Tvoji otkucaji usana

Leto je pocelo hladnije biti
i taj pokusaj smirenosti preplanulo
je u pogledu tvome,
a zagasle strune bujnog tvoga hoda,
jos me podsecaju na boje nasih uspomena.
Umes presaviti mesecev struk,
a kuda sada, zanosu neznani,
uocit svih primer nase ljubavi,
jer ti dises u neznim bojama svojih usana
a deljenje uzdaha, toplo telo namirisemo
nasim otkucajima.
Toliko sunca nam preostaje za blazenost
medju nasim prstima,
i uvek ima razloga kraj tebe,
toliko dobrih, da bezbrizno milujemo nasa
tela kroz zrnevlje nasih htenja,
to telo izvijano od grumenja njegovih osecanja,
znamo, da oboje ljubavnicki pruzamo napore
da sluzimo se medjusobno.
Sad kada osecas, kako se gube dani,
s plamickom srece i povetarcem na grudima,
reci mi, devojce moje stidljivo,
da li kroz olujnu pustinju prodje
moj glas, poput rajskih mirisa sa mojih usana.
Osecas li miris rane jeseni sto nam se blizi
blede vlasi sa nase kose, sto se skrivaju
iza olujnih nevremena.
Ovog jutra, posetile su me senke uspomena,
ostavile ptice njihovu simfoniju i zato
pevusim neznim glasom tvojih vetrova,
da obecane purpurne latice, raspem po tebi.
Osecam kroz zagrljaje ovog godisnjeg leta
kako me dozivas, osecaj sto budi,
tvoje drhtavo nezne poglede.
Tvoji poljupci kroz dubinu moju prolaze
i sva ta ljubav njihova u moju dusu,
slezu najcistije nadrazaje..

Svetlost naseg dana

Izgubljeni sjaj u treptaju dana
a jedino me saceka i potapse po
ramenu je tvoj suncev zrak.
Samoca dodje u goste,
kad sam previse umoran od
svog zivota i gledam kako iznova
umirem ja.

Odvazno koracam kroz iluziju nocnu,
odavno osecam severac koji tera tamu
ispred moga prozora, i promatram bokove
tvoga tela, sto mi sapucu zlatne niti
tvoga sunca.
Osecam, kako tisinom obasipas svoje korake,
grlis me, da mi se oduzis zagrljajima postelje
pa pustis otkucaje, tople, i ta jutarnja magla
nikada ne cuti o tvom dolasku.

A kako savladati nemir srca moga, dopustam da
preovladava mojim prasnjavim putem.
Uzdahe jos zbrajam.
Uocih na tebi, tu neznost tela sto sledih,
svetlost il tama, u dubine vrhunca me odvodi,
ne posustajem, nit kamoli odustajem na toj
raskrsnici, gde se racva ta tama u svetlost dana.

A ljubav, beskrajno ceznjiva u nama
potajno se sluzi mirisom tvoje odece iz ormana.
Pod nasim nebom, taj isti miris tvoj, krece i vlada
mojih vazduhom i zove moje bice, osecam niz padine
svojih grudi, sklizne svega po malo ko kapljice naseg
znoja, ta beskrajna ceznja sto se zove.
U najtisem delu svemira, naslucujem stope tvojih dodira,
lutam, trazeci tebe i tvojih obala prepona.

Ko sam talas naseg htenja, otkrivam po tebi, kako ceznja
nosi a sama osecas pod porama svojim u tom sazvezdju
gde se sudaraju nasa nezna tela.
Zato natoci u pehare svoje, tu nepresusnu molitvu svoju
i ja cu doci, tu gde vecno nase sunce sja.
Taj buket crveno zutih plamenova u blizini naseg neba,
razlicu plamen, kad god stignu kod tebe osetices
dubinu moga svemira, tu gde se racva tama i budi
nasu svetlost dana...