni prsti, spusteni sa rajskih vrtova
u postelju nasu, i nasa tela skupljena u prozirne
kapljice nebeskoga svoda.
Slusam kako me tvoja ljubav mami i nudis,
i kako se mojom dusom sladis, prema meni predes,
dok kroz kosu moju svoje prste nanizes, pa iznova
grickas mi uvo dok se sladis mojim bistrim mislima,
iznova brojis puteljke moje, bez obzira na moje
proslo vreme, na trenutke snene zalazis dublje
u mene.

Cela si me obasjala telom, prekrila nam srca dva
da se iz nase ljubavi rodi jos jedan deo nas.
Jedno u drugo nasukani, bistrom vodom iskrenom
i sad nebom plovis i kroz kapi natapas me u oblake
jake i molis za cutnju, dok prodiremo ljubavnim rekama.
Osecamo pod kozu sto po nama lete, sve te kapi nase
postadose biserne kapi, da se sladimo jos malo sa koliko
nacina ti u belinom, a ja u plamenu, usijavamo nase
vreme i kad se silni vetrovi slome sto po nama hodase.

Velikim se strastima igramo, dok postelja gori pod 

nasim vlaznim telima.
U paketu dodira potezu se vreli uzdasi,
svemirom kojim nasrcemo, oblazemo svaki kutak naseg tela,
bogastvo nam je dato, uzecemo sto nam je i ovo prokleto.
Ispod neba nasim osmehom zvezde se kroje
i u krevetu nasem, slasti se sami nanizu.

I opet krademo vremenu sekunde, nanizacemo i ovo breme
barem u trenutku sadasnjosti prebrodicemo i ove nase
slatke muke, iako su pokleknule na sitne hajke mi cemo
i dalje ucinimo ono sto je sladje..

уторак, 15. децембар 2015.

Ratnica svetlosti

Iznova nas je jutarnje grimzivo sunce okupalo,
te opore pod posteljom su oduzimale nam mahom
sva nasa milovanja, i ponovno su trazile sve
cemerne uzdahe prelivene s poljupcima,
da prozubore pred lancima sredovecnosti.

Rasuto je nase milovanje, nepregledni zubor
milovanja rasut po kapljicama znoja,
i iznova udomljava nase bistre kapi tu
kraj setnih ociju iako opet molimo barem
za jos kap do dve..
Imam suzu tu na dlanu, ne mogu te isprositi
za nedela necista al mogu ti izleciti tugu
koja je neretkom paznjom srasla u nama dvoma
barem u tim nitima izgaranja, mogu, da ti
potvrdim da ima nade za jos ta dva srca sto
lupaju za nama..

Branis me u pustim snovima da me zaboravis
otkuda tolika magla, opet ritas se u snovima
mojim, i ponovno branis mi da ti pridjem,
branis mi sve.
Zenstvenoscu crvenih vetrova osvajas i primas
u sebe, strascu svojih ociju prislanjas besmrtnost
iako mi se pravdas u zadnji cas, da si samo
ratnik svetlosti, iako sam ti ja vitki most
izmedju tvojih bedara i srca moga.
Tvoje jake obline, ublazavaju mi boje u okvirom
mojeg vrememena.

Uzimam sve reci iz tvojih dlanova, voleo bih
da sam ti ostavio u tvojim usnama, pa ispod krosnji
zagrlio tvoja bespuca i kroz miris starih kisa da
umiju nam ozebla lica, voleo bih, ali ovim starim
glasom i krivinom cekanja, ostadoh sam, sam,
sam da lutam u praskozorja vremena..

Pored okna moje duse, protrcis svojom belinom,
ni mesec ti nije ravan makar na malo zastane
da oboje ogledamo tu belinu tvoje duse, i sve
sto zateknemo pod tepihom nase sadasnjosti,
ponudi nam tvoj pogled, zatim nas odvede vetar,
a sa njim i belinu tvojih puti.
I u tom portretu, kakvo srce moze dodirnuti,
neprestano zubori kroz moje zelje, da te ugledam
u ovoj prelepoj noci..

Uzavrela mi je krv sto tece mojim venama poput
plamena zaigra, to su tvoji izvori koji bujaju
u meni.
Ko strast sto nas obuzme i preliju se recnim
koritom milovanja, tvoje me ruke, dok se rastapas
s mojom dusom, traze te jos vise, ali nemir se ipak
uz poricanja nanizu, jer zedj i u tebi postoji,
kao kad, natopljenim suncem nizes svoje vlazne
usne, prstom emocija dotaknu njihova secanja..

Ja bih ovaj momenat, i u vreme uvio, i takvu vecnost
kao tebi preneo, ko svest, barem uz tebe iznikao.
Poljupcima obgrlio tvoje telo, a tebe ratnice
svoje beline u strucak svoje tame uneo, hod tvoj,
uvio u vecnost i zajedno na blagom vetru milovao,
a tvoju plavu kosu daleko od tuge i placa, rasplitao.
Belim ruzama donosio bi sjaj tvoje iskrene duse,
da po rasutom sazvezdju zamirisu rane tresnje,
barem u uvid moje moci, da te imam kraj sebe.

Sve sam svoje zelje u bocu napisao
i misli sa recima pod pampur nalio
sve dobro izmuckao, pogledom tvojim
dodirnuo nebesa, a dodire tvoje usio
pod sazvezdje tvoga osmeha.

Da svake noci u sitne sati svo bogastvo tvoje
cistoce izlijes pod moje bice,
a dodire svoje u zagrljaje pruzi,
da svaku noc,
uz pokretima svojih ruku da iz ociju
tvojih ugledam mirnu luku jer u ljubavi
sve je lakse kad smo svi zaceti uz
plamen bele strasti..

Sputavas me i ovog trena da te ugledam nemilog
tena, sasvim nezno cu ti prici, onako blize,
najblize, barem u tom kutku usana tvojih
da zabelezim tvoje nemirno stvaranje
i u zabrezju poljupca osvanucu pred
belinom tvojeg milovanja, iako
je i ovo krajnje slovo, uzecu
ti i ovo sto cu ti reci,
kroz ugrizene usne, recicu
ti jos jednom,
da ti urezem u misli tvoje
da jos uvek volim,
bas tu boju glasa
sto zubori
pod ovim tvojim
glasom..

недеља, 13. децембар 2015.

Odsutnost tvoje ljubavi

Nasa tela su se uvukla pod postelju,
prelepim bojama tisine uvuklo i
toplim izlivima cemera, oblikovalo nase osmehe
izazivajuci strepnju medju nasim dodirima
iako su nam dlanovi divljali medju nasim prostranstvima.
Ne osecamo ko nekad pre, pokoravanje nasih uzdaha
s kojima lagano uspinjes u moje misli,
i nemam reci za ove tvoje nezne poklone u tvojim
zuborima usana, zato cutim i uzivam.
Hladnoca se uvukla, kao stara navika prosla odmila
ne treba joj moc poricanja, jer opasne su moci cistih
vernika ljubavnika..

Slobodno uzdigni svoje prelepe oci ka mojim usnama
priblizi se nezno, i ljubi me, da, bas tu gde se sudaramo
i ove noci iako znas da cu samo tebi poci.
Uvek kada ostanemo sami, duso, kroz nasu pospanost
toliko tvojih mirisa mi nudis, da se kroz bunilo budim
i pozelim nepregledne horizonte.
Uzalud kazes, sto te ljubim svezije i svezije, prostirem
cilime neznosti da tvoja nezna stopala koracaju poput
boginje iz Egipta a opet, kad se zavese razliju ko poput
snova, oboje pozelimo da smo zagrljeni poput krosnji modrih
tresanja.
Volim kada se svlacis nebeskim vazduhom, prostrujis neznim
licem i uzaludna postaje moja ranjivost za tobom, nestaje i ova
pustos mojih setnih ociju, uzaludno sve je ovo kao kriska mlade
ljubavnice u vremenu naseg sanjanja, a opet i stobom cekam mirise
tvoje vlaznosti da izlijes jos jednu reku u kojoj cemo oboje uzivati.

Podaj mi svoje tople ruke, jednom jedinom zeljom zagli me, barem na
trenutak mojih nadanja, i oslobodi moje cekanje kroz svoje dlanove
i pred pozudom svojih milovanja iznesi iz sebe zrelu dusu.
Pokloni mom vremenu uzavrelu cutnju i beskrajno tiho voli me,
jer i ove noci, molicu da za tobom uronim svojom dusom u to plavetnilo
kojom se tvoja dusa seta.
Poljupcima svojim cu te izneti pred rajskim kapijama iako pod nama nebo
odzvanja, strascu svoje zene spusti obrise po meni a moj san,
moj san ce te iskrenim vatrama, zauvek u ljubavi cuvati.

субота, 12. децембар 2015.

Prva godina nase ljubavi

Kad si u mom pogledu nasmesis se, u radjanju proleca
pa s mirisom tek nadoraslih visibaba opkruzujes,
svoje dodirne pokrete usana, sasvim tiho spoznam
da si ti jedno uspavano godisnje doba, sto znade
da se srusi posle obilnih kapljica bistrih tu pod
potokom tvojih suza, iako ti je vreo uzdah ti i
dalje hodas prema mojim hodnicima mastanja.
Prvi znak sunca kada te okupa tim vatrenim zlatnim
bojama, tako lagano odlivas sve svoje dodire
poput leptira doletis do mojih pasnjaka, smelo
se spustis niz bedra mojih malih brezuljaka,
katkad zaustavis se, i rascvetavas prelepe bukete
poljubaca.

Dubinom neznog toka, prostires svoje nepregledne pore
i kupam se u tvom zenstvenom bicu, i nebom tvoje duse
zapocinjes bal paunova, tako rascvetan u secanju.
Nezno kroz grickanje crvenih bradavica, osetih tvoje
sapate ruku, prislanjas me ko u prvom naletu koje
tek pocelo da uziva u prvom dojenju, kako kroz uzdahe
svoje trazi jos, i jos tvojih nepresusnih izvora.
S godinom ljubavnih zanosa primacem jos nesebicne
slasti okusom divljih zarista i beskrajnim grozdovima
ispijam boju sa tvojih rubova usana iako je mesecina
utonula u sne, celom tvojom padinom rasklanjam uvojke
pod vec zgazenim dodirima uvlacuci svako nepce svojih
sokova, a opet i tiho u studenim nocima izvijam dlanove
tvojih uzburkanih obala.
Cak ni u dukatima me ne mozes imati, oko tvoga vrata
nastanjujem sebe kao prelepi ogrtac neznih otkucaja,
a u mirne krosnje oslanjajuci samo svoje prohodne
prste koji docekuju prve misli pred zorom ucinka.
Plamen i dalje vapi za nasim sablasnim sudaranjem
dveju tela i sakupljam snagu uzarene kajsije, barem
pomalo da ostavim lepljiv kraj svojih medjunozja.

Da uz prvu godinu ljubavnih carolija, s poljupcem
pridjes ko buket zrelih belih ruza rasutih po
velikom nebeskom krevetu tu gde se presvlacimo
pod nocnim oblacima i krilima ptica letimo u
prostranstvo nasih ukusnih pogleda, pomalo smeteni
od vec iole poznatih sudaranja, nasih dveju kometa.

петак, 11. децембар 2015.

Boje samotne ljubavi

Zar nista vise nije vazno, kao vestina nasih uzdasa
kad se naliju bojom ljubavnom i nista vise ne bi bilo
promeniti promenama koje posustaju u vremenskom cekanju,
jer takvo disanje imalo je svoj ritam, katkad nezan, a
katkad i umiljat, ali opet ritmicki nas, sto ulazi u
dusu vecnog navikavanja.
Sta smo pre bili nasim koracima tako stalno zastajkivali
onako preplaseno, dal to ponekad poludimo poput uragana
volelo je da pusti zvukove moje bice, nasmejano kroz bunilo,
ali se u strahu da ne pokleknes, povucem u sebe i zastanem
na rubovima mojih nadanja i znam da suncevi vrtovi, svetlosti
zatamnice i na silu iz mojih nemirnih snova, napice se.
Ali, sve to mi radis iz ljubavi i kako god ti cujem,
cudne glasove, ja te volim i ne mogu reci ti zbogom.
Prepoznajem melodiju meseca u kojem zbrinuto trcis svojim
vlaznim usnama i raspoznajem taj ukus crnih vina, sto se
kriju iza mojih ociju.
Neponovljivo i neizmerno blagim dodirima sunjas po mojim
snovima, svakim pokretom posadjena svojim korenom svog
stvaranja i naceta u svakom pogledu, prerastas mojim
drhtanjem usanama jer i svaki njen val, opet iznova cvetas.
Jos sam ziv, izgovara moje bice, sto je juce drhtalo
pod tvojim lazima i kao reka nemirnih poljubaca takve obale
zapljuskujem i kazem ti, kako za tebe osmeh imam u onoj
istoj reci, ali ti i dalje plovis s mojom dusom i znam,
da je svako slovo koje pisem, tvoje neznano ime,
nevidljivo slovo neznanog imena u mojim otkucajima..


Imam te

Svuda te imam pa cak i u mojim dodirnim otkucajima,
uvek si tu nekako prisutna iako su teza ova jutra
sto se uvek prokleto sam probudim, cak ni ova
kisa sto ovako jecavo pada, cuju se kapljice sto
dovlace svoje bistre tokove, iako je predaleko
da ih uzmem do srca moga.
Imam te u mislima, prisutna si sa nestankom
meseceve lepote, imam te cak i u mom pogledu,
prisutna si dugom cekanju, a ni zagrljaji nisu
vise tvoji jer grliti tebe ostaje samo tisina.
Kad nebo prestane da place, odjednom, osecam
u vazduhu prisutno prazninu i ovi poljupci
urezani u mom secanju, znam, nemam te vise
u nocima.
Imam te ljubavi, da, ali samo u ovim
setnim recima, osecam tugu iako je vezana
ceznjivom boli, imam te u neprekidnom odsustvu,
prisutna si iscekivanom bolu.
Prsti moji vise nemaju kome optrcavati tom
nasem vremenu i kao lastavice ulete i slete,
one sada prikupljaju nase tastine, oseca se
i dalje miris bogastva plodnih melodija srca tvoga.

Ljubavni napitak

Tu ispod mosta duge, razlivam svoje telo
jer moji prsti klize kao sunceva svetlost
po tvom licu, neumorno ti upijam tvoju neznost,
iako mi poklanjas svoje grudi, razdeljene po noci,
moram ih sustici, posetiti ih celu, ipak brojne
su me opcinile tvoje strasti i u tvom oku,
vidim tu mesecevu lepotu, jer ipak umes da
odigras taj zvezdin bal, dok nadamnom kruzis
kao lasta pred najduzi jug.
Preuzela si sav prostor zemlje nasih tela i neba duse,
tu gde me uvek ima i belezim svoje snove,
pretvaras cvrste grudi u perverzne slutnje
i dok jezikom umacem u prelepe pejzaze,
svojim prstima u izobilju nudis saptanje
i graciozne osmehe, tvoje malenkosti.
Svaku noc ispruzim svoje dlanove da se po
meni razlijes ko mastilo i znas da gubim
se u tom raskosnim pucinama, vristim u sebi.
Dok u tisini stenjemo, otvaras se poput skoljke
i po zidovima moga tela obrusavas se gracioznim
plesom, a u meni tvoja koza na pokrete mirise.
I spustim nezno svoju dusu na pucine njene,
da se i ono umiri posle prozirnih ladja
kao rekom odlomljenom plovi ka tvojim obalama.
Uploviti u tvoje nesebicne marine, imati tu
hrabrost prici ti okupanim zagrljajima
sruciti nemile dogadjaje, sasvim se prepustiti
nadanju nasih zavrsetaka, bez obzira ucinio
bi bezbroj puta samo da osetimo da smo tu, oduvek.
Mogao bih tada redjati sve jeseni sto provedesmo
zajedno, vec od tvojih ociju param nebeskim svodom
i zajednicki odupreti se klimi horizonta,
i zaploviti raskosnom cvecu koji tako zavodljivo
mirise pod tvojim neznim koracima,
oh, ljubljeno moje, neprekidno bih optrcavao svaki
pedalj tvojih zelenih pasnjaka da se i nase usne
namire, vec iole poznatim sokom ljubavi.

четвртак, 10. децембар 2015.

Ljubavno jutro

Usnama ti dodirujem grudi i pogledom izmedju boje neba,
gledam kako rasipas podamnom poljupce.
Tvojom neznom kosom, nesmetano sklanjam od grudi,
sjatile se moje ruke preko tvojih bradavica,
prislanjam usne, na tvoju zenstvenost iako podrhtavas
i pracen tvojim bojama pokreta, u vlaznim obrisima
usana nastojim da nezno stisnem stomak, da se podamnom
u mlazu prejake pozude izlijem poput bisera.
Uzimas me bez obzira, siris sebe po meni i vesto,
siris po razvucenoj postelji.
Mesecinom se stapas i savijena u prstenu strasti,
zvezdama namirujes oci dok se oboje izjutra hranimo
prljavih strasti.
Znojna su nasa tela umakana medju dodirima,
svaki kutak mog tela osvajas i vodis u raznolika
cvrstog podudaranja i ponovno se nadas nama.
Mesecina ti je ukrala deo nasih stvaranja,
a ti iznova i opet na meni uskladjujes uzdahe
i konstantno redjas obilje svoje uzitke,
i divlje spojena samnom i uzimas te predivne
momente i posvecujes nasem vecnom jutarnjem
vodjenju ljubavi..


Dodiri tvojih prstiju, a zelja u nama,
vrele su nase strasti i ovoga jutra,
zudnja i strast su ponovno svratili.
Nedaj se i prepusti se ovog jutra,
kao i svaka zrelost, odmice nam
instikt moj me nagoni da te obuzmem
celu sirovo, strasno.
Dodirnimo se u nama, ovako spojeni
nemoj se micati samo blagim dodirom
se prepusti nasim uzdasima, pridruzicu
se do kraja, slasno..
Utolimo ovu glad, ovu pohotu u nama
oseti ovog jutra, dok telom ne zadrhtimo
volim kada smo zajedno sjedinjeni pod
ljubavnim cinom presli granicu, 

zivota i smrti..

Nezno jutro

Gde cemo sada, ljubavi moja prokleta? Pod pucinom nasih tela!
Onako razgranutog neba utapkati vrelinu nasih poljubaca i
sasvim laganim trzajima olaksati nase zelje pod carsav neznosti.
i zednim rukama prigrliti nase telo ka izvorima ljubavi.
Silni ce vetrovi s pokretima nasih dela odvuci do korita
nasih iskrenih emocija, jer ucrtani poljupci medju tvojim
grudima ostace upamceni po voljenom bicu iako ljubljena moja
sa ljubavlju docekujemo nas zeljni svet, utapkan samo za nas.

I ljubljeno moje, sa ljubavlju docekujemo nasu srecu uz prve
gutljaje nasih poljubaca izjutra, iako strepimo da ne zasladimo
previse nasu srecu jer i u ovoj sreci, lagano tonemo u san.
Tamo gde neumorno izbija samotno doba, u nitima secanja, prosirimo
se zvukom strasti, izgovorimo i ove noci sa dusom istovremeno,
a svoje srce, predaj meni, jer jedino je kraj mene toplo i savrseno.
Uhvatice nas, ljubljeno moje, nedovrsen prostor nasih umornog toka,
i na dodir il dva prepusticemo se vremenskom intervalu i sjajni beli
oblaci izlice bistre kapljice naseg zajednickog znoja, za uzvrat,
nije vazno koliko cemo moci, jer najvaznije kako cemo kada stignemo.

Uspecemo, zaploviti pod jedrima i pomocu duginih boja isplovicemo
ispod podlugova nasih dusa, tu gde se ogledaju po izvorima sazvezdja,
zato i kroz sito odabiramo nase kapljice uzitaka da se i sami napojimo.
Naginjemo se preko bludnih veceri, a istovremeno i ruza nam odaje njen smek,
isklijacemo uz prijajanje nasih tela, dok moja ruka seta preko tvojih ledja
posustacemo za daljnjim stazama iole utabano spusticemo nase uzdahe da se
i izvori natoce nasim perverznim delima, u ovim nocnim satima.
I ako iznesemo i nase oblive nasih stvaranja tu pred obalama nasih dostignuca
uzjahacemo zvezdanu noc pod nama i uhvatiti njihove obrise koji nas takve
i smelo ogledaju pod mesecevim svetlom, nagni se lagano, sasvim lagano,
da istrajemo i u ovoj noci, tu pod obalama nasih dusa.

Probudio me nocas tvoj nezni poljubac, istkan i utapkan mirisom jagoda,
opet me iznova budis s ukusom meda po usnama, sladis se i dalje mojim
stomakom, slobodno optrci svojim neznim prstima, podseti se trckarenja
svojih iskrenih nota veceri, volim slusati melodiju tvojih pokreta,
stapati se u jednu celinu pod zvezdom repaticom i u masti deliti skoljku.
A moja senka? Kao spomenik stoji pred tvojim pejzazem i u beskrajnim krugovima
ceka tvoju senku da upotpune njihovu srecu, pod okriljem meseceve dobrote.
Cini mi se da po najudaljenom nebu klize nasi poduhvati, kao da nebeske usne
pocinju uzajamno pevati, za nase radjanje u vidu zrelih voca.

Opet si u mom srcu osvanula, kroz moje jutro nasmejala me svojim prisustvom,
isto si mi tako i prosle veceri saputala nezne note iskrenih trenutaka,
u nase senke ljubomorno pogledala, opet se plasis da ostanemo zatoceni
iako tvoje senke gde izvire ljubav pustila da vode i ovog jutra.
Moje te vreme ceka, u tvojim bistrim kapljicama vlaznih usana, i tek pokusava
obrisati nase tek usnule postojece sne, mislim, da je sunce prozracilo
nasa tela i odgonetnulo pucinu tvojega tela, rascvetala se beskrajna
milovanja, dok jos na meni svices.

Setni momenti

Mila moja, konstantno se budimo u setnim secanjima,
a vec pomalo nam sede vlasi u setnim maglama jutra.
Pa, mila moja, zar je iskrena melodija zagrljaja umrla?
Secamo se kako su nam nekada dolazili zima i prolece
i onaj miris dunja, vristecim uzdahom dozivalo setne
zore i kako si umela ljubiti pod izmaglicom jutra,
jer nasi prsti pamte sve sretne dozivljaje, pod carstvom
neba i neba duse ali katkad i strast ponovno dodje medju
nasim krosnjama i u kratkom hodu ostaje zapletena.

Jedan deo tog prelepog neba na usne mozes leci.
Zato pridji, necemo se valjda u mraku razici,
obecavam ti, na zvezdanom putu ostaju nase zelje
koje se i dalje pamte, koje smo znali nositi kao
teret nasih iskrenih srca.
Otkopcaj svoje dodire, umnozi svoju zenstvenost
podamnom, vidis kako se svetlost probija kroz tvoju
gustu kosu, a tvoje vrelo telo zanosom moje muskosti
zavezi za sebe.
Slobodno uzmi i sakupi sve nase setne uspomene i
opojnih mastanja, zaljuljaj svojim nogama sva nasa
stoljeca i svo nase iskreno vreme i prihvati ga za sebe.

Zauvek, mila moja, ostanimo jedni u drugom,
zajednickim telima neprekidno izvijanjem zvezdane trave,
a njihove livade milujuci nas da se priljube uz nase duse.
I potpuno, izjutra cemo kao senke osvanuti u tihoj noci,
jer ipak mi smo tu u nasem vrtu proleca dobijali sjajne
i prelepe pupoljke i tu nema tudjinstva koja u nama nece
nikad proci, i nema tog izvora sazvezdja koji nas nece
doci posetiti, jer mi smo neizliveni dah sto u daljini
sapatom utociste trazi.

Kad promrzla tisina tiho bude zvecala u nama,
cutacemo i nadati se, vec iole promatramo
drhtanje nasih vrelih uzdaha kako se razilaze.
Ne vidim tvoju prelepu zenstvenost,
samo naslucujem daleke tajne tvojih nespretnih odlazaka
i jednostavno cutim u zajednickoj postelji.
Otisla si i sta ja na to da kazem?
Ne, kroz boje naseg zivota.
Da odem? Da se stidljivoscu branim?
U kojem se gradu krijes, nasi koraci znali su ukrasavati ulice,
napustajuci vetrove i suncevo pojilo i katkad uzdisem za
mirisnim nevidljivim sazvezdjom, nasih nevidljivih zanosa.

Oduvek sapatom zadjes u dubinu moje velike duse,
i pod rukama srca moga ispijas moje iskrene izvore.
Suma je sada tu, otmena i velicanstvena, sirinom mojih
ljubavnih iskrica vezem tvoje poljupce, da se ne pogube
u ljubavnim tokovima dok kroz snove uranjam u tvoje
pescane vrtove starih nadanja.
Zato u krosnji glasa napnes se da oslusnes moju melodiju
s kojom te dozivam kroz ova jutra, a bezbrojne zvezde
stiteci moje uzdahe i usred svake bistre kapljice trepnes
u crvene boje, i sapuces u sebi kako se sretna kad se nadjemo
u dubini nasih dusa.

Zadovoljstvo je u tebi osecati zrelost, a taj njihov zar,
pripasti nasim krosnjama zrelih visanja, zavodljivo ljubiti
pod mesecevim balom i otmeno preliti umucene narastaje u
pregrst nasih divljih sokova.
Tada i zvezde jos uvek stite nase divlje bludi,
a njihov zlatni dodir, neizrecivim delima sjaje i vezu nas
u nase male poljupce i puste nase strasne zagrljaje
da plutaju po nasoj postelji iako nama shvatljivi ostaju
nasa i posle vremenskog praska.

Tiho u tebi, milo moje, bicu i do prestanka nasih setnih
uspomena, i neprestano bujacu u radosti nasih dodira,
jer i oblak pozude nas nemirno docekuje.
Osecam zrelost u nasim delima, zato ti i tihim uzdahom
dozivam, jer znamo oboje da smo se odomacili u nasim
odajama i neshvatljivo ocekivajuci nase dodire.
I ponovno strpljivo cekam, pred tvojim vratima gde izvire
tvoja senka ljubavnog mirisa, iako je zelim kraj sebe,
osecam kako svetlo u tami neprekidno seta iako smo razdvojeni.

U postelji razvlacis uzdahe, nemam drugog puta do tebe..
I zaboravljam sve navike, tad lezem dubinom nasih vrelih
poljubaca, jer je belina tvoga srca odavno vec u meni,
a slatkisi neubranog cveca i dalje zanosno prinose meni.
Oh, kako da razumem cekanje tvoje, jer bolna tisina napusti san
i ozivi lisce preko puste ulice nase, dozivajuci tebe.
Zbog tebe moram izdrzati ove dane, uvek u sumraku igram se sa
vetrom, preslikavam pesmu svoga zivota i dalje se nadam tebi.

понедељак, 07. децембар 2015.

Pesmom te zovem

Pesma me doziva u zagrljaj
tu gde moje senke lutaju
nekako je neznije na papiru.
Lepota od slova i jos cistija izviru
pa cak i srce ispravlja pocepane pukotine
na mom papiru, ipak odlazim u beskonacnost
slova iako nema obecanja da cu se vratiti
prvom slovu.
Pristajem jasnom stihu, ta bistrina dusevnih
misli i ta zena kvasi moje mastilo, da cak
i papir zapocne plakati plavim kapljicama,
u mojim snovima pleses, otvaras naglo svoje
zagrljaje da se iz sna probudim uplakano.
Volim tu tvoju zenstvenost kao svoje slovo,
zbog mojih uzdaha svaka linija odzvanja
po ivicama papira, odzvanja kao tisina
pocepana sudbinama, pretocena vremenom,
kako zapocinje jutarnjom maglom da u tom
trenutku, pucinom svojeg sna odazivam se
uz pomoc tihih oluja, osecam, da klizi mi
i ovo slovo, osecam.
Razlilo se ponovno moje mastilo, sada cudnije
cvili notnih slova da se nalazim u cudu dal
si i dalje pravo, a opet belina tog papira
usadjuje mi u misli, nedorecive reci istkane
pred olujnim snopom nekadasnjih bujica srece.
Dajem joj svu svoju ljubav kroz slova,
barem tu toplinu koja me cuva, dok se ti jos
uvek privlacis mojim slovima, dozivam te,
a opet stalno daleko, a cvetovi moji otvaraju
i otpustaju melodije mirisa da uzivas u njihovoj
radosnoj noti, sluzim je neponovljivim dodirima
oblacim te osmehom bas svakog jutra tu gde tvoje
usne zavlace se na horizonte najsjajnijih zvezda.
Opijeni pozudom i dalje nastojim da ti doslikam
svoja slova, barem uz misli moje mozes rasaznati
vetrove moje, koji neprestano udaraju bice moje
katkad i ono zudi za poljupcem tu pored tvojih
pucina preslikana mojim iskrenim recima.

Tvoje lice ljubim svake veceri,
to lice ispisano mastilom mojom
katkad i ono prosaputa za dodirima tvojim
nekako setno se setim, zagrljaja nasih
da mi poskoci linija slova, bezi i ono
od mojih pisanih reci onako umorno prkosi mi.
A opet poljupci tvoji, to su najsladji potoci
tvoji izliveni kroz moju dusu, da cak i milovanja
koja pruzas moja dusa napravi precice do tebe
i jos si prelepa, najsjajnijim smaragdom,
kao pucina okeana naslanjas
i svako zrnevlje prosipas po mom telu
bljestavim usnama pridjes i okupas me svojom
ljubavlju, dok moja dusa obgrljuje tvoju zanesenost.
Dok sedimo nepomicno, grlis me svojom neznoscu
da cak i tvoja gusta kosa preslikava svako
iscekivanje nadamnom, i povrsina koze zablista
jutarnjom maglom provuce se ta sebicnost,
provuce sve one izabrane uvale nasih ocekivanja.
Sunce se osmehuje salje ti pozdrave moje i pred
zoru okupace nasa tela, da kad ustanes budes
iskreno cista, barem na pola mirisna mojim
bojama slova pa cak i medne usne da pretoci
u pucine satkane pod mastilom mojih iskrenih slova.

Kao posle kise

Uzimam tvoje nezne uzdahe i prisvajam ti grudi da pod vetrom
ostane zadenuta tvoja cvrsta dusa, iako joj vetar ne moze
nista, podamnom siris se mirisom zrelih dunja i razlijes
se po mom stomaku ko prolecna kisa, kroz svetlost me smirujes
dok sa vlasima kose potpaljujes vatru da se probudi moje bice.
Dodirima se saplicemo pod obrisima nasih usana, grickanje rubova
nasih golih tela, opijeni od kisnih kapljica i uzimamo sve vise
i vise, a tela nasa se cuju i vape za nasim dodirima, kao posle kise.

Zenstvenoscu svojom zapocinjes ples, istovremeno me uzimas kroz dlanove
svoje, milujes me poput prelepe ruze, osecas moj miris sto ti kruzi i sa
kapima tvoga znoja slazes neznost po neznost po mom naboranom licu, iako
sam tu kraj tebe osecas kapljice svoje kako stepenasto silaze do tvojih
ravnica, ljubis mi usne i sa jezikom se sladis, ko med kada klizi preko
tvojih prepona i zasladi tvoje izvore pasnjaka, tu pored izobilje mastanja.
Pretrcavam neznim prstima po pasnjacima tvojih ledja i neumorno trazim nase
zajednicko mesto, da se u hladu odmorim barem jos malo, iako nisam umoran
optrcacu jos jednom preko tvog stomaka, da proberem leptirove polete da bi
pod njima uzivali, ko razliveni sokovi nara, smuckani u flasu ljudskosti.

Odlicno se stapamo u plodne oaze iako njihove brazde nas muce svojim tokom,
i kao da smo izroali nesebicne strasti, osecam toplinu tvojeg bica, pomalo
vlaznost iako nismo jos donekle navodnjavali, opet cemo draga, posle kise.
Pukotine nase spojicemo nasim zivotima, a onda svu belinu usijanu dolivacemo
nit po nit, ko dugine boje usled ogromnih kisa iako nismo zemljoradnici,
uzimacemo semenje ljubavno, sadicemo uranke nase da barem kroz vreme proberemo
nase zrtvovanje i rasticemo smirenom brzinom tek usnulih latica, kao posle kise.

недеља, 06. децембар 2015.

Ljubavni zanos

Svojim dlanovima izlijes deo sebe svake veceri
i osecas da katkad pogubim se u tom miru kojem
me imas.
Po mojim pasnjacima stomaka, neodoljivim mirisima
naslanjas se svojim tvrdim bradavicama i ja ih
predivnim mirisima prinosim svojim prostranstvom,
dok me tako blistavim usnama umijes i ceznes
za mojim rubovima neznosti.
Ugledao sam tvoja ramena, kako samo prelaze
dugine boje i setim se tvojih koraka od tvoje
kose po uvojcima mojih pora, pocinjem vristati
u mom bicu, okrenem se na drugu stranu i u senci
neznog saputanja dozivam tebe u pomoc.

Vezem uzdahe i poljupce u vrtloge svojih usana,
a moje bice poludelo je i u nedostatku vremena
neda mi mira, mislim, da ludim u ovoj noci.
Dugujes mi vreme ove noci, da ispravim tvoje
zamisljeno telo nadamnom i nemoj mi vise zakriviti
moje samotne sate, dobro znam sta tvoji sokovi
meni rade kada poludim za tobom ovako u kasne sate.
Njihova slast me prozima kroz vreme i otvaraju
neozbiljnost moga bica, da se natoce jos malo tvojih
sokova kroz vreme mi se nude i izvori me stalno
u prepone odzvanjaju u beskonacan sklad.

Dok me u neznoj tisini zanjes, otvaras se pupoljkom
tvoga cveta i po zidovima mojeg srca sa celim svojim
likom mi pleses, a na meni tvoje golo telo me
prosto uzima, da me razvlaci na cistilista tvojih
iskrenih izvorista pozuda tad se i noc razbudi
a u sobi, kako se vremenski snovi menjaju jer te
imam neprestano nego dok budan sanjam.
Nad mojim usnulim bicem pogledi tvoji se prostiru
iako treperi zelja za tobom, kao zar, njeni dodiri
naprosto vezu moja nadanja za tobom a ceo nebeski
svod doliva kapljice bistre pod mojim kapcima,
a na obrazima obrisu moje strepnje koje iscekuju
tvoja milovanja, da bi se na kraju umorilo pod
mojim neznim dlanovima.

Mila moja

Nekad je misao o tebi, mila moja a nekad i na dlanu.
Svaka kapljica njena, kaplje po tvojoj kosi sjajnoj,
pregrst poljubaca imam, da se mesecina u tebi razbudi,
svaka meseceva svetlost je darovanje od mene,
da se usnula razbudis pod mojim mekim telom
i pod nebom tvoju prelepu dusu imam,
a za ceste korake po tvojim slatkim odmoristima
sto ih prinosim pod nase dugine boje
u beskonacnom milovanju te imam, svako jutro.

Osecam da se velicanstven miris tobom siri
i nasu postelju u strasna jutra pretvara.
Nasa milovanja svakog jutra izdvajam i zajedno
sa njima, kroz spavacicu jutarnju izlivam
tvoje smele obrise i u strucak odvajam,
jer znam mila moja, da me svojim srcem dozivas,
preleces dodirima i grlis neznim prstima
iako me voli tvoja dusa, jer tvoji osmesi
u sebi me cuvaju, osecam da u tebi spavam
iako me nemas kraj sebe, uvek me imas.

Trebam ti. Jer tvoje strahove rasterujem
i tvojim kraljevstvom prinosim nesebicne dodire,
katkad za tobom pozudim iako moje nemirno bice
pozeli da prostruji prstima svojim do tvojih
ravnica i ugoste nezne obrise svojih prstiju
pa pucinom tvoje koze razvlacim vlazne poljupce.
Dok te imam pod vrhovima dveju planina i u tom
trenutku otvaras kapke tvoje iskrenog srca,
na svakom koraku me imas, mila moja,
da se tvoje utocista namire mojim iskrenim
milovanjima, samo na trenutak da osetis da me imas.

Velicanstveno duso moja, kroz ljubavi te dozivam
imas me u magicnim jutrima, kroz velicanstvene
vatre me imas, jer me tvoja ljubav uzela pod svoje,
pa me ima, u svakom oblacku mastanja.
Ljubavi moja jedina, ovog jutra ti dozivam
blazenstvo tvojih dodira i u njenom uzdahu te trazim
i svojim poljupcima okruzujem, da te u tom casu
zadrzim pokraj sebe i u zvezdinom beskraju u
tebi prilozim celo svoje bice, sto te uvek trazi.

субота, 05. децембар 2015.

Razmisljam o tebi

Zamisljam da trazis prelepe ruze u beskraju noci,
pa te misao odvlaci pokraj crnih orhideja u ravnici
gde nalik nejakom povetarcu iznad neba spusta svoje
ruke i usavrsava svoje nebeske vrtloge.
Ugledaj mene sada, budan pored vlazne kose stojim,
nesto me iz mog bica tera me na patnju, pozovi me,
stavljam na rubove svojih usana pa cak i suze bole
kada me vise ne nazoves, cak ce i moj let ostati
upamcen u zrnevlje tisine iako me muci ponovna ova
samoca.

Zamisljam svoje korake kako dolivaju saputanje po
mekanim ravnicama tvojih ledja, kako se tvojom
zenstvenoscu sire, cinim sve da precutne minute
odvojim samo za tvoje rajske vrtove, a retkim oazama
prinosim sto vise vlaznih poljubaca da barem mogu
jos malo docarati tvoje velike oci, gde dusa sniva
prelepe sne.
Dopusti mi da prosirim se uz tvoje pore i ljubavne
reke izlijem nad uvalama, kao stara navika cu prileci
pokraj tebe i ukrasavati sve ugasle tokove tvojih
cistih izvora srece.

Razmisljam o tebi da u ovoj noci krades mesecevu
svetlost, melodijom tvoje kose ulepsavas harmoniju
ovih kasnih sati i pruzas mi svoje golu sebe pod
brazdama nekadasnjih odrastanja, brojnim prstima
prozimas kretanje svoje kroz zvezde svoga milog
tela i rajskim dodirima prepustas se vecnom stvaranju
strasti.
Ukrascu vreme samo za nas dvoje i tiho odvesti nas
u vestinu bojama zvuka, ako zamislis sada sve to
onu pesmu sto odjekuje supljinama nasih uspomena
cak bi i kavezi od nasih srca posustali i slobodni
bi bili i ostali bi nam u nasim ogledalima pod senkom
sretnih dusa.

петак, 04. децембар 2015.

Tvoja neozbiljnost

Prosetali smo se zajedno ti i ja pod nasim
vecernjim nebom, lagano kotrljajuci nase
emocije sa strane, ogledajuci se po ducanima
nasuprot nasim mislima i opet nisi pogledala
moje dodire, skrivala si svoje neozbiljne oci.
Opet bezis u stranu, katkad se povuces i uplasis
moje bice da cu ponovno hodati ovom zemljom sam,
nastojacu da barem zbog nas utvrdim sav nebeski
svod koji kroji nase plocnike s'kojim koracamo
stidljivo, a opet ponovno napeto.
Znam da osecas moju dusu, zasto radis mi to
kad vec iole moja si.

Opet krijes svoje vlazne rucice po djepovima
proslosti, opet taj isti krah u tebi,
vidi se znaj, da moja si onog trena kada si
pozrtvovano stajala na rubu svojih zelja
neprekidno zureci u moje prelepe oci,
onaj isti sjaj sto si znala pokazati svojim
uzdasima zenstvenosti.
Milis da je previse i ovo setno,
sto pozelih i tvoje ruke da me grle i ove
noci, barem da prelijem med preko visanja
po tvojim usanama, da otopim taj sav sklad
u tebi.
Da zakoracimo na razinu neznih otkucaja,
barem u tom trenutku da uzivamo pod korenjem
srece i to na dohvat ruke da probiramo nezne
dogadjaje.

Ali svaki put kada pridjem blize tvom srcu,
naprosto me odbijes, ko sam univerzum sto zna
i ume odbiti moje zelje prema tebi,
ti si ta koja mi izvlaci moje tamne kapke
po silnom horizontu mojeg ambisa i opet nastojis
uzvratiti povrede, nekadasnje slomljene duse
i opet iznova cinis to, kao da sam tek neka
prljava krpica sa kojom si se tek umorila
trazices opet moja slova, onako odmila ususkavati
svoje strasti.
Katkad oprezno pocepati moje slasne odore i odvuci
me u moje ponore, samo da bi doznala kako ume
da boli, ta paklena ljubav, a ni tada ne bi umela
da izgovoris te teske reci.
Ponovo me zagrliti i reci u sebi, da si sebicna
i krenuti u nove ratne pohode.
O dal znas da ja nisam ratni front,
koji se bije pored tebe, vec rajski plodovi
koji znaju da presuse bez tvojih dodira,
slutim da je kraj, ali opet se borim jer osecam
da imas u svom tom paklu jos semena ljubavnog
stvaranja.

A opet kako da ja tebe ostavim a da ne pocepam
svoje srce, koje je se tek iznova pocelo kupati
u mlecnim izvorima ljubavnih zbivanja,
nikada neshvatljivo ne bira, a nit po nit
odzvanja u mojoj glavi.
Govori mi odstrani je iz svog zivota, vidis i
sam da nije vredna tvog cekanja, zbunjuje nas
ta njena neozbiljnost uranjamo previse u
te nezne emocije suvise, osecam da patim
a opet krecem na put bez pocetka i nikada
ne mogu stici na taj vecni cilj,
jer ni njega nema u svoj ovoj tisini
koja se naziva samoca.
Okovao sam svoje srce, iznova u nedogled
dok god seze moj pogled ka toj prelepoj
silueti i osecam kako me veze moj cvor
patnje.
Katkad bi dovikavao tvoje ime kroz sebicne
kutke moje sobe, zidovi su opet na strani
paucine onih istih po kojima gazimo i mi
a opet se nama nadamo, ne osecas vise
ni to, jer ti si moje prokletstvo sto me
ucini ponovno izumrlom vrstom.


 

четвртак, 03. децембар 2015.

Pocetak vremena

Ovog jutra, sustizu nas secanja i stalnog posustavanja,
odlomci nasih strepnji, urezane nase patnje u ponoru
zajednickog srca, pomalo iritantno ali ponovno se budimo
u prapocecima nasih stvaranja, oblikovanim zelenim
korama u divljim zagrljajima, nekako gluvi setamo
po cistini nasih izvora nekadasnjih molitva.
Sleteo sam do tebe da ti otkrijem svoje izvore pod
kapljicama bisernih nota, preliveno gustim sokovima
jagoda, lagano izljubljene stope pruzam umesto mojih
trenutnih koraka sto vode do tebe, do tvoje velike duse.
I opet se cudis svoj toj belini, svom tom predobrom bicu
sto konacno kruzi oko tebe, mislis da je vreme da okoncamo
nase verovanje i uzmemo nasu sudbinu i bacimo sve nase
stidljive karte na sto, pokusamo i ovaj dan da ulepsamo?
Skini se, bas ti usnulo moje predivno bice!
Skini sve odore, taj karmin ostavi da ocrtavaju tvoje
postojanje, da osetis i ti da ostavljas tragove svoje,
koje inace pripadaju, sada samo tvojoj ljubavi.
Oh ljubavi moja, predivnih oblina sto konacno znaju
da otkriju svoje prisustvo u prvom zanosu mojih vetrova
a opet spustajuci tvoj pogled da osetim svu tvoju radost
pod plecima nasih uzivanja, pa iako zastanes ja sam tu.
Eh ta klupa, taj odraz osmeha sto je oblikovalo stidljive
momente i odvlacilo moje bice u slasne pasnjake,
s'uzivanjem se sladim svim tvojim sokovima prirode
a i uzivam u svom tom nadanju koje razbija moje bice
osecas li moje srce kako udara pored tebe.
Oslusni melodiju, zaplesimo pod kisom i pustimo nase
korake da uzivamo, dok bosi setamo nasim prostranstvima
bas istom onom stazom gde smo znali oslusnuti vreme
sto nam se obracalo svim ovim nasim dodirima,
osecas li kako te moja melodija doziva,
osecas li moje srce kako odigrava bal sa tvojom dusom,
osecas li kako se topis u moj zagrljaju o ljubavi jedina,
znas li to ili i dalje dremas pod istim drvetom
nasih ljubavnih plodova il trebam da otresem jos
manji deo tvoje iskrenosti i postavim sebe.
Da kroz vreme ugledas svoju jedinu ljubav i shvatis
da jedino mi postojimo u nasem zajednickoj sreci
il jednostavno da krenemo na put ka nasem jedinom
svrsetku u zacecu, i postanemo jedine ljubavi
koje su znale prosetati stazama zivota i uzivati
pod oblacima stvaranja..


Negde daleko ko to zna gde

Negde daleko ko to zna gde
u tvom snu ja cekam te,
sa mirom i dodirom,
cekam tvoje uzvisenje prilikom
skoka tvojih neznih usana,
uranjajuci u medne cvetove tvoje,
zaprasivajuci uzdasima tvoje mekano telo
obuhvaceno neznim velom mesecivim rukama.
Oblikovana masta pod korenjem srece
izudarana jakim emocijama vetrova
prozborice jake recne uzdahe u taj
mali pupak nade, pustice vlazne
dodire usputne do tvojih mekih
prepona i zavrsice svoje iskreno
putovanje ispod postelje.
Kuda je ipak znalo da sraste uz
sve nase narastaje,
blagih uzdaha dok jos se oseca
mirisna bica nasa,
pomalo cemo posustati sa nasim
vrelim prstima i u skladu
uzivati u nasim neznim strastima.

Negde daleko ko to zna gde
uzivacemo zajedno pod obalama
zajednicke postelje, svaljivati
nasu posesivnost bezuslovnim
jedrima, pa iako nas vetrovi
slome uvek cemo biti na nasim
zajednickim putovanjima,
pomalo odvajati nase velike
kriske plodova i katkad posustati
pod obroncima uzivanja,
da se i mi malo odmorimo
i uzivamo u nasim mednim
usnama, barem malo osetimo
zapljuskuskane obale nasih dusa.
Svalimo krivicu na nase bludne
predigre, prepustimo se ponovnom
skladu. Ja kao kralj,
a ti kao kraljica,
a pod nama podanici pod
kapljicama znoja, podrhtavaju
nemilim dogadjajima ljubavnog
zova, dok neznim uzdasima svojih
gospodara prljaju nase misli za
jos malo rajskim vrtovima.

Negde daleko ko to zna gde
uzarenim ocima dozivas moje
kraljevstvo da zajedno vladamo
nasim neznim bicima, usavrsimo
sebe samima bez obzira na okolnosti
uzmemo ono sto vec odavno nama
pripada.
Ja kao kralj nad tvojim bicem
spustam svoj tron ubrzavajuci
svoje otkucaje, neznim glasom
umiljavam tvoje bludne okrete
pomalo stidno ali uvek iskreno.
Ti kao kraljica sedis na mom
tronu okruzena svojim podanicima
dok nezno kruzis oko mojih ociju
poput dostojnosti sklanjas svoj
iskreni veo, tu kraj tvojih
ociju prepune ljubavi,
probas nase iskonske potrebe,
dok podanici slivaju nase bludne
strasti po nasim bezbriznim telima.


уторак, 01. децембар 2015.

Krvavi mesec

Priznacu i tebi, da najteze je stajati sam
na rubovima tame, a pred zoru izdati sve,
gde si sada silueto moja, opet smo propali
pred zorom se budimo i katkad se budimo
sami i opet iznova se molimo, samo sami
odvojeni od vremena, osecas li to.
Odmazda je stigla i za nas, odvojilo je
korenje nasih strasti, svrstalo nas je
u uzarene oci, i opet nas bacilo u pakao
znaj i nikad na ulju, nikad na platnu,
samo smo ostali u tom blatnjavom sokaku.
I opet sam pozeleo tvoje usne medene
ni med nije toliko sladak, ko tvoja
oka dva sto znaju da sjaje u mraku,
osetih taj povetarac, taj zagrljaj
gusci, osetih, al se ponovno probudih
u gustim trzajima nocnim, eto i mesec
je krvavim tragom parao nebo, osecem
da blizu si tu kraj mog veselog srca,
a opet predaleko za moje zedne dodire
sto znaju brojati vremenske nedostatke.
Sta mislis da se udostojimo u kapljice
covecnosti, uberemo uzdahe na krosnjama
nasih zelja, nesputano krenemo plocnikom
strasti i pocepamo odore nase, da se i mi
uhvatimo u kostac sa sudbinom i probiramo
nase zrnevlje. Nemoj prositi, rekli su..
A ti kuda zure tvoje oci, kada pogledas mene
ti izabranice usnulih skoljki, ne kradi moje
vreme, sagledaj moju proslost i ubaci sve u
vrecu emocija, dobro zavezi zna biti nasilna
kada se pusti s'lanca, hej, ostavi mi malo
vazduha izvuci me iz ove koze, molim!
Eto i ti se uplasi moje strahote nad tvorcem
mojih korenja, da ta mladost izresena
svojih bludnih radnji, a opet tapkas sa
mojim mednim vrtom, onako kroz maglu
ubijas me usnama i dalje, kada te gricnem
dok vlazne kapi plutaju po nasem vratu,
pa cak i uvo se streslo, a ti pozelis
jos jedan poljubac,
jos jednu vlaznost mojih dodira
osecas li kako vapimo za nama,
udji u moje mirne odaje i oseti, bas to,
to sto trazis, tu sigurnu luku, znas li to,
ili jos i dalje sanjas da sam ja jos uvek tu.


понедељак, 30. новембар 2015.

Pusti me duse

Polako se rusim
medju mostovima svoje duse
polako se kidaju malteri
teskih vremena
gule moje odlomke korenja,
uzalud me ruse
da bi osetili boli,
pusti me duse,
pusti me.

Osecam da je sve ovo pocelo lose,
stara vremena zabolese opet,
svako zrnce otislo je u nepovrat,
a opet,
ne mogu te zadrzati jer suvise boli,
ko rana starih vitezova,
izrezana slojevima
starih davnih vremena,
ne rusi me duse,
pusti me da ostanem samo svoj,
jer i ovo je moje srce gresno
sto ostade samo,
da se borim sa njime.

Kada me nebi pitali za strahove moje,
mozda bi se i za svoje srce ujeo,
jer znam da tebe nemam
i ovo gresno srce,
oseca plime tvoje,
mesecine duge u ovim nocima satkanim,
pod obrucem moje duse.


недеља, 29. новембар 2015.

Setim se tog dana

Izlivena suzama, po obodima strast u rastinju,
jos po koja molitva prodje u toj mutnoj reci
poneka riba virne glavom i odjuri dalekom
rukom neuhvatljivom, pa cak i kapljice za njom
odlaze, ostaje samo moja ljubavna reka izlivena
pod cistim zrnevljem mojih nadanja.

Setim se tog dana, cisto kroz maglu znala si se
pojaviti oblikovana zenskom lepotom i uzdasi za
tobom su zasijali, taj nezni smotuljak tvojih
zanosnih osmeha sve je ostalo u tom iskrenom
skladu pomesan sa osecanjima nekadasnjih trenutaka.
Izmesana osecanja i razvlacena po mekoj nasoj
kozi, setih se tih starih dana bejase po secanju
vrlo toplo i zanosno, ucrtano medju nasim dodirima
tvoji topli prsti utapkani tvojim kapljicama pod
jezikom slasti.
Zamakose nam ti dani, ta secanja luda, cak je i
nebeski svod pruzio nam toplinu svojih nevidljivih
ruku, svlacio sa tebe mirise kap po kap, bez obzira
umivala si me dodirima svojim da bi na kraju umila
moje mlade oci, svojim neznim usnama.

Ukrasen ostah sa tvojim prisustvom..

петак, 27. новембар 2015.

Pruzicu ti ruku s'namerom

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim utehu
sa namerom cu ugostiti ti nezna prihvacanja
sa malom dozom iskrenoscu, da se ne preplasis
mojih reci, barem na trenutak oplemenicu ti
tvoju dusu, barem da osetis, da znas da vredis.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim nadu
ona koja se zadnja stvara posle svih nedaca
otklonicu ti i to zrnevlje prasine, da osetis
da i ovo slovo ceni tvoju dobrotu iako mislis
da je i ovo jos teze, prozboricu kroz vreme
da postoje i oseke i plime, koje plove medj
nasim stvaranjima iako ti to mislis da nije
fer, ostaricu sa tobom, zrtvovacu vreme samo
zbog tebe da znas da te volim kao nikad pre.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim strast
ona koja se vesto prozima kroz vreme, uzajamno
predaje pred oltare slasti i neprekidno utkana
medju nasim bicima iako ti to mislis da nije
podaricu ti je bezuslovno trajno iako nije jos
nase vreme, ostaricu ti ja, da znas da ti vredim
ja.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti otklonim bol
onu koja cepa tvoje srce, ko onda kada grom
para nebo iznad nas, zalecicu ti rane sve
pod otokom sazvezdja, susticicu te ja.
Bicu tvoj mali vidar, samo da ti pruzim kroz
svaka jutra, svoje malene izrecene molitve.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti pruzim radost
ona vesela emocija, sto te budi svakog jutra
bez imalo stida i srama, pruza ti blagodesti
tokom celog dana. Videces da nije sve tako,
crno i belo, jer u ovom neznom svetu ipak
te neko ceka i pruza ti sve sto tebi treba,
ako razmislis pravo, nikada ne bira cesto
sve sto se desi sa razlogom uvek i za tebe
nadje mesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te volim
kao sapat od olovke moje, sto ti pruzam
dodire svoje u toku hladnim nocima, uvek
cu ti pruzati cesto, nemoj se odricati
velikoga blaga, jer i za ljubav nadji mesto
sa puno napora znaj i ovaj sat sto kuca
nase vreme, sudbina odredi kome i sta ide,
samo cu jos jednom provuci prste kroz tvoju
kosu gustu i pomolicu i za nas dvoje,
da uvek bude cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te pazim,
jos ove noci, bdi cu nad tobom uvek tako cesto,
jer nikada ti necu priznati da mi je tu mesto,
ako budem dosadan, sklonicu se da ti napravim
mesto, uvek pred zorom cu osvanuti pored tvoga
tela, umicu tvoje pore sa ljubavlju svojom
mozda laganim prstima proci kroz urezane
secanja tvoja, barem kroz vetar da ti utapkam
svo tvoje more, koja zapljkuskuje moje
obale cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti udelim sebe
mozda ces pomisliti da sebicno ti se pruzam,
jer ja ipak nisam majska ruza, sto ti brizno
umiljavam jutra i jos jednom latice sto ti
pruzam. Utihnuce okean pun suza, prolomicu
svo granje sto te vode do mene i naposletku
svoga toka, izlicu se kao beskrajna vremenska
reka. U toj reci ljubavi ima i za tebe i za mene
samo ovaj svet ce biti cudniji zbog mene,
nikad ti necu odati bistrinu svoga oka,
jer i mi sami patimo koliko je ljubav prokleta.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti ispisem jos
po koje slovo, ovaj cudni beli papir zapisuje
i moje uspomene, nikad glasno, a nit tiho,
sve sto ispise to i izbrise. Eto...
Ostade i mastilo samo, pomalo brlja sve sto
je steklo na ovom sebicnom papiru, eto i dusa
pocela da prede, mislim da je i ovo slovo
suvisno za tvoja oka dva, jer od ovog trena
vise nemam papira..


четвртак, 26. новембар 2015.

Bas ti.

Dok nezno optrcis sapatom tvojih usana po mojoj dusi
pomalo se grcevito razbudim u snu, 

okrenem se zidu i opsujem u sebi, 
jer to je jos neki divni san.
Mesec ko da je znao pokriti te mesecevom lepotom, 

i odjuriti za zvezdom padalicom, 
ostavljajuci medne noci u mojoj ranjenoj
dusi i nikada ne bi shvatio zasto me i ti rani. 


Bas ti.

Zasto ljudi uzimaju maske, 
da bi se igrali sa tudjim zivotima,
samo da bi opcinili se mojim strastima, 

pod obroncima izlivanja izvora 
da bi kusali jos kapljice dobrote, 
sa kojom je moja dusa jos katkad odigrala 
poseban bal pod ognjistem neuzvracenih.
Voleo bih da se prosetam, 

po silnim ravnicama tvojim da rasirim
svaku laticu tvojih raskolasnih cvetova 

i upijem njihovu slast medj moje usne, 
dolijem jos malo vremenskog intervala 
i sve bezuslovno oplodim oprostaju tvome 
i zauzmem tvoje bice da bi shvatila da sam ja uvek vecan,
nanovo sve ispocetka da bi shvatila da ti nisi drugo 
nego moj prelepi biser u tihom okeanu.
Zapljuskujuci moje nevreme pod mojim ognjistem, 

nikad nismo ni slutili da su nas i ukrale nezne nemani, 
za kojom i dusa zaplace samo i taj medni veo 
otkrije tu strahotu na njihovim dlanovima
sudbonosno nam jave da smo i mi deo gresnih, 

jer volimo ono sto nikada nece biti nase.

среда, 25. новембар 2015.

U njedrima zivota

Opet iznova slusali smo svoje nagle izdatke uzdaha
nikada nismo ni slutili da se pod posteljom viorila
borba medju strasnim ugrizima strasti, poljuljanim
carsavom uzivali u nepreglednim ravnicama izlivenog
mastila, sasvim lagano pustali korake od nasih prstiju
do bliskih susreta vodjenja ljubavi, nezno spustajuci
se do obalske straze, dodavati jos plave vatre u nasim
njedrima.
Preplanule bradavice uzivale su u svakom ugrizu,
neprestano dozivajuci jos vlaznost jezika, prepusteni
smo bili lavinom vrelih osecanja, prelivajuci po krajevima
tvoje plave kose, koja je umela da sara po mojim nesebicnim
poljima, uvijajuci svaki izdatak naseg ponovnog susreta,
neprekidnim nizom odvajati ceznju, pod nase iskrene cari.
Suzdrzavala si se za svojim urlikom onako kroz mastanje
spustala si svoje gacice i usedlala moju muskost, prkosila
svim udarima strasti, samo zauzimajuci oblak tisine dok
se budes naprezala medju nasim slatkim tajnama vecitog
zivota.
Vreme je doslo ipak po svoje prohteve odrzavajuci neprekidno
treperenje nasih kapljica pod rosnom izmaglicom secanja
uzimajuci nas jedini danak, nekim laganim smerom ostavljajuci
obronke nasih semenja buducnosti i uvodilo nas u jos vece
predigre nasih zivota, ucrtavajuci nase emocije u kamenje
znamenih dogadjaja, da bi naposletku oduzelo nam i ovo
prokleto vreme.

уторак, 24. новембар 2015.

Vremenski ljubavnici

Tek probudjeno okrecem svoje nemirno i vlazno telo,
pored tebe jos oseca se oporna udarnih talasa strasti,
pomalo izgledas ko bistrina medju suncokretovim plodovima,
koji su se znali njihati pod obrucem nasih erotskih vetrova,
neprestano zureci u tvoje telo,
taj med,
ta prozirnost medju uvojcima tvojih talasa,
podbadalo me je da okusam srecu da uplovim medju nektarima
barem pomalo uzimajuci taj uzitak medju svoje dlanove,
barem na kratko oduzeti ti,
tvoju vladavinu pod mesecevom belinom.
Tvoja kosa je znala preslikavati nase odore,
razbacene stvari po celoj sobi,
davalo je uzdahe da unesemo jos malo,
barem jos zacinimo nase leglo i utihnemo pred zorom
barem da ti mozes videti tu svoju belinu duse,
raskorak izmedju nas je odvajalo vreme,
nesebicno je spustajuci tvoje uzdahe medju ravnicom,
gde smo bili vladari nasih dalekih prostranstva,
zauzimajuci svaki krajolik vodjenju do dalekih,
usavrsenih prodora i cepanje vremena,
ali opet nismo umeli da nezno pronadjemo deo sebe
u vlastitom bioloskom satu,
koji je dokucavao nase sekunde u ritmickom sazimanju,
a opet ni minute nismo brojali od prevelikog uzitka,
gde se mesec napio i poceo skakati od srece,
gde smo usavrsavali nasu nit i propustali satima sve nase
sadjenje semenja po modricastom horizontu nasih dusa,
sati su prolazili, da bi nas docekali do vrhunca nasih
zelja, da bi nam udelili vecnost i pokazali vremenu,
da smo previse sazreli za vanjski svet, ali smo uvek
odjurili ceznjivim stopama preko nasih livada,
gde se skupljaju nase medne nade,
oprostaj kao poklon u srcu drema,
zauzeti u nemirnom svemiru,
dokazali smo kroz nase postojanje,
da smo dostojni samom sebi,
a ujedno i veciti ljubavnici naseg vremena..

недеља, 22. новембар 2015.

Zov samoce


Opet ova vinska casa  prepuna suza,
opet kliznu srce moje,
ova iluzija svakodnevnice stalno razbija mi ovu tihu obalu
nekada probudjenu..

Opet ova samoca cedi svu moju ljudskost
koju sam spoznao svih ovih stoljeca,
ostade bol..
nedorecena..
isprana krvlju moga bica..

Fali mi samo ljubav sa neznih usana tvojih
osetih opet tu neskladu medju polovima
osetih sve veci strah,
onu pokislu nadu koja odjekuje u plavicaste horizonte
sve je imalo trag,
svaki dodir tvojeg bica odzvanja kao da sam ziv.

Tuga je rasklonila zavese pod mojim ambisom
zagrlila je moje srce okovano krvavim tragom
zagrlila je ono istinsko sto umire
osecam se ko da nisam ziv,

Upalicu jos jednom sunce da ti pokloni osmeh
zapalicu male iskrice tvoje zenstvenosti
zauzecu ponovno nesto..
sto nije moje..

Hodam kao prazna ljustura,
tesko je otresti breme neiskrenosti
hodacu ponovno stoljecima,
hodacu..
dok potrazim novu srecu..
Cak i svoja krila sklonicu da vise..
da vise ne smognem,
da uzvratim..
da volim..

Ne trazi me vise,
jer ova moja ljustura je umorno
od svega,
ovaj zov je moj kraj.

Uzmi me opet

Pod prstima otklanjamo nevazne stvari,
uskladjujemo nase strasti pomalo izguzvane
podudaramo ispod cebenceta i upijamo
nase semenje, nemim telima podrzavamo
strepnje u nama, koje odzvanja poput
slepcevog stapa besciljno stapajuci se
sa okolinom nevaznih momenata, a katkad
pustimo nase vrele jezike da se pronadju
na poljima pozude, utkane u nasa imena
nikako slucajno, samo namerno odlivamo
jos zubore nasih uzrastanja pomalo uzviseno
prodiremo u nasa tela, ah..

Taj dah mi izmice, ne skidaj se sa moje
muskosti, ostanimo na uzvisenom brdu
nasih uzitaka, rastresi svoju bujnu kosu
nemoj silaziti, ugasice se zelja za nama
rashodano uzivas u nasim pozudama, s'oblakom
tisine vristis od uzbudjenja, zanjises svoja
bedra, skakucu od radosti, sto te opet imam
ne silazi rekoh, pusti vrtlara da preuredi
tvoj vrt, svaku ruzu obilnom padavinom
njegovog soka da oprasi, ah, ima jos
cvetnog, pomalo zavodljivog u nama,
samo da skinem i ovaj veo, nasih bludnih
radnji, i uzmi me opet..