четвртак, 29. септембар 2016.

Ostani, ostani

Ostani, ostani
i shvati moje
snove sto odlaze,
nemoj samo otici
od nasih susreta
tu gde zastane
tu dobro reci
svoje namere.

Iznova si stigla
krhka kroz
vreline poljubaca
i sa svojim
umiljatim dodirima,
nekako slucajno
razbuktavas.

Krijem suze
u posteljoj beloj
posutoj trnovitim
stazama zivota naseg,
izrezbarenoj slici
nasih lica
otkako me
tvoja ruka dotakla,
suza se sakrila.

Otmes mi reci
sa usana neznih,
sasvim tiho hodas
po mojim usnama
pod grimiznim suncem,
sladis svoju zelju
za mnom.

U boji plave
vatre sustizes,
kroz one plodove
nepreglednih ravnica
sustizes kraj istih
onih jablana,
gde sumnje
otpadaju u prvim
znacima nasih dodira.

Pod mesecom mesto uzmi,
svaki pedalj mojih
udaha i ne ocekuj
da skines me celog,
pocepaj me do gole koze
samo da prodres do sustine
svoje.

Tiha si u boji milovanja
poput lista sto mojim
dlanovima plovi,
tihim usnama pridji
i ka meni vodi,
kad se kap kise prebaci
u sapat,
sasvim tiho u strastvene
noci vodim dok svoje
iskrene zelje prostires
po meni.

Usla si u postelju svoju
prebacila na sebe ruku
moju,
tiho sapnula preko latice
svojih usana i laganim
stopama svojih prstiju
zasla u moje carstvo snova.

U dubini otkucaja tvojih
leptirova kroz talase
tamnih noci,
ulepsala si svoje poljupce
nad parkovima boje aurorinih
bozanstvenih moci.

Nocas sam ti verni pratilac
zagrliti me nocas je nedostizno
u bistrim tokovima tvojih
zagrljaja,
uroni u mene kroz srebrne
staze iz koje pijes moje
guste ljubavne sokove.

среда, 28. септембар 2016.

Usamljena dusa

Pozeleh mesecev cvet,
usaran liscem oblaka
dok jos se slivaju mirisi
otkucaja njihovog disanja,
jos samo da dohvatim
taj pogled u necijim ocima.
Bar na trenutak da raspustim
sve nezne strasti sto su se
sastale ovog jutra u beloj
postelji oblikovano u boji pozude.

Eh ljubavi, samocom prodjes kroz prozor moje duse,
svake veceri se opijes mojom promajom uzdaha,
i sto mesec zatekne to zastane u trenutku bacene
paucine, ljubav je ponudila svoje poglede i u takvoj
slici ode vetar kroz ulice puste.
Paucina ume biti posuta srebrnoj prasini meseca,
znam da moze biti tvoja, moja, neprestano igra u
mojim zeljama da te ugledam kroz maglu samoce.

Gledamo se u gustini klecanja kolena, izlila si ruke
svoje, ta ljubav moja, cutimo s mukom ne pricamo i
ne slutimo da magla se nagomilava, vec uz jecaje
otkucaje srca naslucujemo, prislanjam najdrazu bol,
da ne bi u zamoru tisine, otkrila usamljenu moju dusu.
Iz misli odjednom iskliznu reci teske poput olova,
oseca se taj sladunjav miris jako modrih tresanja.
Zadrhtis pod barjakom sjajnih, pomalo vestih uvojaka
tvojih milovanja.

Telo moje je ostalo prepusteno maglovitoj sudbini
samotnih vekova, izlizanih reci ostalih pametnih ljudi,
sjaj vise na sjaji nad dlanovima vetrova a niti vise
tanke niti neznosti mogu se osetiti, jer u ovoj
maglovitoj samoci ostaje jedino usamljeno srce,
sto ga polomise pod okriljem okrutnih dela, a ti,
prostruji vazduhom i u svakom kutku moga nemira, dodaj
jos miris svojih zvezda.

Voda sto kljuca u mojim rekama, zaigra ko sunce sto
radja pupoljke cveta, izvori njeni ispreplicu svojim
emocijama.
Tamne senke se tu nastanile da je i samoca oguglala
na boje zvuka umornog srca, i taj sam trenutak neba sto
prolazi kroz supljine vetrenjaca. Snagom se popne do vrha
planinskih masiva, i zakoraci pod ambis izgubljenih dusa.
Nikad u meni ne mozes nastaniti svoje dodire dok jos mucis
muku starih bitaka necijih usana, nikad neces umeti potraziti
mrezu radosti u meni samo ces zagrebati po povrsini, i
pobeci ko sav normalan svet kada ugleda jaku ljubavnu moc.

Gde si nestala sreco moja u nesreci, kazi mi gde da te
potrazim u senci labudovih krila, jos se rastapas sa mojih
grudi, ne traze vise, ali nemir sa laganim laticama pupoljaka
tvojih usana razlaze.
Gde si nestala u ovim hladnim nocima, u jednom trenu utekao je
i mrak za tobom, skrilo se izmedju kolena kada svice novi dan.
Toliko se bojis mirisa ljubavnih da kroz moje snove zadjes
purpurnom rekom veceri, pa me ostavljas kroz uzaludna
cekanja.

Pusti neka tece taj zubor mora, nikad sa vrhova necu silaziti,
vec sa zlatnim rukama sunceve svetlosti sici i kraj tvojih
zalazaka sunca otkloniti tu maglu sto bolno me prati u ovim
hladnim nocima.
Znam, ti ces opet krenuti kao nekada, neznim horizontima
poleteti kroz rumene obraze dopustiti mojim prstima da izvuku
one male veze, tvojim cu se pogledima spokojno siriti.

Zar u mom snu da zadjes i kroz puteve poplocane dobrotom da
zastanes, tim rucicma svojim neznim, da tim prstima sto si
plesala s radoscu preko moga stomaka i prislonila svoje odjeke
tvoje male duse.
Trazeci to mesto svoje, a ja sam ti naznacio odmah, nisam
slutio da ces doci kroz kapi svoga tela u mlazu mladalackog
srca, uzeti k sebi i primiti me kao sretno dete.

Lepi snovi kruze mojim tokom da ponudim sebe u vecitu komu
ponudim jos par minuta sna, znam da ce se zavrsiti kad sunce
zadje kroz moju roletnu.
Ima ukus drhtalog lisca na drvetu bademovih plodova,
neraskidiva je veza zivota i sna, a tebe imam u oba sveta
a kraj mene nikada te nema, ta magla jesenja donosi jos
jednu godinu samoce, sprema sledecu godinu ka neuzvracenoj
ljubavi.

уторак, 27. септембар 2016.

Mesecev most tvoga tela

Pod hladnim mesecom
cekam prvo budjenje sna,
taman zaspala si.
Ja se usunjam neznom bojom
iskrenih latica,
sasvim tiho sapucem nad
talasima tvoga tela,
sasvim tiho da prilegnem
u tvoje narucje neznih oblina.

Voleo bi te videti
u haljini jutarnje rose
sa malim dodatkom neznog
slivanja usana,
preko naborane danasnjice,
a opet, ko sam ja da sudim
i tvrdim kome bi se tvoje
usne predale,
a kamoli kome bi jutarnje
bisere svojih osmeha
izvezle u neprekidnu
dugu cekanja.

Ispod mesecevog mosta
tvoje pore ulivaju jos
jednom vlazne otkucaje
tvoga srca,
savladase brzake,
onaj udar vode,
taj otkucaj sto kroz
biserne noci zove upomoc.
Sasvim tiho ususkana zagrljajima
stapas se sa svojom kosom po
celom horizontu mojih dodira,
jos malo meni pridji,
sasvim nezno svuci deo svojih
gresnih misli,
ne plasi se mojih talasa
niti starih brodova
tu te ceka samo mirna luka.

понедељак, 26. септембар 2016.

Jutro sa ukusom jeseni

U mojim dlanovima noc jenjava
kroz bolna jutra doziva jesenjske
note nasih budjenja,
jer nema ravnice tvoga zanosa,
nema tog oblaka belog sa vrhova tvojih
zanosnih pogleda iako se spustis
nemirnom plamenom pticom,
kakvim znacenjem da te ocekujem pod
palubom nasih zagrljaja.
Uzdahom vlaznog tela ulazis mi u sne
i sve mi se cini da crvenim laticama
svojih usana prodires, divlje,
sta ja mogu znati u tvojim tokovima
misli.
Kako u dahu sna, glasno zoves me po imenu
nasih zagrljenih plamenova,
neobicno je toplo to jezero oko tvoga srca,
gore su talasi koji nastanjuju nase plavetnilo
rastu neznim nitima do modrih tresanja
oseca se onaj vapaj za nama, o silo bozija,
na njih me tvoj osmeh mudrog htenja zovu i
jos me pokriva vrelina tvog tela iako te
sanjam, a jos sam budan, 
ti ptico moja plamenih strasti.
Jos se pod tvojim mostom sakupljaju male kapi
koje nad tvojim telom teku, ti moji prsti
oslikavaju sva ona cvetna polja gde tvoja dusa
kuca za tebe i mene..

субота, 24. септембар 2016.

Grimizni jesenji koraci

Znam uvek kada ostanes sama u nocima ovim hladnim,
kroz nesanicu svoju, oseti se taj sapat
sto plava ptica cvrkuce, i kroz tvoje osmehe odluta
u horizonte plavicaste.
Nanosis paletu svojih dodira i crvenom boja srca
otvaras, i u sebi smirenjem svoga bica rasklanjas,
ta pticica u tebi neustrasivo te brani kroz beskonacne
sne zalazi.
Setim se, dok si koracala svojom stazom, svaka travcica
za tobom se okrenula i raspodelila jutarnju rosu za
tvoje snene oci, nikada nisi bila tu za njih, nego vec
za budne vetrove sto su mrsili tvoju kosu.
Iako si sada daleko, daleko od mojih dodira,
tih saptaca sto zalaze po morskim uvalama tvojih
nedostiznih delova, s jednom recju dotaknem taj nemir
sto protekne tvojim hodom.
Tu me zenstvenoscu jarkih boja jeseni razvuces na male
vlasi svoje kose, i u pramenu iscrtavas svoje misli
sto si onomad volela kasti, da tvojim rumenilima sam
ja jedini krivac.
Sunce je danas bilo grimzivo, uplasilo se jesenjskih nota.
Pocetak svetlosti u tvom dahu je znalo osencati
dah duge iako nije bilo kise, sem malo crvenog nosica.
Uspevao sam krisom izmamiti vlazne poljupce tvoje duse,
taj vitki most sto pregazih unutar jutarnjih otkucaja,
i ja se prepustam tom vecnom unutrasnjem skladu.
To tvoje milovanje je oznacavalo tihu seobu tvojih
zagrljaja, jos dok traje ta seoba umelo se napiti na
mojim izvorima, a moje vode sa usana, zelene od tvojih
mirnih gajeva, sjuriti se brzacima do tvojih obala.
Umes da osetis jutarnju zoru u punom jeku pomisli,
osecas kako kroz vazduh zalecu se na tvoje grudi, srce,
izjedris sa osmehom jutarnjim, primakni se mom snu,
obaspi me sa svezim rosnim poljupcima.
Ta varnica sto nas prisvaja, nije to sto nas je sunce
okupalo danasnje, nisu cak ni ona mala deca sto su trckarala
po celom trotoaru nasih secanja iz detinjstva,
onako okretni poput nasih prstiju, u svakom korenu tvoje kose
licilo mi je na jesen sto nadolazi svojim grimzivim korakom.

среда, 21. септембар 2016.

To je bilo tako

Iz tvojih pogleda, sakrilo se roj zvezda,
pomalo ostavljuci me bez daha, ali sam i dalje
gledao, i gledao, kako se cedi to opiranje tvojih
usana, osecam taj sapat osmeha tvoga srca.
Od tvoje koze, ostali su tragovi mojih usana,
i sve je mirisalo na zelju muzjaka i zenke,
sirilo se opojnoscu zapaljene svece po celom kutku
nase postelje.
To je bilo tako, u ponoru nasih dela stajali smo
nagi u zelji da dohvatimo nase pore, umorne od cekanja,
zeljni smo bili te nase gladi za nama, oseca se i kad
smo daleko, ta glad, nam dusu ugreje.
Sa vrha prstiju se cedila ta strast sto nas je vezala
i ovoga puta, bradavice su vristale zamnom, pod jezikom
mojim osetila se upala vlazna, nadrazujuca svesnost ka
ugrizima jacim.
Misli su same krenule ka odredistu nasih tela,
nad ravnicom tvoga stomaka zastale su kroz kapi mojih
usana, kao prve kapi kise sto su znale nakapati tvoje
telo, i predvecernje sate, kroz meseceve cari uzdasi
su odjekivale nasim prostorom dok se sveca sladila
nasim oznojenim uzitkom.
A taj mali roj sto se sakrilo u poglede tvoje,
odjurilo je prvim uzdahom, niz kosu tvoju, pa pri prolasku
svojih prstiju osecala se snaga misli tvojih, sva ta neznost
u dodiru tvoje vlasi, toliko snazne a ujedno neznost,
poput tvojih misli sto neprestano skotrljaju se pod mojim
prstima.
Cesto si pitala sto te gledam kroz blage drhtaje svojih
usana, ocekivala si odgovore moje.
Kako da objasnim kada zatvorim oci, putujem blagim dodirima
preko usana tvojih, nezno dlanovima upijajuci tvoju neznu
stranu duse, niti trazim zauzvrat nesto i uglavnom zadrzavajuci
se na proplanku tvojih donjih usana, kraj istih onih dodira
kada si prislonila svoje usne ka mojim.
Neznim zanosom si svoje meke grudi prislonila na moje ruke
i razvezala neobjasnjiv vez, onim laticama ruze sto si
koracala do mojih zagrljaja.
Imala si okus usana na mladu ljubav koja se tek radja iz
pupoljka savrsenog cveta, kraj onih poplocanih trotoara
u blizini tvojih vrtova gde se ispreplicu svi tvoji zaneseni
cvetovi, i u svakom cvetu je mali svet secanja i u dlanovima
spustas deo neznih talasa sto nad mojim stomakom osencas
nevidljivom strunom tvoga sazvezdja.
Natopiti tvoje grudi uzarenom nebeskom rosom zada,
zagrliti i usred pozlacene jeseni sto nam u punom jeku
nadolazi, tu kraj tvojih polja gde tvoja dusa drema u
svom svetu, kraj obliznjih cvetova sto zasadih u pravo vreme.

недеља, 18. септембар 2016.

Podji ka dubini moje duse

Jakim uzdasima se privuces
i svojom me stidljivoscu umijes.
Sretna si u mojim zagrljenim snovima
i uzimas prve nocne treptaje,
sa strascu ih primaknes ka nama,
poput mirne obale se izvijas i mazis
istim onim osmehom pogledas,
nahranis mir u mojoj dusi i ja se
s tvojom naklonoscu predajem,
tonem u dubine sna, snovi nasih milovanja
i sa tobom u sebi, velikim prostranstvima
rasprostranjeno nastanjujemo.
Ima li sta lepse od tvoga dodira pogleda
sto se konstantno preliva u sve dugine boje,
izvires pod kosom svojom zajedno s dusom svojom.
Najdraza kroz sunceve tople zagrljaje prilazis
od tog zanosa, iskrenim ocima predjes razdaljinu
svih strahova i sumnji, izlazis sa svojim osecajima
i proteces mojom dusom, svaki dodir pamtim i postojano
se razvuces, nastanis svaki kutak mog vlastitog zivota.
Umes razvuci se kroz ukus jagoda, neprestano iscekivati
vrtloge moje zapadne strane gde sunce odlazi na mesecev
bal, poput bistrine nasih srca, ipak tonemo jos dublje
u nase snove.
Tisina odzvanja u tamnim nocima, od misli nasih dolaze
i sva prasina sa meseceve reke, tu kraj tvog carstva
tvojih smelih usana cuje se kroz izmaglicu secanja,
kako protutnji galopom neumornih jahaca i u tvojim dlanovima
rasire sve rastocene emocije za tebe.
Rasiri prste svoje da sunce zadje pod svaki ugao tvojih
cektica sto umeju da crtaju nad mojim velikim i prostranim
horizontima, treba iscrtati svaku brazdu neznog uzdisaja,
ali znam da imenom prolaze kroz puste krosnje nasih trotoara,
zato i nastojim da ti privucem ceo svemir u tvoje narucje,
svaku zvezdu za tebe da upecam, raspustim svaki dodir nasih
ukusa medju nasim telima, ali zora je predaleko, a tek sam
poceo pevati tvojoj dusi, zbog tog osmeha tvog, moja ljubav
se rasila po svim porama tvog unikatnog tela.
Nisi ti savrsena, ti si samo normalna, odistinski samo za
mene skrojena iako ne mogu dozvati slavuja da ti carobno
ulepsa ovu noc, spusticu mesecevu reku i dopustiti da okusis
svu dubinu moje velicanstvene duse.

субота, 17. септембар 2016.

Nase vreme

Voleo bi da se raspustim kroz ladje u tvojoj dusi,
iako nisi jos tu kraj mojih skuta, verujem pronacices
put do mekanih predela, tu kraj moje duse.
I dalje nastojim da ti ukradem vreme za sebe, za nas dvoje,
znam da lagano prekriva nas tamna noc i u toj tami lezi
ona mala sreca.
Pustimo ove noci sve one lampione neka gore kraj istih
onih uzvisenja, pustimo neka nam se duse spoje,
pusti ih nek udisu boje saptacevih prstiju,
tamo na strani tamne noci na rubovima nasih usana.
A zrelost tvoja prostire se preko divnih mora,
tu je i sama vatra sto pokrece nase dozivljaje tu
je i taj bal pod natopljenim krugovima nasih tela,
optrcala pod krilima leptirova, i otkriva taj tvoj
pravac uz prve plime kroz narasle tokove crvenih bradavica.
Kako da ti prozborim kroz udisaje svoje, da je svako jutro
tuzno, pomalo skrhano i otvara trenutke nase u samom
mirisu jutrnje kafe, pokrece snagu i plavetnilo vatre u srcu
mome, tu odmaraju, zapravo poljupci kruze ko lesinari kad ti
nisi tu, znam da si tu ko ovaj vazduh sto nas deli,
jos se kriju tvoji poljupci u mojim zagrljajima,
taj osmeh u pogledu boginje i u bilo koje vreme,
krenu sa dodirima sa svih strana sveta, samo prilegnu kraj
dobrog ukusa nasih usana.
Slatkoca mirisa prostire se uvek kada ustanem, topao i cvrsti
snovi prostiru se s nama, onako slatko, najsladje, mirisne kapi
da kroz tvoje telo odjekuju melodijom nasih snova,
verujem da zajeci pod talasima tvojih uzdaha i nemirnost
iz dubine tvoga stomacica, uzela si nasu strast i hranis je
nezno nestasnim snovima.
Zasto mirovati pred lukom tvojih pora, zapljuskano ostaju,
ne idu nikuda, dok listam medju tvojim nogama svu onu poru
mojih uzdaha, u noci, u trajanju naseg disanja, te tvoje oci
zaposele su mesec i uz tvoje otkucaje, strujanje vazduhom
provlace, one iste kapi mesecine.
Veoma dobro znas da u slasti njihovog jezika ostaje taj pjev
sto prostruji nasim telima, kroz svaku pukotinu nase vremenske
reke, ostaje upecatljivo taj odraz ljubavni, u noci, u trajanju,
svuda nas ima, iako si jos daleko od mojih zagrljaja.
Imam te u dlanovima pozude, imam te, sad i ovde, u starim
vremenima sto dolaze i pokose neubrane zvizduke nasih umotanih
sazvezdja, i u strasti vremena ocekujemo se pod modrim svodom,
umotani smo u prisustvo nase zrele mladosti.
Svukla si haljinu svojih misli, za sada prosetas se nago
opustena i kroz ceste setnje priljubis se mojim usnama,
u jakom mlazu iskrenih uzdaha, osluskujem tvoje srce, sapuce
radosne boje otkucaje srca moga, a talasi se rasprostranjeno i
razigrano uvlace prema tvojim bokovima, iako se blizi suton,
ostaje nam blazenstvo nasih krosnji, poletimo s osmehom i
zapocnimo ples zagrljeno nagi, u dubinama nase postelje.
Slusajuci sunce jutarnje, omela si svoje tragove iz duse,
ispijajuce je to sto sunce dodje samo kad se med sliva nad
strunama svetlosnim, i kad nas vihor uvede u predvorje zelja,
te polovine jutarnjih budjenja, ti posve zanesena s prvim
mirisom zajednickog dorucka, daj mi samo trenutak svojeg
minuta da se okupam u prvom osmehu jutarnje melodije tvojih
pogleda.
A ono se po navici sakrio u tvojim ocima, scucurio se sam
mesec i ne viri, ko kad si zanosnim cipelicama menjala svoje
dodire i u tom casu, tom trenutku ostavila mene zateceno u
predvorju uzitka, bez kraja me bojis svojim prisustvom,
u boji ubrzanog disanja, pao sam pod kupolom tvoje slatke
zenstvenosti, i ponesi zapaljene pore svoje i sa polja zudim
ka savrsenstvu tek iznova nove bujice, jer kroz tebe tecem.


петак, 16. септембар 2016.

Volim

Volim rascvetalu kosu tvoju
i svaku vlas sto zamirise
nasim sokakom koraka prstiju.

Volim one lagane dodire tvoje
sto krenu s vetrom,
kroz guste misli nose svoje
tihe reci.

Volim sto kroz svoje zagrljaje
raspustis se ko priroda po meni,
jasno nastojim da ti prisijem
svaku notu svoga glasa,
da kada se probudis osetis svaku
kapljicu usana mojih.

Volim kada zadjes s prstima preko
mojih ledja, i potrazis svaku
brazdu nasih zagrljaja,
iako ce krenuti prvo opadanje lisca
ja te cekam u prvim zrncima jutra.

Volim kada me poljubis ostanem
zatecen nad brzacima tvoga vlaznog
jezika, zatvori svoje oci cutanjem,
u trenu zaboravi na sve obaveze svoje
prodji svojim zivotom preko mojih
dodira, da, u trenu setis se ljubavi
nase sto lagano tinja ka usponu nasoj.

Volim sto ostanemo na poduhvatu nasih
snova, i sanjajmo neukrotivost nasih
pregleda, a dok uranjam u tvoju kosu
neznog secanja, oseticemo blagi dodir
ruku dok jos ostavljas na butinama mojim
sveze otiske svojih prstiju.

Volim kada se nastanim natopljenom telu
tvom, tiho se prosetam pogledima i prilozim
svako secanje na tebe, i kao Pegaz uzaris
me svojim strastvenim zagrljajima.

Volim kad se razlijes pozlacenom bojom i
prepunom casom vina osluskujes nasu postelju
vatreno pozudnu, prepusti se s verom u sebe,
a ja cu ti prici okupano s tobom.

четвртак, 15. септембар 2016.

Razliveni nad pucinom od uzdaha

Pocepaj tu haljinu svoje ludosti i strasti
obucimo se veceras u greh i pozudu
krenimo ka slastima nasih uzdaha,
da popricamo s nasim telima.
Ti nastojis da pridjes kao ratnica
iz sebe raspustas mirisne nektare strasti,
divlje oblizujem se, drhtavo i sneno,
vristis kroz reke satkane od ljubavi.
Umorices se nocas usred mojih zagrljaja,
u sobi prepunoj zajednickih zelja
umorices se dok jos kaplju nase prozirne
kapi sa nasih tela.
Poludela si udasima u vrtlogu neiscrpne pozude,
pascu ti na tvoje grudi, omamljen tvojim
mirisima..

Probodi mi moju bol u grudima, rani me ovu noc
nek potece to curenje tvojih usana,
ni ludosti kraju, samo dodji do uzvisenosti.
Razlij se po meni kao kod potoka planinskih,
izlij jos cemernih usana svojih onih omamljenih,
gde si nestala usnama iako je ova kap sto tece
sa mog cela, probudila tvoje vristavce u tebi.
Jos goris iako si se tek svukla na postelji od
greha, pogled ti pretvara ovu tamu u noc.
Dok ti sapatom omamljujem tvoje ravnice, ti,
sleti na moja kolena i razlij svoju kosu kao
satkane zagrljaje, ugasimo ovu zedj za nama.
Toplinom svoga daha cuvacu tvoje umorne snove,
obaviti ih strastvenim vecerima i razmahati sav
taj pjev sa usana tvojih..

Uzmi me, ne odlazi kroz ove veceri u ovom
nasem bunilu, spotakni se od nase uzavrele
ceznje, kao ona plamteca svetiljka u noci.
Raspusti svoje misli da odu, neka pricaju sta
im je zelja, znas i osecas, sta nama treba.
Svakog jutra me probude tvoje reci, iako su mi
nerazumljive kroz silnu krosnju dodju i zajedno
kroz ravnice zapevamo.
Tada niz bradu, melodija potece i horizontom se
razvuku.
U tvom osmehu, sto kroz krosnje tvojih uspinjanja
sa izvora lagano teku, ispletu onaj isti venac od
mojih poljubaca, pa u mislima sa tobom lezu..

Dogodi nam se tako, ne bas iznenada, desi se da
meseceva ladja izroni iz zvezdanog roja, te iz
tog okvira mora, kraj tvojih izvora misli, sustignes
mirisom jutarnjim.
Pristajem da nezno obuhvatim ti grudi, i sasvim tiho
tvoju dusu na pucine njene, pa te mekim dodirima kroz
usnulu zavedem i medju nogama svu paucinu rasklonim.
Sedela si u tom smeru zanosnih struna koja je obitavala
nase prisustvo, ne prestajem, jer mi trebas, iz daha
u dah me zoves i ja kao razjarena zver laganim stopama
prstiju zalazim po udobnosti nase vlazne postelje.
Spremio sam u tvoju dusu svu svoju emociju, privio sam
sebe uz tvoja bedra, uz drhtaje tvoje vodim te k sebi
gde moje seme tvoj topli tok prati, jer je tvojoj
prisutnosti izvor slasti.
Tu gde sanjas u ovo vreme sto nas zavede, gledam tvoje
stidljivo telo, kroz ljubavi smo prosli, sve smo dobili
sto tiho sazreva u nasim pogledima..

понедељак, 12. септембар 2016.

Vristis u vrtlozima strasti

Vristis u vrtlozima strasti
i ljubim svaku stopu tvojih
koraka prstiju u kojima postojis
i s kojom nastavljamo nestrpljivo
cekanje.

Vratiti taj sarm tek probudjenih
pogleda na krilima nocnih uzdaha,
dok jos plovim preko tvoga tela
u tvoje odaje izvucem adrenalin
tek usnule ljubavne vatre.

Umes usnama kroz ceznju sa grudi
da razlijes, napeta su ta cula i
opijena najljucim vrelim jezikom,
dodirom odigras po mokroj kozi,
ne naslucujes vatru pesme koja se
pod vulkanom razlozi.

Vriskom poljupca rastocis zavezanu
strepnju, pa preko svojih bedara
izustis usnule bradavice i obojis
ovo jutro dok jos pozudom raspevano
prekrijes nasa gola tela.

I poceh da razvlacim usne kraj
predaha uzitka, odmarajuci neravnopravnu
borbu u osmehu tvojih nevaljalih misli
i razgalamih koracima da dodirujem
tvoje telo, al prekinuse me ti vrtlozi
strasti.

Dok si razvlacila svoje stope po mojoj
dusi, sa sobom poput sna, najtise i nezno,
ponela si mesecevo srce niz strune moje duse
slile su se male kapljice duhovne, iako se
miris sa dveju planina razbezao po prostranstvu
nasih oznojenih tela.

Volim s tobom nebeske kocije rascrtavati i kroz
sanjiva jutra, naiskap popiti blazenstvo nasih
ugaslih tokova zelja, a mojim telom prostruji
dok jos toplinom svoga tela nastojis prelivati
okus divljeg nara, pod vrhom sneznih vrhova Alpa.

Stopljeni u vazduhu vecnosti razjuricemo stare
rane, proslih bitaka, udisati jedne i druge zelje,
kroz bezbrojna milovanja u ovoj noci sto rastopljenim
stopama najavljuju jutro cemernim uzdasima.

Ako zaspim

Stopama toplog povetarca zalazis po tamnim odajama,
i kroz uzdahe tvoga srca oslikavas ravnice.
Zato u krosnjama tvojih glasova,
razlijes bele oblake nalik tvojih prstiju,
kroz iste te mekane dodire, pevusis o cvetu sto
raste svojim tokom.
Zavezah te poljupcima nocnim kraj tvojih otkucaja srca,
kroz silne zvezde, pazeci na utrosene sate,
slobodno podrhtavaju na mesecevoj reci.
Usred svake kapi tvojih usana ostavih treptaj latica
ruze, sretno sapuces kad ti zalazim kroz dusu.
Okupala si se na izvoristu svojih udaha i pozudnom
mekocom crvenila usana sleces, doletis ko
crveni zdralovi neznosti i zauzmes deo po deo koze,
zauzmes, pa vladas nepreglednim stepama uzavrelih strasti.
Otvoreno sledis izbor svojih vlaznih dodira,
slede vesto tvoje pokrete, zastanu na sarama tvojih kukova,
s osmehom kroz prozirne talase udaraju s ceznjivim
glasom kroz same zvezde se razvlace, i u srebrne niti
nase poljupce razvlace.
Tisinom postelje zacuo se pjev kroz vlazne niti tvoje
kose, umela si biti tiha i besprekorno vrela, jos su
ostali otisci, mada dugo jos otisci tvojih jagodica prolaze
i oduvek su zgrljeni u mojim venama.
Svojim nejakim sapatom dozivaj me, kraj mirnih bradavica
zavedi me i u ovoj noci kroz latice svojih dodira, uvedi me.
Ako zaspim u tvom narucju dobrote, ti, slobodno protekni
svojim zarom, lezi kraj moga tela, posve nago i ne boj se
moga vremena, ako zaspim, cuvaj me za sebe boginjo moja
mlada.

четвртак, 08. септембар 2016.

Na samom vrhu tvojih usana

Na samom vrhu tvojih usana
tvoje usne ispustaju pjev
iako su sretne na povetarcu
uzdaha, jednostavnom molitvom
sapucu ljubavne vatre i promrmljaju
tihe male naslage, jer poljupci
oduvek su znali okusiti mekocu
nasih dodira.

Na samom vrhu tvojih vrelih usana
nase emocije se presvlace,
neposlusnih misli i otmeno ususkani,
kao sunceva kosa tvoja u tvojem osmehu
razvlace.
Razumeju onaj mali sapat, kad ih dodirnem
vlaznosti svojih usana i s kakvom tvojom
lepotom razlazu se.

Na samom vrhu tvojih usana
u tisini mirisnih zagrljaja,
plod se jos ne vidi od uzarenosti
naseg jezika, i probamo sve njene udahe.
Pocinjes uzdisati s vremenom, kroz same niti
mojih dodira, nemoj odustajati od voca,
koje nase telo potiskuje.
A nase usne su samo tu da se kroz srca
nalaze, dok jos koracas vlaznim dodirima
svojih pogleda.

Sunce se skrilo u kosu tvoju i u zrnu malih
misli ispisuje moje ime, i kroz vetrove tvojih
uzdaha ceznjivo se krece, ono otplese ples s
tvojim usnama.
Uzmimo predah i predlazem dusi toj sto se kraj
mene izlilo da se usudi pomisliti na ukradeno
vreme nase, da zajedno podjemo k tebi.
Otkako sam ti video mesecev ples na mostu
starih ljubavi, u kojem smo poprimili odsjaj
zvezda, sam svemir nas je obgrlio s zagrljajima
strastvenim.
Nadgledam putanju tvoje sunceve kose,
vec s prvim stopama nasih dodira slivamo se
poput potoka tvojih poljubaca, uz tebe,
s tobom i u tebi, ko poput sna, sto vodis jacim
zanosima vetrova tvojih uzdaha.

U zanosu tek prepustam osvajanju s mojim vlaznim
jezikom pored toplih tvojih grudi,
vec razmisljam sa cime sutradan da te ponudim
kako da se razlijes na putu ostanka, dok jos u nama
se ta nit razvuce s kojom utones u svoj velicanstveni
mir.

Na samom vrhu tvojih usana tu gde se sunce razgalamilo
ispod svih onih krosnji od tvoje kose, nastoji da
rascveta pupoljke osmeha, kruzi svom silinom kroz
pohotne poljupce, ne, ne osvrce se, ide k meni u moj
zagrljaj.
Otkrio sam uzrok, ti si onaj mrak ka mojoj svetlosti,
u ranim jutarnjim satima sazrevas, dok ispod stepenica
nebeskih, mirisnim kretanjima rosom posecujes me,
u neznim obrisima stvaras horizonte naseg spajanja.

среда, 07. септембар 2016.

Kroz pukotine budnih snova

Kad niz korena svoje vlasi izlije se svaka misao
izjedrim slatkim zanosima osmeha i krenem te
grliti najsvezijim jutarnjim poljupcima,
pristati na sve nase dodire koji su u toku vedre
noci i primakni onaj oblik sa kapima tvojih zavezanih
ceznji.


Kada se tvoj okean uzdaha zalije od moje obale,
pa te svojim telom primaknem k sebi i kao svoje zrnevlje
obaspem, svaka ce se pora u tebi neprestano zatreperiti.
Ti ces nastojati i kroz jake sapate tisine nestati kroz
onu istu izmaglicu nasih zanosnih ruku i ko rasenjena
svetlost, odjekivati kroz moju dusu.


Toliko osvojenih budnih snova u osnovi su samo tvoji jaci
talasi, tvoje bozanstvene boje koze ce po meni razliti se,
a moja boja tela, ustvari, moje zrnevlje sa obala s tobom
i u tebi razneziti.


Ne racunamo sto prolazi ovo vreme, a kamoli sto prodjose i
ovo razdoblje samoce, lezacemo obavijeni prozirnim nitima
svakodnevnice, jedni ka drugim uzrasti, jer jedino nam to
ostaje.


Jedino ce mesec biti prisutan u nasem sazrevanju, pomalom
opijanju nasih uzdaha.


U pozamasnoj lepoti rasticemo i kroz odraze mirisljavih
cvetnih vrtova u dolini zanosa dogadjaja, s prvim poljupcem
proleca cemo sunce osveziti dobrim ukusom nasih zagrljaja.
Nije vazno sto cemo tada biti u zanosu raskrsca, niti oslusnuti
zov podrhtavanja nasih dveju dusa.


Zvezde i nebo ce carobnim svojim kracima naglasiti dolazak
vecitih suparnika, a tvoji bogati usevi, donece sve moje
izvore, a moje biserne kapljice ce orositi dobre, stare i
vec znane vrtove tvoje duse.


Kad budes osetila uz rano zoru moje srce, kako nad talasima
jedri ka tvojim grudima, a moji vlazni prsti, okretni kao
nalik vatrenim stihijama sto su plovile po tvojim nestasnim
mislima.


U tim talasima nase ljubavi, primakni se nasem realnom snu
i zagrljeni nek se sklupcamo u vrelini nasih iskrenih
poljubaca, draga moja.

уторак, 06. септембар 2016.

Vatreni poljupci

Tvoje prelepo telo sakrilo se u daljini boja,
prepunim rukama tvojim razlile se po citavom
horizontu nasih desavanjima,
jer kad vetar udahne, izusti mekocu tvojih snova.
U danima nagomilanih ceznji, ti vetrovi uzdisu za
tvojim prostranstvima tamo negde iznad tvojih pogleda,
podrhtava i umesto zagrljaja, u tebi ljubav se radja.
Mila moja, osecam te, nista drugo nije vazno,
a zbog neznosti tvojih mekanih tragova sa kojom izdaleka
nadolazis, veran sam tvom mirisu pozuda, jer se oseca
ta kap svilene kose tvoje.
U senkama sustanju novih listova lisca, tu gde se pospani
mesec raznezio, neopisivo zudim za tvojim prisustvom i ko
leptir obletim kroz vlazne predele tvoga stomaka.
Bezbrojno si puta na moje usne sletela, tankim nitima meda
razlila svoje mekano-nezne usne, zato melodiju zvuka tvog
magicnog buketa ruza i zato nastojacu da sledim,
jer tihim stopama natapas i prevladavas njihove ravnice.
U zamornom hodu cekanja sto setas po meni, moj se hod nasukao
na tvoje uzdahe, ponovno podici imenom tvojih vremena iz
kojeg raste pozamasni tvoji zagrljaji.
Kad progovoris mesecevom dugom u nama nasa bica skriveno
progovaraju, tim melodijama, odnesu one jake kise
detinjstva u mirnim kristalima jutarnjeg sunca, ostanu kapi
kise kao prisustvo tvoje.
Verujem prisijes me uz svoje nebo kraj zvezda da ti budem ono
svetlo na kraju tvog tunela, lepo ljubljeno moje, raspleti
nevidljive treptaje svoga srca, zaplesi mojim telom,
dok pustas svoje plesne korake ujedno i razgrces ovu noc za nama.
U vatrenim prstima jos secanja sagoreva, kroz tebe nastavljam
hodati ka mesecevoj lepoti udisaja, i tvoje medno slivanje u
krvoteke uranjam krilima andjela u bezbrizna milovanja.
Divno je sto nad tvojim dodirima oseca se miris paperja,
i dok beskrajnim obalama tvojih ledja prostire se vecito sunce.
U narucje nase ljubavi unecemo nasim rukama i vatrenim dodirima
ukrasiti tvoje telo, da umesto povetarca sto zalazi pored pora,
u sebi dozivis mene.

понедељак, 05. септембар 2016.

Dostojanstvena

Dostojanstveno razlivas kapi svojih prstiju po nama,
dok jos se visoko iznad nas mesec rashladio svojim
prolaskom, sa beskrajnim ceznjama u ulici hiljadu
uspomena onih sto odzvanjaju u corsokacima cekanja.
Iz dana u noc, ispocetka sliva se neumorna tastina
svakodnevnice, takva kao ti u mojoj dusi bljestavo
zasvetlis, a rumenim obrazima svojih mekanih usana
usred nasih razlivenih modrih tresanja, ocekujem te.
Kroz uzdahe srca naslucujem nova jutra sto su popracena
s tvojim neznim rukama, ostavljas mnostvo vlaznih poljubaca,
a za njom i zedj za tvojom zenstvenosti, ostaje oslobodjen
do podneva dok jos pod talasima tvoje neumorne kose,
nadolazi jos veci uzdisaji.

Dok zalazi treptuce sunce kroz tvoju bujnu kosu oseca se
onaj smek tek probudjenih misli, iako u tvojim ocima sjaje
rasprostranjene obale koje jos dozrevaju kroz tudje poglede.
Nemas zivot u izgubljenom trenutku naseg svemira, jos se
miris prostire strpljivo i kroz plesove zadrhtimo i kroz
bukete tek naraslih voca, nudis kroz nalete svojih vestih
prstiju, sav narastaj sokova.
Stalno pristizes i kroz sapate vetrova razlijes svoje bokove
i ne slutis, da si vesto razlila svoje kapi po citavom
horizontu nasih dozivljaja.
Tu kraj tvojih prepona srasli su oziljci starih bitaka
mojih usana, tu gde se jos vetar pokusavajuci izblediti
nase uspomene nemocnih pejzaza.
Putokazom strasti krenuse kroz krvotoke zanosima pod ritmom
dobrih okusa pora, jos se nacuju hajke natopljenih prstiju,
jos vladaju tamo gde niko jos nije cuo za izvoriste istrajnosti.

Te veceri si bila rastrojena dogadjajima svevisnjim,
snenih ruku si dolazila do ognjista mojih ravnica i u skladu
mojih nasrta srca, nisi mogla odoleti da spustis sazvezdje
nemilih dogadjaja. Zasto.
Pod obliznjim krosnjama nudila si nabrekle vocne slasti,
nikada nisam mogao uspeti svu slast izvuci iz tvoga bica
jer zivotom si se napunila, dok si plesom zenom, trgovala
nasim emocijama.
Stidljivo si zatreperila te noci, uoci dolaska tih trenutaka
nestala je ona zamorna tisina koja se rasirila kao paucina.
Zbrojao sam otkucaje prstiju, ti moje zlato, cesto sam sanjao
tvoje zagrljaje i taj sapat sto prozima nas, znam, umela si
tiho na prstima vremena da odes u nekakav zaborav.
Dal smo znali da nije nam sudjeno, a ostavili smo duse na
vetrovima sudbine, donoseci prasnjave ulice naseg zivota
sa nama.
Znao sam gde pocinje drvo strasti u tvojim horizontima,
jos nisi bila zrela da predas svoje sarolike godine.
koje se pred ogledalom ocrtavalo tvoje burne erakcije
ostala je jos ceznja da saceka, purpurne reke.

Zagrli, poljubi me snazno i mimo svakog dodira lezali smo
prostrani u tvojim snovima, i sasvim je logicno onaj govor
ptica je ucestalo znati potvrditi nase neme reci, sto su tekle
kroz nasu sudbu.
Ali moje secanje ne pamti tako bozanstveni raj u tvom dolasku
mekanih usana, nije to mesec docarao tvoj dolazak, to je sunce
oznacavalo, ponovno radjanje strahova sto lome tvoju prisutnost
znao sam gde se ovo zavrsava, na postelji tvojih uzarenih
strasti.

петак, 02. септембар 2016.

Sapatom svojih poljubaca te zovem

Seli smo na isto mesto odakle se izviralo cvrkut ptica
u taj nebeski vez, mi smo se razvlacili.
Dohvatiti taj redosled zvezda i u njihovom putu tvoju
beskonacnost zadrzati, sadrzavala si mirisne zagrljaje
tako strastven, opojan.
Obuhvatio sam te recima i na ispruzene dlanove, polozio
sam tvoje pozlacene obraze.
Pocinjem sustizati prve snene slojeve tvoje duse i svojim
recnikom vecnosti uz snezne padavine obilnih snegova,
obasipao sam tvoje vrhove praiskonskih izvora.
Bez obzira, krenuo sam razliti.
Sve ti prinosim na stomacic vesto i razigrano,
bezbrojno i lepotom osencan, kraj tvojih pora izliti moram,
one netaknute snove.
Suptilno ti sapucem poljupcima, ne cutim, stalno pridodajem
povetarcu tvojeg iskrenog daha, te oci iskazuju postovanje
pri udaru talasa nasih bokova, zelja za zeljom sustizemo.
Vodim te laganim podrhtajem noci, u zagrljajima meseceve duge
otvaram netaknute hodnike tvojih bolnih uspomena, drzim te za
ruke, rastrcavam se jezikom izmedju proplanaka uzdisaja i
vesto uranjam s milovanjima, tu gde zelja tvoja nadolazi s
jacim talasom nade.
Promatras me svojim nemim pogledom, svakim dodirom ocaravas,
umesto svojih vlaznih obala unosis, i iznad neznih brezuljaka,
zanosno slasti spremas, izvijano i bozanstveno se izrazavas.
Vlasi tvoje kose, razigrano viore nad plavicastim tepihom
tvojih misli i uzbudjen tonem u tvoja prostranstva.
Mesec ti darovao sjaj nebeskih pogleda, znala si se hraniti
suncokretovim pozamasnim poljima, tim melodijama iskrenoj
sigurnoscu, stopila si se s vatrom unutrasnje utrobe svoje.
Ti opojni mirisi, Boze, kako si umela zamirisati, kakvo je
to zaljubljenicka opornost tvojih zenstvenosti, umela si
prkositi bezgranicnim delovima svoga tela.
Biserom svoga pupka, otkotrljala se mala kapljica tvojih
strasti, u ocima se pod bisernoscu istrajavala tvoje nadahnuce,
bojama suncevih zagrljaja si me opkoracila.
Letim, iako stojim pod tvojim dlanovima nezno vatrenih ceznji,
stapas se usled plime i dovela si sebe, po ko zna koji put
pod sapatom divljih tresanja, uvela si me u zasedu i zavela
svojim vatreno purpurnim sapatom zene.
Poneseni smo oboje tihim tankim prstima sudbine, akordima
naslucujemo rubove nasih dozivljaja, jedrimo kroz postelju
ka svemiru nasih vatrenih zagrljaja.
Osecamo se na boje nase ljubavi, ne pamtih lepsu sliku, niti
obogacenu nit misli tvojih, uzivamo jer se pokrijemo harmonijom
tvojih dveju planina i njihovom zreloscu nabubrelih modrih
tresanja.
Ne moramo se podsecati u predivnoj pesmi i prelivam kroz pore
taj slavujev pjev, izvan svih pucina nebeskih tvojih misli,
uzivam upotpunjen, dok gackamo mednim prstima nad izvorima
nasih sretnih dusa.
Uzivamo pod talasima nade, kad primis moje latice neznog prihvatanja
dok snovima gasis svoje ceznje zamnom, sto lakse udisemo nase poljupce
pripremas smirenost naseg susreta, za mene k miru prilazis
i tiho svojim rukama nagovestavas i budis sva moja cula.
Tada samo tvojim poljupcima verujem, jedino njima se usudjujem
prepustiti skladu u bozanstvenom cvrkutu tvojih melodija,
dopustam da osetis iskrene sapate mojih neznih poljubaca..

четвртак, 01. септембар 2016.

Prekrivena nocnim bisernim kapima strasti

Godine sustizu nas, sve to nama prija,
al suze ove nase, ostale su pod prstom
sudbine, tu kraj nasih slatkih tajni.

Brzo razmisljam i u hodu radim
iako si bila pocepane bluze,
malo vidljivih tragova poljupca
po vrhu modro crvenih bradavica.
Od silne zelje pocepah gacice i
ne videh vlazne ruke tvoje,
medju muskosti moje.
Svlacila si usnama deo odore
moga tela, ne slutih da si se
spustila cela i sa vrhova naseg
tela, srucila se provala oblaka
niz tvoje vlazne usne, pripalo ti
celo.
Svadjala si se sa njim ucestalo,
sasvim polako spustila si plast
na dole, dok si sa malim pogledom
osvrnula ka meni i kroz usne krene
vodica i ona ista rec,
sto odzvanja do mene.

Sklopih oci svoje i kroz tvoje dodire
osetih, svaku bludnost tvoju.
Neznim pokretima svojih dodira pratis
me u hodu, dok ispod nasih ruku vatra
pocinje da rasplamsava, ti, nezno klizis,
poput onih mora ceznjivih ko skoljka se
nastanis, i sa sobom me odneses.
Sa grudi slila se slatka strastvena kapljica,
dve kapi, poput bisera zatalasa se u krugove
nezne, da sa usana izlete zubor emotivnih talasa.
Kroz svoje prste iscedih belinu tvojih zanosa
i porama se zasladih, nadrazaje mnozih.
Bratela od brusa spade, dok jos sa mojih muskosti
slast ti se razlaze, i oko moje smirenosti navuces
celu sebe, ne mozes do svoga teskog daha doci,
svojim cvrstim bradavicama na oci mi skocis.
Jednim pokretom sa kolenom privuces ka sebi
i ne posustajes da zatvoris sve strane.
Ponovno medju svoja bedra ostavljas,
jer nektarima se nadas,
dok zadovoljstveno samnom uzivas i u mislima,
pohotno vladas.